Poetski svet Džima Morisona

Jim je bio jedan od najsvetlijih duhova koje sam poznavao, jedan od najsloženijih. Kada je jednom prestao da bude pevač u kožnim pantalonama, seks simbol the Doors, postao je divna olupina procvetala u debeljuškastog bluzera.

Pesnik Vilijam Blejk je rekao Put preterivanja vodi u dvorac mudrosti. Jim Morrison je to razumeo i zato je preterivao. Pesnici stižu do mudrosti, samim tim što su pesnici, ili ne stižu zato što su božanstvene lude. A to je jedno te isto. Druga izreka iz Blejkovog Braka Raja i Pakla kaže da je Razboritost bogata, ružna, stara usedelica kojoj se udvara Nesposobnost. Jim Morrison je bio metamorfozni heroj čija nas je energija i smelost uzbuđivala. On je opažao čulima i menjao opažanje alkoholom (svetim napitkom Dionizija, Boga drame i pijanstva), esidom, unutrašnjim eliksirom sopstvenog vrenja i ushićenosti.

Jim je bio opčinjen doživljajima svojih čula, oduševljen promenama u svom nervnom sistemu. Posebno mi se dopadalo što je oduvek znao da je pesnik. Na tome se zasnivalo naše prijateljstvo i bratstvo. On nije bio materijalista. Nije jurcao za dolarima kao većina rok muzičara. Voleo je doživljaj i akciju. Želeo je da srž materijalne prirode prekali u zlato gorkog uživanja. Kad čitam Jima osećam prijatelja koji mi nedostaje. Osećam ga kao brata sa kojim razgovaram. Kao što reče Džordž MekDonald:

Jedino smrt od smrti spašava.
Ljubav je smrt, odvažna slava.
Ljubav ispunjuje najdublje grobove.
Ljubav nas večna pod talase zove.

Morrisonov život i umetnost su stvorili treperav talas u čijem je središtu on sam, sjajan, raspevan kip obasjan lajt šouom i okružen pojačalima. Njegova poezija i muzika ostaju kao plemenit dokaz da jedino smrt može od smrti da spase.

Majkl Meklur, američki pesnik i bitnik, avgust 1979. godine

Bio je gospodin Modžo Rajzin (pseudonim, Jim Morrison – Mr. Mojo Risin’, iz pesme LA Woman) i James Douglas Morrison, pesnik škotsko-američkog porekla, bitnik, pevač benda the Doors i istinski buntovnik s razlogom – lep, inteligentan, obrazovan, ali i veoma opasan, što nikako nije bila kombinacija koja je mogla dugo da traje, naročito ne u Americi druge polovine šezdesetih godina 20. veka, okrvavljenoj vijetnamskim ratom i haosom unutrašnjih nereda. Americi zahvaćenoj unutrašnjom revolucijom, radikalnom pobunom vlastite dece. Za američku, dobrostojeću i zaglupljenu srednju klasu (kao i za nekolicinu onih koji su držali sve konce moći i bogatstva u svojim okrvavljenim i pohlepnim rukama – kako tada, tako i uvek kroz istoriju sveta) Morrison je bio javna opasnost – public enemy, opscena i arogantna, neka vrsta potencijalne revolucionarne opasnosti, dovoljno smeo, harizmatičan i lud da potpali i povede ustalasanu omladinu u neželjenom pravcu promena. Za većinu je opet bio prihvatljivi buntovnik, romantični ludak na putu beskrajnih noći, Kralj guštera, oslobodioc, seks simbol, erotski političar – neko u startu etiketiran (kako to obično biva, u svetu zabluda i bezobzirnosti), zamišljen glupošću ljudskom na određeni način i kao takav zauvek zamrznut predrasudom i nepromenjiv. A u stvarnosti, iza oblandi predrasuda i kulisa iskonstruisane javne scene, iza ugla nežne parade, unutar koje stalno nešto uzaludno radimo, znojimo se nepotrebno i sami sebi kopamo plitke grobove.

Bio je tih, stidljiv, zatvoren čovek, romantični pesnik, mistični pesnik, ali književni kritičari i publika nisu želeli da shvate da će proći vreme njegovih kožnih pantalona. Bio je uspešna pop zvezda. To je akademičare dovodilo do ludila.

Glavna tajna The Doors je u poeziji. Bili smo bitnici koji su pisali i svirali rock and roll. Bilo nas je četiri muzičara: jedan od nas, Jim, svirao je rečima.

