Petarda

Ka­ko je, mi­li po­bro, li­je­po kad puk­ne! Iha­a­a­aa! Ne­ma do­če­ka bez pu­ca­nja! Je­sam li u pra­vu? Mi­slim, ima, ali ni­je to—to! Je­sam li po­go­dio? Pu­ca­nje je pra­va stvar. Ne­ka­ko na­pra­vi po­seb­nu at­mos­fe­ru! Znaš o če­mu pri­čam? Ne­ma mi ni­šta mi­li­je! Kad je ona­ko za­fi­ti­ljam, pa ono če­ka­nje, ona mi­li­na, kao da, kao da…je­sam li po­go­dio? Pa se sav ne­ka­ko stre­seš kad ono gru­ne! Što ja­če—to bo­lje! Va­zda sam ti u to­me uži­va’. Ne zo­vu me tek ta­ko-Pe­tar­da! Za­vr­lja­čio sam je jed­nom usred Vla­de, is­pred Nje­go­vog ka­bi­ne­ta! Ka­ko je rik­nu­lo, mi­li bra­te! To ti je do­ži­vljaj! Svi iz­le­će­li na­po­lje, a obez­bje­đe­nje po­te­glo uto­ke! Da bog mi­li sa­ču­va! A ja se smi­jem i mi­slim—ka­ko su se usra­li, šta bi bi­lo da se baš za­ra­ti! On se ni­je na­lju­tio, iako je rok­nu­lo pred nje­go­va vra­ta! Mi­slim, ma­lo me je is­psov’o, ali ni­šta! Zna i Mi­lo ko je Pe­tar­da! Od ta­da me sve ne­što za­gle­da­ju i kr­ste se. Ali, bo­li me­ne bri­ga! I oni su isti k’o i ja sa­mo ne smi­ju da ba­ča­ju pe­tar­de u Vla­du! Pa kad će ba­cat’ ako ne­će za No­vu! Je­sam li u pra­vu?
Bez sve­ga se mo­že. Što jes’-jes’! Mo­že se i bez hlje­ba i bez sek­sa, ali ka­kav mi je to ži­vot! Je li ta­ko, bu­ra­ze­ru slat­ki! Mo­že se, va­la, i bez Vla­de i bez dr­ža­ve, ali se ne mo­že bez Mi­la! Kralj je to! I ne bo­ji se taj ni­če­ga, sre­će mi! Vi­dio sam on­da kad sam je za­vr­lja­čio!
Još kad bi pao sni­jeg, ku­ka­la ti maj­ka! Ka­kva bi to mi­li­na bi­la! Ni­šta ljep­še ne­go kad ono obi­je­li! Je­sam li u pra­vu, sre­će ti! Vo­lim ja sni­jeg, sve­ga mi, onaj su­vi, sa­mo da ni­je hlad­no! Ka­kva mi je to No­va bez sni­je­ga, je li ta­ko, po­bro? To ti i ni­je No­va, ne­go dan obič­ni. Ne va­lja bez sni­je­ga, ozbilj­no ti ve­lim. Sa­mo da nam je to­plo…Pa gle­daš ka­ko pa­da, pa­da, pa­da…I spa­vaš k’o me­đed, pa još to­plo! Ima li išta ljep­še, kr­sta ti?
Ma­da ođe u Vla­du ne pa­da sni­jeg. Pod­go­ri­ca je to. Ja ne znam ka­ko iz­dr­ža­va­ju bez sni­je­ga za No­vu, sre­će mi! Ka­kva mi je to No­va, a bez sni­je­ga, pa ne­ka je sto pu­ta Pod­go­ri­ca! Kao naj­ljep­ši grad, bli­zu mo­ra, ima aero­drom i Mo­ra­ču, a ne­ma sni­je­ga. Bez­ve­ze to­tal­no! Je­sam li u pra­vu? Ja ti Pod­go­ri­cu ne vo­lim sa­mo zbog to­ga. Bez sni­je­ga kao bez ga­ća, ne­ka­ko ne­pri­rod­no…
Ve­le da Mi­lo ne zna da ski­ja. Ma­da ja i ne vje­ru­jem! Na­rod sva­šta pri­ča! Sto­ka je to! Bo­li ga bri­ga, pa ta­man da ne zna! Što će mu to ski­ja­nje? Sa­mo ne­đe da se skr­ka, pa on­da bru­ka! Je li ta­ko, bu­ra­ze­ru slat­ki! Po nji­ma ni­ko ne zna da se ski­ja u ci­je­lu Vla­du. Te ne zna Mi­lo, te ne zna Mi­go, te ne zna, onaj ka­ko se zo­ve što vo­di kul­tu­ru…Ni­je ni va­žno! K’o da je to bit­no! A i to ski­ja­nje – k’o da je to va­žno! Ja, sre­će mi, ne znam ko­me je to va­žno?! To ski­ja­nje…Ne­ma ni­šta glu­plje od to­ga ski­ja­nja! Čuš—pop­neš se, pa se on­da stu­štiš! Bo­že me ti sa­ču­vaj! Ni­kad mi to ni­je ni bi­lo nor­mal­no! U pra­vu je što ne zna da ski­ja! Šta će mu to u ži­vo­tu! Ve­le, nor­mal­no je da zna da ski­ja! Mla­te, k’o va­zda! Sad is­pa­da da on ni­je nor­ma­lan! A On kralj, mi­li po­bro! A oni sto­ka naj­o­bič­ni­ja! Ču na­rod i nji­ho­va pri­ča! Ko je taj na­rod, sre­će ti! Me­ni je to glu­post či­sta! I što bi se, na­pri­mjer, Mi­go ski­ja’? Ne znam, sve­ga mi! Pa ni­je on Švaj­ca­rac! Šta će mu ski­ja­nje?! Ni­je lud! Pu­šti mi nji­ho­ve pri­če! Mr­ze dr­ža­vu, pa ola­ja­va­ju po vas du­gi dan! K’o da ima­ju ne­ka pa­met­ni­ja po­sla! Sve je ovo tr­si­lo, kr­sta mi!
