Starica (1)
“I među njima se odvijao ovakav razgovor.”
K. Hamsun.
U dvorištu stoji starica i rukama drži zidni časovnik. Prolazim pored starice, zastajem i pitam je: “Koliko je sati?”
– Pogledajte – kaže mi starica. Gledam i vidim da na časovniku nema kazaljki.
– Pa tu nema kazaljki – kažem.
Starica gleda na brojčanik i kaže mi:
– Sad je četvrt do tri.
– A, tako. Hvala lepo – kažem i odlazim. Starica mi nešto dovikuje, ali ja idem ne osvrćući se. Izlazim na ulicu i idem sunčanom stranom. Prolećno sunce veoma prija. Koračam, žmirkam i pušim lulu. Na uglu Sadove ulice nalećem na Sakerdona Mihajloviča. Pozdravljamo se, zastajemo i dugo razgovaramo. Dodijava mi što stojim na ulici, pa pozivam Sakerdona Mihajloviča u podrumče. Pijemo votku, mezetimo haringu i tvrdo kuvana jaja, zatim se opraštamo i ja onda sam odlazim dalje.
Odjednom se prisećam da sam kod kuće zaboravio da isključim električnu peć. Jako se ljutim. Dan je tako lepo počeo, a eto ti prve nevolje. Nije trebalo da izlazim napolje. Stižem kući, skidam jaknu, vadim iz džepova na prsluku sat i kačim ga o ekserče, zatim zaključavam vrata i ležem na otoman. Ležaću i trudiću se da zaspim. Spolja dopire odvratna dreka dečaka. Ležim i smišljam kako bih mogao da ih kaznim. Najviše bi mi se dopalo kad bih mogao nešto da uradim pa da se svi ukoče i da ne mogu da mrdnu. Roditelji ih odvlače kućama. Ovi leže u svojim krevetima, ne mogu čak ni da jedu jer ne mogu da otvore usta. Hrane ih veštački. Posle nedelju dana ukočenost prolazi, ali su deca toliko iscrpljena da moraju još ceo mesec da ostanu u postelji. Zatim polako počinju da prezdravljaju, ali ja po drugi put učinim nešto da se svi ukoče, i oni svi pocrkaju.
Ležim na otomanu otvorenih očiju i ne mogu da zaspim. Prisećam se starice sa časovnikom koju sam danas video u dvorištu i godi mi što na časovniku nije bilo kazaljki. Baš onomad video sam u komisionu odvratan kuhinjski sat čije su kazaljke bile u obliku noža i viljuške.
Bože moj! Pa ja još nisam isključio peć! Skačem i isključujem je, zatim opet ležem na otoman i pokušavam da zaspim. Sklapam oči. Spava mi se. Kroz prozor me obasjava prolećno sunce. Postaje mi vruće. Ustajem i sedam u fotelju kraj prozora. Sad mi se spava, ali neću da spavam. Uzeću hartiju i pero i pisaću. Osećam u sebi strašnu moć. Još juče sam sve smislio. Biće to priča o čudotvorcu koji živi u naše vreme i ne čini čuda. On zna da je čudotvorac i da može da napravi bilo kakvo čudo, ali neće. Izbacuju ga iz stana; on zna da treba samo da mrdne prstom pa da zadrži stan, ali neće, već poslušno napušta stan i odlazi da živi u šupi na periferiji. On tu šupu može da preobrati u prekrasnu kuću od opeke, ali neće, već nastavlja da živi u šupi i na kraju krajeva umire, ne učinivši za života nijedno čudo.
Sedim i od radosti trljam ruke. Sakerdon Mihajlovič će da pukne od zavisti. On misli da ja više nisam u stanju da napišem genijalnu stvar… Na posao! Dole spavanje i lenčarenje! Pisaću osamnaest sati bez prestanka!
Sav drhtim od nestrpljenja. Pojma nemam šta mi je: trebalo je da uzmem pero i hartiju, a ja sam grabio sve druge predmete samo ne one koji su mi bili potrebni. Jurio sam po sobi: od prozora do stola, od stola do peći, od peći do stola, zatim do kauča i opet do prozora. Gušio sam se od vatre koja mi je buktala u grudima. Sada je tek pet sati. Preda mnom su ceo dan i veče i cela noć…
Stojim nasred sobe. O čemu li mislim? Već je pet i dvadeset. Treba pisati. Primičem sto prozoru i sedam. Preda mnom je hartija na kocke, u ruci pero. Srce mi i dalje prejako lupa, a ruka drhti. Čekam da se malo smirim. Odlažem pero i punim lulu. Sunce mi bije pravo u oči. Žmirkam i pripaljujem lulu. Evo i vrana proleće kraj prozora. Gledam s prozora na ulicu i vidim kako trotoarom ide čovek s mehaničkom nogom. Glasno lupa nogom i štapom.
– Eh, da… – kažem sebi, i dalje gledajući kroz prozor.
Sunce se sakriva za dimnjak kuće preko puta. Senka dimnjaka klizi po krovu, preleće ulicu i spušta mi se na lice. Treba iskoristiti tu senku i napisati nekoliko reči o čudotvorcu. Grabim pero i pišem:
“Čudotvorac je bio visok.”
Više ništa nisam u stanju da napišem. Sedim sve dok ne počnem da osećam glad.
Onda ustajem i odlazim do ormarića u kojem držim hranu. Preturam po njemu, ali ništa ne nalazim. Parče šećera i ništa više. Neko kuca na vrata.
– Ko je?