Ray Manzarek, the Doors

Bio je, doista, romantični, tragični pesnik, zagledan u sebe i mogućnost prolaska kroz vrata percepcije ka beskonačnom, dionizijsko-remboovski pijani brod i zaneseni trubadur rođen za beskrajne noći, koji je doslovno živeo i umro za umetnost, vlastite ideje i snove. Bio je neprilagođeni usamljenik, marginalac i stranac u svetu apsurda, zla i podmukle zlobe, neko ko je beskompromisno i isključivo sledio samo svoj put, razapet između neba mogućeg i pakla nedosanjanog. Bio je jezivo iskren čovek, neko ko je vlastiti, jedinstveni duh beskompromisno ispoljavao. Bio je velika, tragična duša, koja je pevala o sopstvenom kraju (The end) kao svom jedinom prijatelju. Jedinstvena duša, razigrana na besmrtnoj vatri muzike, pesme kao jedinog iskrenog prijatelja koji sa nama ostaje do kraja. Jedinstvena, beskrajno hrabra, ogoljena, očajna i bolno iskrena duša koja je pre konačnog kraja i velikog sna poželela da čuje vrisak leptira i otkaže pretplatu na uskrsnuće. Jimova poezija bila je utemeljena na znanju dostupnom samo iniciranima, znanju podstaknutom duhom mrtvih Indijanaca koji su zaposeli njegovu dušu… To znanje predstavljalo je vizionarski, mistični uvid da je istina skrivena, vidljivi svet iluzija i da samo potraga za postizanjem transcendentnog može pesniku pribaviti mudrost, otkrovenje… Svako pojačano znanje pre ili kasnije postane metaforično, a književnost je neizbežan vodič do viših stanja i putovanja svesti u onostrano.

Jim Morrison je bio pesnik, kao što je i beatnik Jack Kerouac bio pesnik. Nisu uvek bili sjajni, ali ipak često jesu. Kerouac (On the road) je imao zacrtanu muzičku shemu za svoje pesme, tehniku ​​koju je napravio po uzoru na blues, koristeći strofe za uokvirivanje svojih ideja. Morrison je shvatio da muzika može preneti puke reči na mistična mesta. Gledao je u istu prazninu kao i Beat pesnici, zurio u ista ogledala kao grčki pesnici i malo je obraćao pažnju na konvencije pesnika štrebera, akademski učenih umetnika. Dok su drugi tekstopisci crpili inspiraciju iz bluesa, folka i tradicije Tin Pan Alleya, Morrison je spojio fascinaciju Nietzscheom, Rimbaudom, Williamom Blakeom, šamanizmom, američkim Indijancima i dvostrukom opsednutošću seksom i smrću – početkom i krajnjom tačkom ljudskog postojanja.

Nudim slike, objašnjavao je Jim Morrison vlastito viđenje poezije. Prizivam sećanja na slobodu do koje se još može doći. Nekako sam navučen na igru ​​umetnosti i književnosti; moji junaci su umetnici i pisci…Napisao sam nekoliko pesama, naravno…prava poezija ne govori ništa, ona samo označava mogućnosti – otvara sva vrata. Možeš proći kroz bilo koju koja ti odgovara…i zato me poezija toliko privlači – jer je tako večna. Sve dok postoje ljudi, oni mogu zapamtiti reči i kombinacije reči. Ništa drugo ne može preživeti holokaust osim poezije i pesama. Niko se ne može setiti celog romana, ali sve dok postoje ljudska bića, pesme i poezija mogu postojati. Ako moja poezija nešto želi postići, to je osloboditi ljude od ograničenih načina na koje vide i osećaju.

