Piše: Momčilo Đorgović
Kant je govorio da ga zadivljuje zvezdano nebo nad njim i moralni zakon u njegovom srcu. A Peko je među zvijezdama na nebu tražio “onu našu koja nas vodi”, da nam zatreperi dok “ispijamo mirisnu lozu i crmnički crnjak”.
Sada bismo posle 130 godina mogli konačno da zaključimo da pompezna, i uvek polupijana, od alkohola ili od ideologije, narodnjačka politika i jedino prihvaćena narodnjačka društvena svest u bilo kom pakovanju, ni u radikalnom niti u komunističkom, ni u ratu niti u miru, Srbiji nije skinula zvezde sa neba
Na rubu obične, “građanske” aleje na beogradskom Novom groblju, pored puta počiva sasvim skromno, neprimetno, sa malom zvezdom petokrakom na uspravnoj crnoj ploči, gotovo one veličine koja se stavljala na partizansku kapu, Peko Dapčević. Na pedesetak metara niže od njega je Aleja velikana i zaslužnih građana. Da može da vidi ko se sve tamo sahranjuje, sigurno bi sebi čestitao na odluci da bude podalje od tog društva. A za sva njegova dobijena zvanja, priznanja i odlikovanja trebalo bi prilično prostora, pa upućujem čitaoca na Vikipediju.
U rat je otišao u košulji, sa letnjim sakoom preko ramena i kačketom na glavi, a iz njega je izašao na belom konju kao general. Oslobađao je od okupatora velike oblasti na Balkanu, od Crne Gore, preko Srbije do Beograda i Srema, a i Hrvati i Slovenci bi trebalo da mu budu zahvalni, jer je bio na čelu korpusa Jugoslovenske armije koja je oslobodila Istru. Rat je počeo borbom protiv italijanskih okupatora u Crnoj Gori, na Košćelama, a završio na italijanskom tlu zauzimajući Trst.
Pored komandovanja, bio je vrlo vešt i u pisanju. Tri njegove knjige – Male ratne priče (1961. godine), Od Pirineja do Cetinja (1981) i Za Beograd (1984), sve tri su u izdanju Prosvete, memoari su zanimljivo ispričani, pogotovu treća je na ivici da bude lepa književnost. Ono što se danas može smatrati njegovim zabludama, njemu su bila najdublja uverenja. U te tri knjige Peko je smestio svoj život do okončanja Drugog svetskog rata. U njima se oseća kreativna iskra rođenog opservatora koji veruje da je život proživeo tek kada ga zapiše. Nedostaje knjiga o drugoj polovini njegovog života kada je trebalo da se ostvari sve ono za što se pre toga borio i u šta je verovao. Ili se u toj polovini odvijao poraz koji zapisivanjem nije želeo sebi da prizna?
Peko Dapčević je bio pre svega nepokolebljivi i nepomirljivi antifašista. Po današnjim zakonima Republike Srbije, dobio bi deset godina zatvora za učestvovanje u španskom građanskom ratu, na strani komunista protiv Franka. Ali on istovremeno opisuje i profile gorštačkog totalitarizma i grandomanije koji će u Srbiji biti i njena baza i nadgradnja već preko sto godina. Pokazuje kako je za taj gorštački svet lebdenje u ruskom gravitacionom polju nešto što se podrazumeva.
Iako duboko ideologizovan, nepristrasno je ukazivao na naše mane i trudio se da neke od njih oštrom kritikom iskoreni. Varvarstvo u ponašanju čak i kod ljudi koji su sebe predstavljali, a i drugi ih prihvatali, kao napredne (uriniranje u sobni lavabo). Svet zatvoren u sebe, van urbaniteta i civilizacije (gube se po gradu i ne znaju u njemu da se ponašaju, a tamo u svetu su, smatraju, uglavnom naši neprijatelji). Pljačka je jedan od glavnih pokretačkih motiva ratovanja i revolucije (“seljaci, te vječne grabljivice, dokopaše se kase – nikad joj više u trag nijesmo ušli”). Posleratna upadanja u stanove, otimanja stanova, kuća, nameštaja, žena, zlata, nakita, umetničkih dela, filatelističkih i bibliofilskih zbirki pokazali su da se taj nagon za svetim “plijenom” ne može obuzdati. Izbio je u naše vreme ponovo, čim je država oslabila, akteri su samo promenili glumačke kostime, ali ne i ćud.
