Piše: Gojko Božović
Sarajevske sveske 3/2003, str. 399-403.
Borislav Pekić: Korespondencija kao život, Prepiska sa prijateljima (1965-1986), priredila Ljiljana Pekić, Solaris, Novi Sad, 2002.
Završavajući pisanje pisama iz tuđine, Borislav Pekić je početkom devedesetih izložio i jedno osobeno razumevanje tuđine, svog mesta u svetu i svoje sposobnosti da se na svet, kakav god on bio, navikne: “Upoznajući tuđu tuđinu, htedoh da izgubim svoju, da vidim kako je biti stranac u tuđoj zemlji, pošto sam bio stranac u sopstvenoj, i sve to da bih joj se jednom, ako uspem, vratio kao domorodac. (…)
Uspeo sam samo da se kao stranac i ovde i tamo odomaćim. Da postanem stranac svuda. Najpre sam bio prinudni stranac, i to je bolelo. Kad postadoh dobrovoljac u stranstvovanju, stranac po izboru, bol je uminuo. Shvatio sam da je stranstvovanje moja priroda, moja sudbina. Da ću svakad i svuda biti – stranac. I da ću, s Ničeom, smeti reći: “O samotnosti, samotnosti, zavičaju moj!”
Ako je sav svet tuđina, onda to ne govori samo o celovitom i zaokruženom osećanju sveta, nego i o antopološkoj spoznaji koja govori kako je svet na opasnoj nizbrdici. Iz takvog doživljaja sveta, utoliko upečatljivijeg što nije samo izraz intelektualnih spekulacija već je osvedočeno i ličnim primerom, proističe Pekićev književni svet, jednako njegova simeonska potraga za istorijom i drugim dobima vremena, kao i njegovi antropološki trileri.
Kada čitamo pisma iz knjige Korespondencija kao život, koja objavljuje čitav jedan žanr Pekićeve književnosti, uporedo sa pismima šesnaest njegovih prijatelja, vidimo to intenzivno osećanje sveta kao negostoljubivog mesta. Na taj svet, kažu Pekićeva pisma, upućena ovom knjigom i nama, njegovim čitaocima, ne možemo se privići, jer bismo na taj način prihvatili njegovu konstrukcionu grešku, dakle, materijalističku logiku postojanja, kao model našeg učešća u svetu.
Bivajući stranac svuda, osim u jeziku i književnosti, u prostorima istraživanja ljudske istorije i ljudske duhovnosti, Borislav Pekić je oblikovao pogled na svet čijoj pronicljivosti pomaže upravo odsustvo konvencionalne stajne tačne. Drugim rečima, ako je stranstvovanje sudbina, spoznata a ne izabrana, onda naš pogled nije ograničen tačkom gledišta.
Pišući iz Londona, u kome je sedamdesetih i u prvoj polovini osamdesetih napisao najveći broj svojih knjiga, Pekić se obraća prijateljima kao neko ko se nalazi izvan jezika svoje književnosti, kao neko ko u jednoj sredini piše, dok se u sasvim drugoj njegove knjige čitaju i dočekuju u svojoj prvobitnoj recepciji.
Ali i u pismima koja piše iz svoje zemlje, u drugoj polovini šezdesetih, Pekić ispoveda osećanje stranstvovanja govoreći o neslobodnom društvu u kome pekićevska porazna jednačina “civilizacija kao zatvor, zatvor kao civilizacija” doživljava ciničnu konkretizaciju.
Dok šalje pisma iz jedne ili druge tuđine, Pekić razgoreva volju za komunikaciju. Doživljavajući književnost kao pogodan način za preispitivanje života, za tumačenje prošlosti i za saznavanje savremenosti, pisac Zlatnog runa primenjuje taj model i u svojim pismima. Korespondencija, na taj način, postaje zamena za jedan mogući život, život u mnogo čemu osujećen i uvek pomalo izmešten iz svakodnevice glavnog korespondenta ove knjige.
Povezani u čvrst koordinatni sistem, život i literatura u Pekićevoj književnosti, kako to pokazuju i piščeva pisma, ispreplitani su sa jasnom namerom da se uspostavi horizont razumevanja, dovoljno složen i odgovoran za dovoljno složena i teška pitanja. Pekiću nisu dovoljni događaji, jer zna da su oni nezamislivi i nerazumljivi bez procesa. On nikada ne govori samo o jednom vremenu, jer bi to narušilo njegovu cikličnu koncepciju vremena.