Za­to, ve­le, pli­va, to je ču­do! Kao som! Šta ga bri­ga! Ovi lje­va­ci ski­ja­ju, a Mi­lo pli­va kad god ‘oće! To je, ve­le, ču­do- ka­ko čo­jek pli­va! Bru­ka, sre­će mi! On će i za No­vu da pli­va! Pa što i da ne pli­va?! Kralj je to! On ti je, ne­ka­ko, is­pred svo­ga vre­me­na! Je­sam li u pra­vu?
Ma­da i taj sni­jeg…Ne­ka­ko kad pa’ne, br­zo do­sa­di! Ka’ i sve osta­lo, je­sam li u pra­vu? Li­je­po je ono kad pa­da, pa kad se gri­ješ u Vla­du ili ne­đe u ne­ku ka­fa­nu đe je do­bro gri­ja­nje, ali kad pa’ne… Ni­je to—to! Ne­ka­ko se li­je­pi za ci­pe­le, a mo­žeš i ča­ra­pe skva­sit’, pa ti se smrk­ne ne­ka­ko! Pi! Ne­ma ni­šta go­re ne­go sje­đet’ u Vla­du mo­kri­jeh ča­ra­pa! Je­sam li u pra­vu? Za­to je i bo­lje što sni­je­ga ni­kad ne­ma u Pod­go­ri­cu! Zna Mi­lo đe je pra­vo! I za No­vu i za ono po­sli­je. Onaj Bo­žić… šta li je…A i auto mo­že da pro­kli­za kad je sni­jeg…mo­že te ba­čit’, pa da bre­piš ne­đe! Da se čo­jek na­gr­di! Šta će mi ta igran­ka, je li ta­ko, po­bro moj! Bo­lje je bez sni­je­ga, sre­će mi!
A što ja vo­lim sar­mu! Bru­ka! Vo­lim i onu ru­sku, ali sar­mu! Da bog mi­li sa­ču­va! Sve me po­ne­kad sra­mo­ta za No­vu kad je­dem. Jes’, sve­ga mi! Opa­lim ih po dva­es’ ko­ma­da. Je­sam, ne po­ma­ka’ se! Po dva­es’ ko­ma­da! I to onih ve­ćih! Pa po­sli­je mu­ke! Na nos mi is­ki­ja i No­va i ono po­sli­je! Za­to i ne vo­lim No­vu! Još kad se na­pi­jem… Bo­lje da ti ne pri­čam, po­bro moj! On­da sam ga­dan! Agre­si­van! Ka­ko ne­ću po­sli­je to­li­ko sar­mi, ku­ka­la mi maj­ka! A maj­ka sa­mo si­pa… I đe god odem za No­vu, sa­mo si­pa­ju! I mo­le! Ka na­rod! Te-za­vr­ši mi ono, za­vr­ši mi ovo! Uči­ni, za­po­sli, po­zaj­mi! Ti si do­bar sa Mi­lom…Ne mo­že se sti­zat’… Za­to ne vo­lim No­vu! Smrk­ne mi se! Sto­ka je to!
Ali, vo­lim pe­tar­de, to ti je ču­do! Ba­ca’ bi’ ih ja sva­ki dan! Ne bi’ če­ka’ No­vu! No će reć’ da sam po­lu­dio! Znaš ka­ki je na­rod! Sto­ka je to!
Evo me zo­vu iz mi­ni­star­stva, mo­ram pre­ki­nut’! Tre­ba ne­što da ih sa­vje­tu­jem oko ovih pra­zni­ka. Ži­vot mi moj uze­še! Tač­no mi se po­ne­kad sve smu­či! No, ne mo­gu da je­dem…
A ne pi­tah te đe ćeš ti za No­vu, po­bro? Sa­mo ne­moj sa sto­kom ne­kom, sre­će ti! Aj­de, SVE NAJ­BO­LjE! TA­KO­ĐE!