Peko Dapčević, i dok je bio aktivni društveno-politički radnik, nije se pokazivao u javnosti, nije bilo intervjua. Nije ga bilo ni na televiziji u izveštajima sa foruma, ni na fotkama u novinama. Moguće da je to bila njegova volja, a možda je bio i u nemilosti ili, jednostavno, pod nadzorom službi bezbednosti? Kao ratnik bio je previše popularan i zaslužan, harizmom i legendom je konkurisao Titu. Izazvao je zavist ženidbom sa prelepom ženom i glumicom, a nije bila “naša drugarica”. Brat Vlado je bio “informbirovac” i neprijatelj “naše zemlje”, u socijalizmu su se automatski pod sumnju stavljali svi rođaci, pa je tako i Peko morao poneti krivicu za Vlada i makar na neki način ispaštati njegov greh prema “nama”.
Uživo sam ga video u restoranu Savezne skupštine i upoznao dimenziju ličnosti po kojoj je bio “čuven”: njegova prekost, violentnost. U Beogradu je kuvalo, sukobili su se bili ljudi Ivana Stambolića i Slobodana Miloševića. U restoranu smo Živko Milić (tada glavni i odgovornik urednik zagrebačkog tjednika “Danas”) i moja malenkost sedeli sa Živanom Vasiljevićem, za koga se pričalo da će se vratiti na velika vrata na političku scenu u timu Miloševića. Usred razgovora, iznad žagora u prostranoj i visokoj sali odjeknuo je ljutiti uzvik, trgli smo se i videli kako je ogromna staklena pepeljara sa jednog od daljih stolova poletela i sa treskom se zaustavila na sredinu jednog do našeg. Tada je za nas taj potez i to u Skupštini bio senzacionalan, društvo je još bilo učtivo i uglađeno. Tek ćemo sa dolaskom radikala biti suočeni sa sličnim nasiljima u institucijama. Let ove piksle kao da je najavljivao njihov dolazak. Za njom je, nabijen negativnom energijom, pušeći se od ljutine kao u stripu, brzo stupao stabilan, čvrst čovek. Oko nas se prosuo šapat: Peko Dapčević. Neko ga je bio naljutio, ali u gužvi koja je nastala, nismo saznali ko, mada to nije ni bilo bitno. Da neko, pa makar to bio i Peko, u Skupštini gađa nekog pikslom bila je nepojmljiva stvar.
Sličan film se ponovio tri-četiri godine kasnije: ali ovog puta sam gledao prekog i ljutog kao ris vremešnog Vlada Dapčevića kako po dugačkom hodniku zgrade Borbe trči od vrata do vrata, otvara ih, zagleda unutra i zatvara ih sa treskom. Tražio je Slavka Ćuruviju, pretio da će ga prebiti, jer je njihove duge razgovore iz Brisela izdao kao knjigu, a nije ga pitao za dozvolu. Dogodilo se, međutim, i meni da se nađem oči u oči sa razjarenim Vladom Dapčevićem. Pred NATO bombardovanje napravio sam veliki intervjuu sa njim za Nedeljni Telegraf. Ali pošto sam odložio objavljivanje za sledeći broj, Vlado je to doživeo kao poniženje. Stvorio se pred uredničkim stolom jedne večeri iznenada kao da je iz patosa iznikao. Nema razgovora, nema izvinjenja, nema sledeći broj. Sav crven je tražio da mu se daju prelomljene strane, da mu se preda tekst i da se pred njim intervjuu izbriše iz kompjutera. Pristao sam, nadajući se da ćemo stvar nekako srediti kada ga prođe ljutina. Izjurio je iz sobe kao metak, ljut kao i kada je bio došao. Niti je hteo više da se vidimo, niti da se čujemo. Šteta. Bio je odličan u tom intervjuu, savršeno je analizirao politiku Slobodana Miloševića, zašto je ona bila pogrešna za Srbiju, zašto je bila nacionalistička, a ne komunistička.