Morrison je pre svega želeo da ga se pamti po pisanoj reči. Njegove pesme nisu samo izvučene iz sparnog vazduha LA; bio je proždrljivi čitaoc od mladosti, preferirajući moralnu prozu Charlesa Baudelairea, Friedricha Nietzschea, Jeana Cocteaua i Williama Blakea. On je zapravo uzeo ime The Doorsa iz teksta Williama Blakea: Kada bi se vrata percepcije očistila, sve bi se čoveku činilo onakvim kakvo zapravo jeste, beskonačnim. Morrison je želeo pozvati ljude na verbalnu revoluciju i uspeo je – ali kroz svoj sekundarni izvor muzike, a ne primarni izvor poezije. Tokom svog života, Morrison se neprestano zalagao za priznanje kao pesnik-prorok. Treba samo pogledati tekstove njegovih moćnih pesama kao što su Unknown Soldier, The End i Riders On The Storm za dokaz njegovih prosvetljenih percepcija. Stihovi iz pesme Riders on the storm zapravo dovršavaju strofe pesme The Hitchhiker – jedne od Morrisonovih najčitanijih pesama, koja govori o krhkosti ljudskog života. Godine 1969. objavio je sam dva odvojena toma svoje poezije, pre nego što se preselio u Pariz 1971. kako bi pobegao od svoje slave i usredsredio se na svoja književna putovanja. Sam je šetao gradom, pisao u Cafe De Floreu i Les Deux Magotsu i jednostavno se opustio u idiličnijem francuskom stilu života…

Prvo što treba znati o Morrisonovoj poeziji: voleo je nadrealizam. Uglavnom je okupao svoje stihove u nadrealnom svetu sanjara. Njegova dvosmislenost ponekad čini njegove pesme pravim zadatkom za dešifrovanje – a nije li to zapravo prava priroda pisane reči? Uzmimo za primer stihove pesme Awake. Čitajući je kao da padate u Cezanneovu sliku: izgubite se u njezinim slojevitim potezima, ali lako je prihvatiti njegov poziv da se otvorite svojim željama. Budiš se kad zaspiš i prigrliš vreli san?

Otresi snove iz svoje kose
Shake dreams from your hair

Moje lijepo dijete, moje slatko.
My pretty child, my sweet one.

Odaberite dan i odaberite znak svog dana
Choose the day and choose the sign of your day

Božanstvenost dana
The day’s divinity

Poezija Jamesa Douglasa Morrisona rođena je u razdoblju burnih društvenih i političkih promena u američkoj i svetskoj povesti. Osim Morrisonove društvene i političke perspektive, njegovi stihovi takođe govore s razumevanjem sveta književnosti, posebno tradicije koja je oblikovale poeziju njegovog doba. Njegova poezija izražava njegova vlastita iskustva, misli, razvoj i sazrevanje kao pesnika – od njegovih razmišljanja o filmu na UCLA univerzitetu u The Lords i The New Creatures, do njegovih završnih pesama u Wilderness i The American Night (objavljenih posthumno). Morrisonov poetski stil karakteriše dvosmislenost značenja koja služi za izražavanje podsvesnih misli i osećanja – tendencija koja se danas povezuje s postmodernom ili avangardom. Njegova poetska snaga je u tome što stvara poeziju vrlo duboku u svom učinku na čitaoca, koristeći živopisne evokativne reči i slike u svojim pesmama. Iako je očito da je Morrison čitao pisce koji utiču na njegov rad, a njihov uticaj ostaje jak u temi i tonu, on ga ipak uspeva učiniti svojim na način na koji te uticaje prilagođava svom stilu, iskustvima i idejama.

I’ll tell you this…
No eternal reward will forgive us now
For wasting the dawn

Back in those days everything was simpler and more confused
One summer night, going to the pier
I ran into two young girls
The blonde one was called Freedom
The dark one, Enterprise
We talked and they told me this story
Now listen to this…
I’ll tell you about Texas radio and the big beat
Soft driven, slow and mad
Like some new language
Reaching your head with the cold, sudden fury of a divine messenger
Let me tell you about heartache and the loss of god
Wandering, wandering in hopeless night
Out here in the perimeter there are no stars

