Pariz, 16. decembra 1982.
Čitajući vašu knjigu o svom davnom i dalekom idolu, nisam mogao da se ne setim kakav je događaj za mene predstavljalo čitanje Geschlecht und Charakter.
Bilo je to 1928, imao sam sedamnaest godina i, željan svake vrste preterivanja i jeresi, voleo sam da ideje dovodim do njihovih krajnjih posledica, do provokacije, da gnevu pružim dostojanstvo sistema. Drugim rečima, bio sam vatreni pobornik svega što nije nijansa. Kod Vajningera su fascinirale vrtoglavo preterivanje, beskonačnost u negiranju, odbijanje zdravog razuma, ubitačna nepopustljivost, traganje za apsolutnom pozicijom, manija da se jedna misao dovede do tačke na kojoj će se sama uništiti i srušiti zdanje kojem pripada. Pridodajte tome opsednutost zločinom i epilepsijom (posebno u Über die letzten Dinge), kult genijalne formule i proizvoljne ekskomunikacije, poistovećivanja Žene sa Ništavilom, pa čak i s nečim nižem od Ništavila. Toj razornoj tvrdnji prišao sam u potpunosti. Pišem vam jer bih želeo da vam skrenem pažnju na okolnost koja me je navela da usvojim te ekstremne teze o takozvanom Ništavilu. Okolnost krajnje banalnu. Bez obzira na to, ona je diktirala moje ponašanje godinama. Naime, bio sam još u gimnaziji, zatreskan u filozofiju i u… jednu gimnazijalku. Važan detalj: nisam je poznavao lično, iako je pripadala istoj sredini (sibinjska buržoazija u Transilvaniji). Kako se to često dešava kod mladih, bio sam i drzak i stidljiv, s tim što je stidljivost prevazilazila drskost. Više od godinu dana trajalo je to mrcvarenje koje će doživeti vrhunac jednog dana kada sam, naslonjen na neko drvo, čitao ne znam koju knjigu u velikom gradskom parku. Odjednom začuh smejanje. Okrenuh se i videh – koga? Nju – u društvu jednog druga iz odeljenja, koga smo svi prezirali i zvali Gnjida. Prošlo je više od pedeset godina, još se savršeno sećam šta sam tada osetio. Ne bih precizirao taj deo. Kako god bilo, odmah sam se zakleo da ću raskrstiti sa „osećanjima“. I tako postadoh uživalac bordela. Godinu dana posle tog razočaranja iz korena, koje je još trajalo, otkrio sam Vajningera. Bio sam u savršenoj situaciji da ga razumem. Ohole gluposti koje je izricao o ženama su me oduševljavale. Kako mi je palo na pamet da se zaljubim u niže biće? – stalno sam sebi ponavljao. Zašto toliko mučenje, ta golgota zbog te izmišljotine, zbog te inkarnirane nule? Jedan mesija je konačno došao da me spase. Ali to spasenje će me odvesti u sujeverje koje je osuđivao, naime, skrenuo sam u „Romantik der Prostitution“, koja je nerazumljiva ozbiljnim umovima, a koja je specijalitet istočne i jugoistočne Evrope. U svakom slučaju, moj studentski život odvijao se pod čarima Kurve, u senci njenog zaštitničkog i toplog, pa i materinskog prokletstva. Obezbedivši mi filozofske razloge da prezirem „poštenu“ ženu, Vajninger me je izlečio od ljubavi za vreme najoholijeg i najfrenetičnijeg perioda mog života. Tada nisam mogao da predvidim da će jednog dana njegove žestoke optužbe i osude postati za mene potpuno nevažne, sem u onoj meri u kojoj bi me naterale da ponekad zažalim za ludakom koji sam bio.
N.B.
Jacques Le Rider (1954), germanista i istoričar, objavio je 1982. godine monografiju Le Cas Weininger. Racines de l’antiféminisme et de l’antisémitisme. (Slučaj Oto Vajninger. Koreni antifeminizma i antisemitizma)
Emil Sioran
Cioran
Exercices d’admiration
Gallimard 1986
http://agoncasopis.com/arhiva/broj_35/istorija/pismo/sioran.html