Kako se to vidi u pismima? Uzmimo dva primera. Ako govori o poetičkim pitanjima, ona se smeštaju u ukupni, geteovski raznostran, duhovni kontekst svetske književnosti. Dakle, Pekić se ne zaustavlja na primerima iz jedne tradicije, o čemu možda najzanimljivije svedoči njegovo, u ovim pismima više puta izlagano viđenje mita.
Govoreći o mitu, Pekić to čini pred licem čitave tradicije mišljenja o mitu i tradicije pisanja zasnovane na mitskim situacijama. Kada govori o nekom događaju iz javnog ili književnog života, pisac to nikako ne čini iz perspektive dana, što bi u slučaju pisama vrlo lako moglo da se razume. Relacije koje on uključuje u opis tog događaja po pravilu sadrže u sebi i pronicljivo socijalno mišljenje i dubok antropološki uvid.
Ako su pisma zamena za odbegli ili za neprijatni, nadzirani život, pisanje u njima se javlja kao ovladavanje tuđinom i u geografskom i u antropološkom smislu, kao osmišljavanje praznine svakodnevne javne komunikacije. Ta zamena je Pekiću očigledno bila važna, pa su otuda njegova pisma, gotovo uvek, mnogo duža i više obavezujuća nego pisma njegovih sagovornika.
To nije samo zato što je Pekić pisac dugog daha. U knjizi Korespondencija kao život pisma su dnevnička hronika jednog života sa njegovim mnoštvenim detaljima. Ta hronika se uspostavlja u dijalogu sa prijateljima, a taj dijalog u sebi nosi i pretežne časove saglasnosti i otrežnjujuće trenutke rasprava.
Pekićevi sagovornici su pisci u rasponu od, recimo, Nikole Miloševića i Borislava Mihajlovića Mihiza do Predraga Palavestre i Vladete Jankovića, od Miodraga Bulatovića i Danila Kiša do Mirka Kovača i Dragoslava Mihailovića, od Slobodana Selenića do Vide Ognjenović. Pekić svoje prijatelje često prekoreva što ne pišu redovnija i duža pisma. U jednom od takvih pisama u senci piščeve ironije, ali, ipak, dovoljno jasno, ostaje razmišljanje o karakteru pisama u dobu novih tehnologija:
“Telefon, nažalost, još ne znam, pa ću ga javiti naknadno, naročito zbog toga što vidim da ste svi tamo slabi na peru i rađe se bacate u troškove telefoniranja nego u neudobnost pisanja pisama, jedan običaj koga smo zaboravili, i bez koga nećemo svoja buduća Sabrana dela moći uvećavati onim beskonačnim tomovima privatne prepiske koji uspešno zamenjuju pravu književnost, i koju ljudi željni istine mnogo spremnije čitaju od naših romana.”
U Pekićevim pismima, koja čuvaju jedan takav običaj, ali ga ne pretvaraju u konvenciju, može se razlikovati pet (da li su navedene u tekstu) osnovnih tema. Na jednoj strani su prijateljstvo i književnost kao pokretačka volja ove prepiske. Na drugoj strani su društvene prilike, književni život i poslovna pitanja (pozorište, časopisi, izdavanje knjiga) kao ono što uokviruje i život i literaturu.
Kada govori o ovom drugom krugu tema, piščeva prepiska postaje hronika vremena u kome je, zbog odsustva drugih oblika socijalne komunikacije, književni život bio neobično intenzivan. Neka od pisama u knjizi Korespondencija kao život svedoče o boji jednog prijateljstva, o malim i velikim nesporazumima koji se među prijateljima otvaraju, ponekad ni iz čega, ili pak o temeljitosti prijateljskog saputništva u književnom, građanskom i javnom životu.
Srazmerno je malo pisama u kojima se otvara pitanje poetike. Ali neka od tih pisama imaju veliki značaj. Tako je, recimo, pismo Nikoli Miloševiću, upućeno 1. decembra 1982, u kome pisac govori o mitomahiji kao pojmu koji bolji od drugih tumači njegove knjige.
Slično se može reći i za dva pisma Danilu Kišu (jedno od 13. juna 1972, drugo od 10. oktobra 1976) u kojima se govori o romanu Kako upokojiti vampira, ali i o Grobnici za Borisa Davidoviča i atmosferi koja prati početnu recepciju te knjige. U polemičko-prijateljskoj prepisci sa Dragoslavom Mihailovićem, vođenoj u nekoliko pisama tokom 1972. godine, raspravlja se o knjizi Odbrana i poslednji dani, ali se iza toga, zapravo, ukazuje pitanje o statusu realnog u umetnosti.