Out here we is stoned
Immaculate

Morrisonova je poezija ponekad vrlo nadrealna, kao i vrlo simbolična – prožima je osećaj iracionalnog, haotičnog i nasilnog; učinak proizveden zapanjujućim sučeljavanjem slika i reči. Ona otkriva neobičan Jimov svet – mesto naseljeno likovima koji dolaze ravno iz Morrisonovog cirkusa uma, iz čudnih ulica losanđeleskih bulevara i zabačenih uličica. Njegovo umetničko oko je oko američkog pesnika vizionara. On pripada onome što pesnik i kritičar Jerome Rothenberg naziva Američkim proročanstvom. Rothenberg ovu proročansku tradiciju vidi kao potvrđivanje najstarije funkcije poezije, što je prekinuti navike obične svesti pomoću preciznijih i visoko nabijenih upotreba jezika i pružiti nove alate za otkrivanje temeljne povezanosti čitavog života. Posebna briga za međuigru mita i povesti provlači se kroz celu američku književnost. Thoreau, Emerson i Whitman videli su pesnikovu funkciju kao otkrivanje vizionarskog značenja naših života u odnosu na vreme i mesto u kojem živimo. Godine 1994., profesor francuske književnosti na Univerzitetu Duke, Wallace Fowlie, objavio je prvu naučnu studiju o poeziji harizmatičnog pevača rock grupe The Doors iz šezdesetih. Knjiga je nosila naslov Rimbaud & Jim Morrison: Buntovnik kao pesnik, a kao što naslov sugeriše, radi se o komparativnoj studiji života i dela Arthura Rimbauda i Jima Morrisona. Jim Morrison je svojevremeno pisao Fowlieju, zahvaljujući mu za njegov prevod iz 1966., Rimbaud: Celokupna dela, Izabrana pisma, posetivši, kasnije tokom boravka u Parizu (mart-jul 1971.) rodno mesto svog književnog idola Remboa (Rimbauda) – Šarlvil (Charleville).

Mi smo poput glumaca, pušteni u ovaj svet da lutamo u potrazi za fantomom, beskrajno tražeći poluoblikovanu senu naše izgubljene stvarnosti, pisao je Jim Morrison.

Morrisonovi rani eksperimenti s poezijom i prozom, napisani između 1964. i 1969., opisuju – jezikom intelektualno ambicioznog studenta filma – snažan uticaj ljudi kao što su Nietzsche i Artaud te njegove ideje o estetici, filozofiji, životu i filmu. Njegovi rani spisi temelj su na kojem razvija svoj pesnički stil. Svi motivi, simboli i slike uvedene u njegovu prvu zbirku pesama neprestano se ponavljaju kroz njegova kasnija dela. Gospodari i Nova stvorenja zamišljeni su kao dve zasebne knjige; međutim, objavljena je kao jedna knjiga koja sadrži Morrisonove ideje i poeziju. Prva polovina knjige The Lords: Notes on Vision, zbirka je zapisa i pesama u prozi; dok je druga polovina, The New Creatures, izbor poezije. Gospodari su šaroliko delo ideja i proze, labavo spojenih s motivima smrti, filma i reinterpretacije mitske i pozorišne teorije. Dok se čini da je originalnosti u nedostatku, a naivnog idealizma u izobilju, zanimljivo je zbog aluzije i predstavljanja filozofskih i estetskih ideja koje su središnje Morrisonove poezije. Stilski, The Lords odražava njegovu sklonost mračnim slikama i samomitologiji, što će kasnije biti temeljna karakteristika njegove poezije i izvedbe. Brojni su motivi koji prožimaju svu njegovu poeziju: grad, seks, smrt, ubice, voajeri, lutalice, pustinje, šamanizam i tako dalje. Autobiografske i povesne reference u pesmama odražavaju proces stvaranja mita, pretvaranja činjenica u fikciju: unutrašnji svet psihe i njezine percepcije okoline, mitološki krajolik Morrisonovog uma.

Thoughts in time and out of season
The Hitchhiker
Stood by the side of the road
And leveled his thumb
In the calm calculus of reason

Hi. How you doing? I just got back into town L.A
I was out on the desert for awhile

Riders on the storm
Yeah. In the middle of it
Riders on the storm

Right

Into this House we’re born
Hey, listen, man, I really got a problem
Into this world we’re thrown
When I was out on the desert, ya know
Like a dog without a bone
An actor out on loan
I don’t know how to tell you

Riders on the storm
But, ah, I killed somebody
There’s a killer on the road

No

His brain is squirming like a toad
It’s no big deal, you know
I don’t think anybody will find out about it, but
Take a long holiday
Just, ah
Let your children play
This guy gave me a ride, and ah
If you give this man a ride
Started giving me a lot of trouble
Sweet family will die
And I just couldn’t take it, you know