Niko ne odgovara. Otvaram vrata i vidim pred sobom staricu koja je jutros stajala sa časovnikom u dvorištu. Zapanjen sam i ne mogu da prozborim ni reč.
– Evo i mene – kaže starica i ulazi u sobu.
Stojim kraj vrata i ne znam šta da preduzmem: da isteram staricu ili, naprotiv, da joj ponudim da sedne?
Ali starica sama ide prema fotelji pored prozora i seda.
– Zatvori vrata i zaključaj ih – kaže mi starica.
Zatvaram i zaključavam vrata.
– Klekni – kaže starica. I ja se spuštam na kolena. Ali tad počinjem da uviđam svu besmislenost svog položaja. Zašto klečim tu pred nekom staricom? I šta će ova starica u
mojoj sobi, i zašto sedi u mojoj fotelji? Zašto je nisam najurio?
– Slušajte vi – kažem – otkud vam pravo da se razbaškarite po mojoj sobi i da mi još i naređujete? Ja uopšte neću da klečim.
– I ne treba – kaže starica – sad moraš da legneš na stomak i zabiješ lice u pod.
Smesta sam izvršio naređenje…
Vidim pred sobom pravilno iscrtane kvadrate. Bol u ramenu i desnom rebru primorava me da promenim položaj. Ležao sam ničice, a sad se uz veliki napor podižem na kolena. Svi su mi zglobovi otekli i jedva se savijaju. Obazirem se i vidim da sam u svojoj sobi i da klečim na podu. Polako dolazim svesti i prisećam se. Još jednom se obazirem po sobi i vidim, čini mi se, kako u fotelji kraj prozora neko sedi. U sobi nije baš svetlo jer je, po svoj prilici, bila noć. Uporno posmatram. Gospode! Nije valjda da ta starica još uvek sedi u mojoj fotelji? Istežem vrat i gledam. Da, naravno, to starica sedi, a glava joj klonula na grudi. Mora da je zaspala.
Pridižem se i prilazim joj šepajući. Staričina glava je opuštena na grudima, a ruke vise niz fotelju. Želim da zgrabim staricu i da je izbacim kroz vrata.
– Slušajte – kažem – vi se nalazite u mojoj sobi. Ja treba da radim. Molim vas da odete. Starica se ne miče. Naginjem se i zagledam staricu u lice. Usta su joj poluotvorena, a iz usta štrči veštačka vilica koja je iskočila. I najednom, sve mi postaje jasno: starica je umrla. Obuzima me strašan jad. Zašto je umrla u mojoj sobi? Ne mogu da podnesem pokojnike. I hajde sad bakći se s mrcinom, idi razgovaraj s nastojnikom kućnog saveta, objašnjavaj im kako se neka starica našla u mojoj sobi. S mržnjom sam pogledao staricu. A možda i nije umrla? Pipam joj čelo. Čelo je hladno. Ruka takođe. I šta sad da radim?
Pripaljujem lulu i sedam na otoman. Sav kiptim od srdžbe.
– Uh, gadno! – kažem naglas.
Mrtva starica sedi kao vreća u mojoj fotelji. Zubi joj štrče iz usta. Podseća me na lipsalog konja.
Odvratan prizor – kažem, ali se ne usuđujem da staricu prekrijem novinama jer se ne zna šta sve pod novinama može da se dogodi.
Čuje se neko pomeranje iza zida: to ustaje moj sused, mašinovođa. Samo još treba da on nanjuši kako u mojoj sobi leži mrtva starica! Osluškujem njegove korake. Šta li čeka? Već je pola šest. Već je odavno trebalo da ode. Bože moj! Pa on se sprema da pije čaj! Čujem kako mu šišti primus. Eh, kad bi bar prokleti mašinovođa što pre otišao! Penjem se na otoman i ležim. Prolazi osam minuta, ali susedov čaj još nije gotov i primus još pišti. Sklapam oči i dremam.
Sanjam kako sused odlazi, a ja zajedno s njim izlazim na stepenište, zalupivši za sobom vrata sa automatskom bravom. Nemam ključ i ne mogu da se vratim u stan. Treba zvoniti i buditi druge stanare, što nikako nije dobro. Stojim na odmorištu i razmišljam šta da radim, i odjednom primećujem da nemam ruke, i primećujem da mi umesto ruku s jedne strane štrči nož, a s druge – viljuška.
– Evo – kažem Sakerdonu Mihajloviču, koji se tu odnekud stvori i sedi na stolici na rasklapanje. – Evo, pogledajte – kažem mu – kakve su mi ruke.
A Sakerdon Mihajlovič sedi ćutke, i ja vidim da to nije pravi Sakerdon Mihajlovič, već glineni.
Tada se budim i odmah shvatam da ležim na otomanu u svojoj sobi, gde u fotelji kraj prozora sedi mrtva starica. Brzo okrećem glavu prema njoj. Starice nema u fotelji. Posmatram praznu fotelju ispunjen bezmernom radošću. Znači, sve je bio san. Samo, kada je počeo? Da li je starica danas ulazila u moju sobu? Možda je i to bio san? Vratio sam se danas kući jer sam bio zaboravio da isključim električnu peć. Ali, možda je i to bio san? U svakom slučaju, dobro je što u mojoj sobi nema mrtve starice, pa tako ne moram da idem kod predsednika kućnog saveta i da se bakćem oko pokojnice.
Ipak, koliko li sam sati spavao? Gledam na sat: pola deset. Verovatno je jutro.
Gospode! Šta sve čovek ne sanja!
Danil Harms
Nastaviće se
Preveo: Dejan Mihailović