Ali, tu prekost, braća nisu imala samo prema drugima. Okrenuli su je i jedan protiv drugog, što ih je izbrisalo do međusobnog nepostojanja. Ni u jednoj knjizi Peko ne pominje Vlada, brata četiri godine mlađeg od sebe, takođe uključenog i vrlo aktivnog i vrlo zaslužnog u komunističkom pokretu i Narodnooslobodilačkoj borbi. Kao da ga nikada nije imao. Toplo se primećuju majka i otac koji se pate, tetka, ali brat koji je preživeo tako užasne torture od režima kome je Peko bio jedan od čelnika, zatim bio proganjan – ne postoji. Vlado se prema Peku isto poneo. Kako to objasniti? Kakav je to strašni psihološki mehanizam odbacivanja najrođenijeg s kojim si na istom kamenu odrastao? Prirodnu, unutrašnju vezu razorio je spoljašnji, ideološki događaj (setimo se Antigone, sestre koja poštuje prirodni, a ne državni zakon)? I Milovan Đilas u “Revolucionarnom ratu” opisuje te zastrašujuće gorštačke omraze i odmazde, u kojima su se braća i rođaci, pa čak i sestre, međusobno likvidirali. Da li je bratsku povezanost rastrgla najstrašnija sila koja vlada našim mentalitetom – vlast i politika i sa njima povezano sektašenje?
Sam Peko, kada je bio u Evropi ponašao se kao evropski revolucionar, evropski intelektualac, ali kada je u Crnoj Gori on je Crnogorac, podvrgnut običajnom pravu. Tu ni Boga nema, crkva je tek “crkvica u stijenama”. Sve je tu lično. Tu se sluša šta “ljudi” kažu i “razgovara se” u nedogled, a prevrću se reči u beskraj. Život zavisi od tog razgovaranja, da li je neko vjera ili nevjera, da li je s nama ili protiv nas. Pas je i izdajnik ako nije s nama, a dika roda svog ako jeste. Ništa tu ne zavisi od rada, niti koga tu rad određuje. A hteli su da Marksovu teoriju revolucije ukrste sa Njegoševim “Neka bude što biti ne može”! Taj miks evropsko-ruskih teorija i narodnjaštva već su pravili Svetozar Marković i Nikola Pašić. Peko u cetinjskom kršu kao sasvim mlad hoće da popravlja i menja svet, a pri tom, ga uopšte ne poznaje. I zatim kao mnogi mladi Crnogorci pre njega i posle njega do danas, dolazi u Beograd i postaje student. Naravno, na Pravnom fakultetu. Ali, nije on student da studira, neće da gubi vreme na to, nego hoće da ruši režim pa postaje komunistički omladinac. Ritualno se poziva na Svetozara Markovića i Dimitrija Tucovića, mada se ne vidi da ih je i čitao. Tandrče demagogija iz propagandnog materijala. Konfuzno “znanje” o srpskoj istoriji su radikalsko-socijalistički-oficirski propagandni klišei, prilagođeni komunističkom antimonarhizmu. Groteskno je da želi da ruši poredak koji su stvorili upravo oni koji su stvorili i te klišee. Naročito su ga zanosili violentni pučevi, akcije prevrata po sebi i za sebe, oni su mu bili jedina suština “revolucije i borbe za slobodu”.