Iz zanimljive prepiske sa Predragom Palavestrom valja izdvojiti dva pismo. U onom od 14. maja 1978. Pekić izlaže detaljan sinopsis “Zlatnog runa”. U pismu od 22. septembra 1984. Pekić u tadašnje teme o kritičkoj književnosti unosi važnu korekciju, dajući tom pojmu širi antropološki karakter, na račun njegove moguće aktuelne vrednosti.
Život je ovde izašao u prvi plan, bilo u vidu događaja u književnoj i pozorišnoj sredini, bilo u vidu širih društvenih događaja koji opredeljuju karakter socijalnih nužnosti, statusa umetnosti, političkog poretka. U Pekićevim pismima, kao i u pismima nekih njegovih prijatelja, možemo pratiti istoriju nastanka nekih piščevih dela, potom istorijat izdavačkog tretmana tih dela i njihove prvobitne recepcije.
Saznajemo o piščevim književnim planovima i o istraživačkom radu na prikupljanju građe za docnije napisana ili nenapisana dela. Ali ova pisma, nastala sa namerom da održavaju volju prijateljstva i da budu glas u vremenu, makar koliko stišan i intiman, pre svega su svedočanstvo o književnim i društvenim prilikama od sredine šezdesetih, kada Pekić ulazi u srpsku književnost, do početka devedesetih, kada Pekićev status modernog klasika u toj književnosti ni po čemu nije sporan.
Dokumentarni karakter ove prepiske je dominantan, zbog čega se lako mogu pratiti književna i ljudska sudbina jedne generacije u srpskoj književnosti koja je, u poetičkom smislu, između modernizma i postmodernizma, a u društvenom između autoritarizma Brozove epohe i ciklusa ratova za nasleđe druge Jugoslavije. Lako se može pratiti i tiha, u ovim pismima više puta pokretana Pekićeva rasprava sa Crnjanskim.
Nekada je to rasprava oko Crnjanskovih zapeta, nekada povodom njegove anglofobije ili načina na koji prikazuje svoju emigraciju. Najčešće se, međutim, rasprava pokreće povodom ponašanja “nekoliko korifeja naše literature (Andrić, Krleža, Crnjanski) u datim istorijskim okolnostima”. Kada prođe vreme, onda detalji iz književnog života, kakav je, recimo, slučaj Pekićevog prijema u srpski PEN centar, postaje zanimljiva priča sa intrigama i napetošću socijalnog trilera.
Ali o čemu god da govore, Pekićeva pisma prožima neuporediva, uvek živa i spremna ironija. Ona se javlja kao provera svih stvari, pri čemu se nasmejani vitalizam susreće sa srcem zebnje ili užasa. U jednom od prvih londonskih pisama, recimo, Pekić govori kako je vreme “upravo božanstveno”, ali odmah dodaje nastavak posle koga je, zapravo, vrlo teško utvrditi šta je pokretač retoričkog rešenja – opis mesta i vremena upućen udaljenom prijatelju ili pak duhovita književnoistorijska napomena: “i ni najmanje ne liči na ono vreme Dikensovo u kome je stalno padala kiša”.
U nekom od narednih pisama ironija ponovo učvršćuje vezu života i literature: “Otvoreno govoreći, nisam ni sanjao da ću tako brzo posle objavljivanja romana o kućevlasniku (romana izvedenog iz čiste imaginacije) doći na teren praktične primene svih stečenih znanja iz oblasti kupoprodaje kuća, rentijerstva i tako dalje.” Ova pisma još jednom potvrđuju da je Pekić pisac pronicljivog smeha. Sa njegovom ironijom se misli na katarzičan način.
Vreme, udruženo sa tehnologijom, menja karakter prepiske. Možda je Pekićeva korespondencija poslednja knjiga ove vrste u srpskoj književnosti. Naravno, pisma iz knjige Korespondencija kao život pisana su daleko od takve namere. Međutim, posledice su važnije od namere. Pisma pisana na internetu tamo treba i da ostanu. Testamentarna i na ovaj način, Pekićeva prepiska ostaje kao trag o uspenjima umetnostima i sunovratima društva.