Killer on the road
And I wasted him
Yeah

Morrisonova rana svest o bolestima društva i njegov dobronamerni osećaj društvene odgovornosti značili su da je on lično propao i intenzivno iskusio Ameriku i njezine ideale. Konkretno, Zapadni san, kako je izražen u njegovom apokaliptičnom zazivanju hrabrog novog sveta postojanja i rituala poput snova: Mi smo sa Zapada. Svet koji predlažemo trebao bi biti novi Divlji zapad, senzualan, zao svet, čudan i uklet. Njegov pojam američkog društva i njegovog uticaja na kulturu i ljude jedan je od glavnih koncepata Gospodara. On to definiše kao osećaj nemoći i bespomoćnosti koji ljudi imaju pred stvarnošću. Oni nemaju stvarnu kontrolu nad događajima ili vlastitim životima. Nešto ih kontroliše. Najbliže što su ikada dobili je televizor. U stvaranju ove ideje o gospodarima, došlo je i do preokreta. Za mene lordovi znače nešto sasvim drugo. Nisam mogao objasniti. Kao da je suprotno. Gospodari su nekako romantična rasa ljudi koji su pronašli način da kontrolišu svoju okolinu i vlastite živote. Nekako su drugačiji od drugih ljudi.

Nakon objavljivanja knjiga Aldousa Huxleya The Doors of Perception i Heaven and Hell, povećanja dostupnosti droge i popularnosti Blakeove poezije, radikalno eksperimentisanje pesnika i umetnika procvetalo je u 60-ima. Morrison, podednako pod uticajem ovih ideja, primenio ih je na svoj život – romantično oslanjajući se na Blakeovu izreku da put preterivanja vodi do dvorca mudrosti. Preplavio je svoja čula gomilom stimulansa kako bi prizvao šamanovu viziju – aspekt Morrisonova estetskog ideala uloge pesnika-izvođača. Takođe se verovalo da je bio direktno povezan sa svojim američkim sunarodnikom, autohtonim indijanskim šamanom. Video je sebe kao pesnika i kao Amerikanca, u smislu loze jedinstva:

Poput naših predaka
Indijanaca
delimo strah od seksa,
preterano žaljenje za mrtvima
i trajni interes za snove i vizije

Ideja da se percepcija može promeniti i povećati svest bila je središnja Jima Morrisona. Ideja je postala eksplicitna u poremećenosti čula francuskog pesnika Arthura Rimbauda i u Baudelaireovu Le Voyageu, vatri koja spaljuje naše mozgove, da strmoglavimo u dubine ponora, pakao ili raj, šta je važno? U dubine nepoznatog da pronađem nešto novo. Rimbaudova stajališta, u kombinaciji s Morrisonovim poznavanjem indijanskih šamanskih rituala, romantične poezije i Beat stava, bila su dovoljna da se formuliše recept za iskustvo i ono za šta je mislio da će biti proširena svest: Slušanjem svog tela – otvaranjem čula, Blake je rekao da je telo zatvor duše osim ako pet čula nije potpuno razvijeno i otvoreno. Smatrao je čula prozorima duše. Kad seks intenzivno uključuje sva čula, može biti poput mističnog iskustva. Ako odbacite svoje telo, ono postaje vaša zatvorska ćelija. To je paradoks – da biste nadmašili ograničenja tela, morate uroniti u njega – morate biti potpuno otvoreni svojim čulima.

Oprosti mi Oče jer znam
šta činim.
Želim čuti poslednju pesmu
poslednjeg pesnika.

Morrisonovo delo prožima nepokolebljiva posvećenost Nietzscheovim idejama o estetici i ljudskoj prirodi. S tim uticajem pomešana je odanost pozorišnim manifestima Antonina Artauda te razumevanje i empatija s poetskim izrazima pesnika vizionara poput Rimbauda i Williama Blakea. Ovo čini temeljnu mešavinu filozofije koja je očita u Morrisonovim rečima i delima. On spaja filozofiju, mit i vlastitu savremenu perspektivu kulture, društva i sveta u svoju poetsku viziju.

Me and my ah mother and father
And a grandmother and grandfather
Were driving through the desert, at dawn
And a truck load of Indian workers had
Either hit another car, or just
I don’t know what happened
But there were Indians scattered
All over the highway, bleeding to death
So the car pulls up and stops
That was the first time I tasted fear
I musta been about four
Like a child is like a flower
His head is just floating in the breeze, man
The reaction I get now thinking about it, looking back
Is that the souls of the ghosts of those dead Indians
Maybe one or two of ’em
Were just running around freaking out
And just leaped into my soul
And they’re still in there

