za Marka Srenda
Kada je ušao u prostoriju
vitak i veoma visok
svetlost je postala sivo-srebrna
izgovorio je „poum“
produžavajući glas „o“
koji se skotrljao
do vrha moje cipele
knjigu iz koje je čitao
držao je levom rukom
dok se desna kretala
po vazduhu
najlepša ruka
koju sam videla
Nije ličio na pesnika
pre na poetizovanu varijantu
Sema Šeparda
zaklela bih se
da su sve žene u odaji
pokušavale da zamisle
dodir te desne ruke
koja je pratila
liniju stiha
Onda je ona sivo-srebrna svetlost
postala gušća
a on je izgledao
kao da glasom ispituje
prazninu koju je ostavljao
izlazeći iz pesme
Zorica Bajin Đukanović
Iz knjige PLANETARIJUM, Presing, 2022.
