Kada su Markesa upitali šta mu je u životu najviše nedostajalo, kratko je odgovorio: “Pisac”, misleći, pritom, na osobu koja bi mu pomogla u ispisivanju najobičnijih čestitki ili pisama saučešća. “Ako se jednog dana nađem sa naizgled nerešivom situacijom da napišem priču od petnaestak strana u jednom danu, siguran sam da bi do večeri u tome uspeo. Možda bi to bila loša priča, ali bi obaveza bila ispunjena. Nisam, nažalost u stanju da napišem ni najobičniju čestitku, a da se ne mučim nedelju dana, žderući sopstvenu džigericu”, kaže pisac.

No, nije Markes jedini autor koga muči taj problem. Luisa Alkorisa, sjajnog pisca i scenaristu mnogih Bunjuelovih filmova, Markes je jednoga dana zatekao nad praznom hartijom. Nije se mučio iznad scenarija – trebalo je da za polupismenu rođaku načini molbu opštini. Markes je pokušao da mu u tome pomogne, ali posao je loše odmicao i molba nikako nije bila napisana. Šest sati kasnije, Alkorisova rođaka zatekla je u tri popodne, Markesa i Alkorisa smrvljene od popijene flaše ruma, kako gledaju u – prazan papir. Videvši da dva pisca nisu u stanju da napišu molbu, sama im je lako i brzo izdiktirala tekst. “Toga dana, kao uostalom i danas, mislio sam da je možda ta polupismena žena, koja je veći deo života provela među sudovima u kuhinji, pisac koji mi je celog života nedostajao”, kaže Markes.

Zavođenje kroz priču

Ernest Hemingvej smatrao je da se sve ozbiljne stvari u životu moraju raditi stojeći, kao “boks i pisanje, na primer”. Potpuno lišen sujete, na dodeli Nobelove nagrade za književnost, rekao je članovima Komiteta: “Trebalo je da nagradu date Karen Bliksen”. Karen Bliksen iliti Isak Dinesen (pseudonim pod kojim je ušla u književnost), počela je da piše priče tako što ih je prvo govorila uveče, pred spavanje, svom ljubavniku, Denisu Finč Hetonu, u Africi. Zaveden njenim humorom, harizmatičnim duhom i blještavom inteligencijom Finč Heton je jedno vreme živeo s njom, na njenoj farmi blizu Ngong brda, u Keniji. Želeći da uzvrati Bliksenovoj za sve priče koje mu je darovala (“bila sam poput Šeherezade”, jetko se sećala Bliksen), Finč Heton ju je povezao na jednu od prvih vožnji avionom, koji su se u to vreme – pravili od platna. “Kako se sleće?”, pitala je, u avionu, Bliksen “Trik je – nikada ne sleteti”, odvratio je on. Posle njegove smrti (poginuo je u avionskoj nesreći, blizu Savoa) i pošto je neposredno pre toga izgorela njena farma i ona jedva preživela sifilis, Bliksen se vratila u rodnu Dansku. Nije sa sobom imala ništa. Osim priča, koje će svet tek otkriti. Hemingvej je vrhunskog prozaistu u njoj prepoznao odmah. Posle prve pročitane rečenice.

Tomas Man je pisao ujutru, po dnevnom rasporedu. U određenom trenutku, Katja Man bi unela poslužavnik sa kafom ili čajem. Popodne je slušao Baha, Betovena, ponekad Mocarta. On je jedan od onih retkih književnika koji je uspeo da piše jednakom silinom i izuzetna dela i posle dobijanja Nobelove nagrade.

Kada je objavio prvu knjigu, Borhes je od tri stotine štampanih primeraka dvesta odmah podelio prijateljima, a preostalih sto tajno stavljao u džepove kaputa gostiju časopisa “Nosotros”. Nadao se da će se na taj način neko odlučiti da o njegovoj knjizi napiše belešku, kritiku ili recenziju. Borhes je smatrao da je najveći problem mladih pisaca u tome što u trenutku kada pišu misle o uspehu ili neuspehu. “Pišem sa sebe ili za hipotetičko drugo lice”, rekao je Sartr. Na čemu trenutno radite, pitali su Brodskog. “Na sebi”, lapidarno je odgovorio.

Kao što postoji istorija ispisane i objavljene literature, tako postoji i istorija književnosti koju nikada nećemo pročitati, jer su pisci napisane rukopise – uništili. Čuveno Gogoljevo spaljivanje drugog dela “Mrtvih duša” i Kafkina molba da se rukopisi koji su ostali iza njega spale, samo su znak za ono što najveći među piscima često rade – bacaju i uništavaju one stranice kojima nisu zadovoljni. No, ne dešava se uvek tako.

Pisanje i kazna

Ponekad, neki rukopis biva i spašen. Dogodilo se da je , pre nego što je krenuo iz Bogote u Evropu, kao izveštač El Espektadora, u Markesov stan u Bogoti uleteo pesnik Horge Gaitan i tražio prilog za književni časopis. Budući da je Markes rekao da nema ništa što bi ponudio, Gaitan je počeo da prekopava po korpi za otpatke. Iz nje je izvukao celo poglavlje koje je Markes izbacio iz svog, tada već objavljenog, prvog romana. Gaitan je hitno od Markesa zatražio naslov. Markes je odvratio: “Ne znam, ali to što držiš je Monolog Izabele dok posmatra kako u Makondu pada kiša”. Ova pripovetka, odmah po objavljivanju, stekla je brojne poklonike među čitaocima i kritičarima. No, to nije promenilo navike ovog pisca. Nastavio je da kida i cepa rukopise za koje smatra da nisu vredni štampanja.

Danilo Kiš govorio je da piše teško i da se više puta vraća svakoj napisanoj rečenici. Za vreme pisanja “Enciklopedije mrtvih”, teško je oboleo. Kažu da je njegov komentar bio kratak: “Takve se knjige ne pišu nekažnjeno”. Milorad Pavić je, pošto je završio “Hazarski rečnik” mesecima bio bolestan.

Andrić je važan deo svog opusa napisao za vreme Drugog svetskog rata, u Beogradu. Kucao je i za vreme bombardovanja. Od opasnosti se nije sklanjao. U jednom intervjuu rekao je: “Ljudi su se od bombardovanja u ratu krili jer su imali žene, decu ili bogatstvo. Ja nisam imao ništa od svega toga, osim života. I bilo mi je ispod časti da se zbog toga krijem”.

Sanja Domazet

https://www.politika.rs/sr/clanak/4853/Prazna-flasa-ruma-u-tri-popodne