Teme moći i nasilja u Gospodarima i Novim stvorenjima takođe su bili deo mračnog aspekta 60-ih. Morrisonovi tekstovi pesama koji su govorili o smrti koliko i o ljubavi bili su povezani s krajem jedne ere. S Vijetnamskim ratom u punom jeku, protestima za ostvarenje građanskih prava i ubistvima, smrt hipijevske naivnosti bila je neizbežna. Kraj 1960-ih karakterisao je uzdizanje strasti nad intelektom, tela nad umom, perverznog nad normalnim, rizika od nasilja i katastrofe nad normalnim načinima postojanja. Kada ga je novinar upitao kakvo je mišljenje o društvenoj klimi u Americi kasnih 60-ih, Morrison je sažeo osećanja jedne generacije i učinke kulturne promene na naciju: Mislim da je za mnoge ljude, posebno gradske stanovnike, to stanje stalne paranoje. Paranoja se definiše kao iracionalan strah, ali šta ako je paranoja stvarna? Onda se samo nosiš s tim sekundu po sekundu. Kao pesnik svog vremena i kao neko s osetljivom društvenom svešću, Morrison čini da njegove pesme odražavaju doba i mesto u kojem piše. Pa ipak, on to čini na način koji trenutni događaj čini bezvremenskim, čak i drevnim u svom plaštu metaforičkog jezika.

Angels and sailors
Rich girls
Backyard fences
Tents

Dreams watching each other narrowly
Soft luxuriant cars
Girls in garages, stripped
Out to get liquor and clothes
Half gallons of wine and six-packs of beer
Jumped, humped, born to suffer
Made to undress in the wilderness
I will never treat you mean
Never start no kind of scene
I’ll tell you every place and person that I’ve been
Always a playground instructor, never a killer
Always a bridesmaid on the verge of fame or over
He maneuvered two girls into his hotel room
One a friend, the other, the young one, a newer stranger
Vaguely Mexican or Puerto Rican
Poor boys thighs and buttock scarred by a father’s belt
She’s trying to rise
Story of her boyfriend, of teenage stoned death games
Handsome lad, dead in a car
Confusion
No connections
Come here
I love you
Peace on earth
Will you die for me?
Eat me
This way
The end
I’ll always be true
Never go out, sneaking out on you, babe
If you’ll only show me Far Arden again
I’m surprised you could get it up
He whips her lightly, sardonically, with belt
Haven’t I been through enough? She asks
Now dressed and leaving
The Spanish girl begins to bleed
She says her period
It’s Catholic heaven
I have an ancient Indian crucifix around my neck
My chest is hard and brown
Lying on stained, wretched sheets with a bleeding virgin
We could plan a murder
Or start a religion

Za razliku od The Lords, Morrisonov propratni tekst The New Creatures, naglašava košmarno postojanje drugih stvorenja koja su pokorna i gotovo podvrsta u svom mentalitetu stada i paklenom postojanju. Nasilne slike i nadrealna priroda stihova u The New Creatures stvaraju neorganizovanu i haotičnu zbirku poezije za koju se čini da nema vidljivog motiva ili logike. Sadržaj je vrlo subjektivan i stran većini čitaoca; neke su aluzije i slike poznate u svojoj opštosti, ali besmislene u očitoj nejasnoći i suprotstavljanju. Mnoge od Morrisonovih pesama kroz njegov rad su poput isečaka u avangardnom nadrealističkom filmu. U njegovom sučeljavanju ideja i uvida o svetu postoji intelektualna, ali sanjalačka kvaliteta. Poput glavne tehnike manipulacije publikom koju je koristio na pozornici, Morrison koristi pauzu za veliki učinak, ali ne u konvencionalnom gramatičkom ili formalnom smislu. Ova pauza, ovaj prekid toka ili subjekta (u ovom slučaju metaforički lavirint) prikazuje stih kao staccato niz slika, a ne progresivni tok ideja i reči. Drugim rečima, struktura pesme pokušava preslikati iracionalnu logiku toka svesti. Čitanje neke od Morrisonove manje vešte poezije je kao čitanje beleški koje je neko vodio dok je doživljavao LSD trip. Poezija je bila geneza većine Morrisonovih iskustava. Poezija je nadahnula i vokalizovala njegovu ljubav prema kinematografskom vizuelnom, izvedbenoj umetnosti i muzičkoj lirici. Takođe je izražavala njegove najdublje misli, filozofije i uverenja; bilo je to sredstvo da se prenese njegov svet, koji je bio sve bliže (samo)uništenju.