U francuskom logoru Peko pred drugom filozofira:”Da, Fadile moj, život ti je takav, sav od zavjerica, zavjera i sličnog, ali i šansi koje one daju, naravno, uz rizik koji sadrže. A ko to ne iskoristi, propada jer je u svemu tome i stranputica i ambisa”. U celoj knjizi se neprestano najozbiljnije “filozofira”, ali uvek kada pomene tu reč Peko je posprdno kontekstuališe u pežorativnu naraciju, kakva je već u njegovom rodnom kraju. I tu je pola-pola, ambivalentan, hteo bi da se vine u visine individualnog razmišljanja, u stvarnu slobodu, ali odmah sebe tresne o kolektivni idiom krša, da ne bi izleteo iz slobode tora svojega roda.
U memoarima “Od Pirineja do Cetinja” Peko istinoljubivo i detaljno pokazuje te svoje transformacije od zarobljenika u francuskom logoru do ustanika protiv italijanskih okupatora, od Evropljanina do crnogorskog buntovnika. Na tom putu Peko je doživeo i ozbiljnu krizu identiteta i umalo da nije postao radnik, ali onaj pravi, nemački pedantan.
Sa još nekoliko “španaca” pobegao je iz logora, i neko vreme uživao u pustolovinama konspirativnog života u Marselju i Parizu (devojke, bistroi, “opasne” situacije). Rat je počeo, Evropa blokirana, dobijaju nalog od partije da se u zemlju vrate tako što će se prijaviti za rad u Nemačkoj. Dapčević je bio poslat u austrijsko mesto Štajer u fabriku kugličnih ležajeva. Majstor Nemac ga je uljudnim ponašanjem i preciznim instrukcijama naučio da obrađuje metal i pravi savršene kuglične ležajeve. Peko je u tom radu i njegovim rezultatima beskrajno uživao i pronalazio sebe. Osetio se homo faberom. Da je bilo neko drugo vreme bio bi vrlo uspešan gastarbajter. Ili da su na Cetinju i u Crnoj Gori bili zanati i fabrike u nemačkoj organizaciji (investitori i menadžment), možda nikada ne bi otišao u Španiju i postao revolucionar, već bi se kvalifikovao za majstora ili inženjera.
U štajerskom radnom logoru je odmah posle bombardovanja šestog aprila 1941. godine razgovarao i sa nemačkim oficirom i njegove reči nikada nije zaboravio, očigledno ih je nosio u sebi kroz sve te bure, ratove i reforme i skrupulozno ih preneo u knjigu, a dok ju je pisao i socijalistička državna zgrada je počela iz temelja da se ljulja. Ispostavilo se da oficir odlično poznaje balkanske prilike, prvo je ljubazno upitao Peku odakle je, pa mu je mirno, uz smešak, govorio:
- Naš rat sa Jugoslavijom završiće se za dve nedelje. Neće to biti kao sa Srbijom u Prvom svetskom ratu koja je bila vrlo homogena. Vi ste sada jedna heterogena, razjedinjena zemlja. Sve jugoslovenske vlade od Prvog svetskog rata pa do danas su zapravo radile za nas, jer nisu ni znale, ni mogle da od te zemlje naprave jednu homogenu državu. Vi ste jedna razbijena zemlja, uz to u njoj ima dosta snaga koje će nas podržati. Žalim što niste ostali u Trojnom paktu, jer bi vam sile Osovine obezbedile mesto u svetu, koje bi bilo puno perspektiva.
Verovatno je slična saznanja imao i Hans Ditrih Genšer kada je početkom devedesetih prošlog veka isposlovao urgentno priznavanje nezavisnosti Slovenije, a posebno je kod Hrvatske, verovatno, imao u vidu da je ona, u njegovoj mladosti, bila odani partner silama Osovine.
