I
Svaki trenutak naših susreta
slavili smo kao
Bogojavljenje
sami na ovom svetu
a Ti, hrabrija i lakša si
bila
od ptičjeg krila
stepenice si vrtoglavo preskakala
i
kroz vlažni jorgovan vodila
u svoje carstvo sa druge strane
ogledala.
Kada bi pala noć
milost si bila meni poklonjena
–
kroz oltarska vrata otvorena
tvoja nagost
u mraku
je sijala
i polako se naginjala…
I budeći se govorio
sam:
“Budi blagoslovena”
znajući za smelost mog
blagoslova
a ti si spavala
i plavetnilom vasione
kapke
da ti dodirne
pružao se jorgovan sa stola;
i plavetnilom
dodirnuti kapci
bili su mirni i ruka topla;
a u kristalu su
pulsirale reke
pušile se planine svetlucala mora
kristalnu
kuglu
na dlanu si držala
na tronu spavala
i Bože
paravedni:
bila si moja. Probudila si se i
preobrazila
svakodnevni ljudski rečnik
i govor se
napunio
zvonkom snagom
a reč „Ti“ –
dobila novi
smisao
i značila: Care
na svetu se sve promenilo
čak
i obične stvari:
lavor,
bokal –
dok je između
nas
kao na straži stajala
slojevita i tvrda voda. Povelo
nas je neznano kuda
pred nama su se kao opsene
razmicali
gradovi čudom sagrađeni
metvica nam se pod noge
rasprostirala
i pticama je usput bilo sa nama
i ribe su
iskakale iz reka
i nebo nam se otvorilo pred očima
dok je
Sudbina po tragu
išla za nama
kao ludak
s brijačem u
rukama.
II
Juče sam te čekao
od jutra
i kao da su znali
da
nećeš doći…
Sećaš se kakvo je vreme bilo?
Skoro
praznično…
Išao sam bez kaputa
a danas si došla
i
posebno tmuran dan
prirediše za nas:
i kišu
i tako
kasni sat
i kapljice što klize
po hladnim granama…
Ni
rečju da ih zaustaviš
ni maramicom da ih otreš…
III
Predosećanjima ne verujem
i predznaka se ne plašim
ni
kletve ni otrov
izbeći ne želim:
nema smrti na
svetu
besmrtni su svi
i sve je besmrtno…
Ni oni u
sedamnaestoj
ni oni u sedamdesetoj
smrti ne treba da se
boje:
samo java i svetlost
na tom svetu postoje.
Ni
mraka nema, ni smrti – ne…
Svi smo već na obali mora –
od
onih sam koji izvlače mreže
kad besmrtnost nastupa
klinom:
Živite u kući i
srušiti se neće taj
dom.
Pozvaću bilo koje stoleće
ući u njega i u
njemu
sagraditi dom:
Evo zašto su vaše žene i deca
sa
mnom za istim stolom
a sto zajednički i pradedi i
unuku…
Budućnost se zbiva u ovaj čas
i ako podignem
ruku
svih pet zraka ostaće uz vas.
Svaki minuli
dan
ključnom kosti svojom
kao podupiračem sam
podupirao:
geometarskim lancem vreme sam izmerio
i kroz
njega kao kroz Ural prošao…
Vek sam sebi prema visini
odabrao:
išli smo na jug
iznad stepe prašinu dizali
korov
se dimio
zrikavac mazio
potkovice brkom dirao
i
proricao: pogibijom mi,
kao monah pretio…
Sudbinu sam
svoju za sedlo privezao
i sada, u budućem nekom vremenu
poput
dečaka – pridižem se u stremenu…
Meni je moja besmrtnost
dovoljna
da bi mi krv iz jednog
u drugi tekla vek…
Za
postojane toplote
siguran kutak tek –
dobrovoljno bih
životom platio
kada me leteća igla njegova
kao nit ne
bi
po svetu vodila….
IV
Jedno je telo u čoveka
kao kod usamljenika:
dozlogrdila
je duši
tajna opna s ušima
i očima veličine petoparca
i
koža puna ožiljaka
na kostur navučena…
Leti kroz
rožnjaču
u nebeske visine
na ledenoj ušici
na
ptičjoj dvokolici
i čuje kroz rešetku svoga
zatvora
čegrtaljku šuma i polja
trubu sedam mora:
Duša
je grešna bez tela
kao telo bez odeće –
ni misli, ni
dela
ni ideje, ni retka –
bez odgonetke zagonetka:
ko
će nazad da se vrati
otplesavši na podijumu
na kome nema
ko plesati?
I sanjam drugu dušu
u drugoj odeći:
od
bojažljivosti do nade
gori pretrčavajući
– kao
špiritus –
plamenom bez senke
uzmiče po
zemlji
ostavljajući za uspomenu
grozd jorgovana na
stolu.
Dete!
Trči!
Ne jadikuj
nad Euridikom
bednom
i štapićem po svetu diriguj
obruču tvom
mednom…
Sve dok u odgovor na svaki korak
makar i
četvrtinom sluha
i veseo i suv
šum zemlje ti dopire do
uha.
Arsenij Tarkovski
Prepev: Petar Šumski
*Poeziju prenosimo sa internet magazina A.A.A
https://www.xxzmagazin.com/poezija-arsenija-tarkovskog-iz-filma-ogledalo