Nudim slike, prizivam sećanja na slobodu koja se još uvek može dosegnuti, poput The Doorsa, zar ne?, objašnjavao je Jim Morrison. Ali mi možemo samo otvoriti vrata – ne možemo provući ljude kroz njih. Ne mogu ih osloboditi ako ne žele biti slobodni – više od svega drugog. Možda primitivni ljudi imaju manje sranja od kojih se mogu osloboditi, odustati. Osoba mora biti spremna odreći se svega – ne samo bogatstva. Sva sranja koja je naučio, svo ispiranje mozga u društvu. Sve to morate otpustiti da biste došli na drugu stranu. Većina ljudi to nije voljna učiniti.

Morrisonovo pisanje bilo je zapravo stvaranje vlastitog sveta, putovanje u nepoznato, produžetak buntovničke filozofije da se probije na drugu stranu, gde je sve spontano i nesigurno, osim besmrtnosti. Njegov rad bio je potraga, ne toliko u svet nepoznatog svemira ili duhovnosti, već pre poniranje u vlastito biće, potraga za suštinom sebe pojedinca i nacije. Na tom uzbudljivom i paklenom putu nije pravio nikakvog kompromisa jer budućnost je bila neizvesna a kraj uvek blizu… Mislim da u umetnosti, ali posebno u filmu, ljudi pokušavaju potvrditi vlastito postojanje. Nekako stvari izgledaju stvarnije ako se mogu fotografisati i stvoriti privid života na ekranu. Ali oni mali aforizmi koji čine većinu The Lords – da sam to mogao drugačije reći, rekao bih. Oni imaju tendenciju da se o njima razmišlja. Neke shvatam ozbiljno.Većinu sam te knjige napravio dok sam bio u filmskoj školi na UCLA. Bio je to zapravo diplomski rad o filmskoj estetici. Tada nisam mogao snimati filmove, pa sam mogao samo razmišljati o njima i pisati o njima, a to verovatno odražava dosta toga. Puno odlomaka u njoj – na primer o šamanizmu – pokazalo se vrlo proročanskim nekoliko godina kasnije jer nisam imao pojma kada sam to pisao da ću raditi upravo to, objašnjavao je vlastito viđenje umetnosti Jim Morrison.

Did you know freedom exists
In a school book?
Did you know madmen
Are running our prison
Within a jail, within a gaol
Within a white free protestant
Maelstrom
We’re perched headlong
On the edge of boredom
We’re reaching for death
On the end of a candle
We’re trying for something
That’s already found us

Morrisonovo samosvesno portretisanje teskobnog pesnika zaustavljenog na rubu ponora vlastitog jastva simbolički je izraz krajnje destruktivnog sukoba između rođenja i smrti. To je odlučno tužna potraga za idealom – to je udaljenost između običnog čoveka i Nietzscheovog ubermenscha i vrlo slična Nietzscheovim vlastitim osećanjima i poeziji u Entflohn die Holden Traume (Pobegli su lepi snovi):

Pobegli su lepi snovi
Pobegli u prošlost
Nikada nisam iskusio
radost i sreću života.
Tužno gledam unatrag
Na vremena koja su davno nestala

Ne znam u šta verujem
Ni zašto još živim. Za šta?
Hteo bih umreti, umreti

Uprkos činjenici da je u Notebook Poems i Paris Journalu njegova poezija jezgrovita i duboka u jasnoći izraza, slika i tona, depresija zamagljuje Morrisonov kasniji rad. Stih je jednostavan, emotivan i pesimističan – iskreni prikaz melanholične i rezignirane stvarnosti. Pesma poput If Only I izražava Morrisonov egzistencijalizam na ispovedan način vrlo sličan ostalim pesnicima njegovog vremena. Pripovedač pesme oplakuje gubitak sebe, a potom i iluziju pojma sebe. Pesnikovo razočarenje životom, došlo je do tačke u kojoj se ne može osetiti da se utvrdi valjanost vlastitog postojanja:

Kad bih samo
mogao osetiti
zvuk
lasta
i osetiti detinjstvo kako
me
opet vuče unazad
Kad bih samo mogao osetiti kako se opet
povlačim unazad i osetiti da me stvarnost opet zagrli, umro bih, rado umro

By Dragan Uzelac, 3. jul 2022.