Krizu identiteta, ipak je to bila nacistička fabrika, Peko rešava bekstvom iz logora. Stiže nekom srećom u Crnu Goru na Ljubotinj i miris jagnjetine i krompira ispod sača, te kuvanog raštana sa pršutom, penjanje na trešnju pored puta, kafa i loza sa glasnim komšijama koji svaki čas navraćaju, razgovaranje u stihovima i poslovicama, mora da im ispriča sve što mu se zbilo do tada, vraćaju ga u razdraganost gorštačkog života i on se poput nanesene boje utapa u mitski kameniti pejzaž prabiblijskih vremena i diše punim plućima u susretima i rastancima kod vignja, u orlovskim visinama nebu pod oblake, odakle puca pogled na Skadarsko jezero, a noć je prostrana kao na početku sveta, duboka tišinom iz koje izvire huk sove.
Pred 13. jul dolaze seljaci u tetkinu kuću, ispunjavaju njih oko četrdeset dve sobe sedeći u nekoliko redova, puše i komentarišu povlačenja Rusa pred Nemcima i puni samopouzdanja žagore da ipak “njih niko ne može pobijediti”. Šta da se radi, pitaju se. U boj protiv Talijana i Njemaca, odgovori im poletno Peko:”Borbom će rukovoditi komunisti, Periša i ja, a tu je i sablja britka Niko Barjaktarev”. Gleda u majku koja mu se povremeno osmehuje, ponosna što se “sve nekako oko mene vrti, što me tako pažljivo sluša toliko ljudi”.
Odjednom se svi umiriše, pa se pogledavaše sumnjičavo, “reklo bi se – varakamo se”. U neizvesnosti Peku se opet ukrstiše pogledi sa majčinim i ona mu se suzdržano nasmeje, ozarena, pokazuje mu da ga podržava. Rođak Mašan Krstov i prvi sused Niko Šutov Bošković (Peko ih zapisuje i proziva i posle 40 godina, izgleda da bi bila obaveštena i buduća crnogorska pokoljenja) “ne sakriše svoje sumnje i strah pred takvom silom” pa pitaju da li je vreme za borbu kada i Rusija odstupa? A Mićo Crvenko (opet prozivka) šeretski, namigujući pita Perišu i Peka da neće biti “premnogo da odjednom udarimo na dvije imperije?” Čekanje je ravno samoubistvu, odgovara Peko ustajući sa pogledom na majku, “mnogo ili ne, moj Mićo, nama sad druge nema!” I posle prvih pobeda nad Italijanima, Peko zapisuje da je u njemu “nabreklo ushićenje” što je tu gde je rođen sigurnim korakom stupio iz španskog poraza u pobedu, i to je učinilo da se “ne mogu drugačije osjećati nego gorostasno”.
Tako je počeo crnogorski ustanak u kojem će pobediti okupatora i “domaće kokoške” što su kljucale okupatorski pirinač, ali, kako to Peko naglašava i “sami odrediti naš odnos prema Beogradu”. Mnogi će se iz tog krša nebu pod oblake posle četiri godine obreti u Beogradu i Vojvodini u tuđim stanovima i kućama, ali na značajnim položajima u “našoj” državi.
U trijumfalnoj opijenosti i nabreklom narodnjaštvu, Peko je preformulisao čuveni Kantov kategorički imperativ i završava epopeju u knjizi ditirambski. Kant je govorio da ga zadivljuje zvezdano nebo nad njim i moralni zakon u njegovom srcu. A Peko je među zvijezdama na nebu tražio “onu našu koja nas vodi”, da nam zatreperi dok “ispijamo mirisnu lozu i crmnički crnjak”.
Sada bismo posle 130 godina mogli konačno da zaključimo da pompezna, i uvek polupijana, od alkohola ili od ideologije, narodnjačka politika i jedino prihvaćena narodnjačka društvena svest u bilo kom pakovanju, ni u radikalnom niti u komunističkom, ni u ratu niti u miru, Srbiji nije skinula zvezde sa neba. Sa narodnjacima i nacional-socijalistima Srbija je bila, i ostaće, dok je bude bilo, neuspešna država.
