Bioenergetika (5)
Kao što sam naglasio, bioenergetika je proučavanje ljudske ličnosti u terminima energetskih procesa tela.
Taj izraz se takođe koristi u biohemiji za definisanje one oblasti istraživanja koja se bavi energetskim procesom na molekularnim i submolekularnim nivoima.
Kao što je Albert Sent Đerđi (Albert Szent-Gyorgyi) istakao, potrebna je energija da bi se pokrenula mašina života. U stvari, energija ima ulogu u pokretanju svih stvari, živih i neživih. U savremenim naučnim tokovima smatra se da je priroda te energije električna.
Međutim, ima drugačijih mišljenja o njenoj prirodi, naročito kada se govori o živim organizmima.
Rajh je pretpostavio postojanje bazične kosmičke energije koju je nazvao orgon; ona po prirodi nije električna.
Kineska filozofija pretpostavlja postojanje dveju energija koje su u polarnom odnosu jedna prema drugoj, jin i jang. Te energije čine osnovu kineske medicinske prakse poznate kao akupunktura, čiji su rezultati zadivili lekare na Zapadu.
Ne mislim da je važno ovoga trenutka odrediti šta je stvarno životna energija. Ima izvesne valjanosti u svim tim stanovištima i ja ne mogu da pomirim razlike među njima. Međutim, možemo prihvatiti osnovnu postavku da je energija uključena u sve procese života — kretanje, osećanja, mišljenje — i da bi se ti procesi prekinuli kada bi snabdevanje organizma energijom bilo ozbiljno ugroženo. Na primer, nedostatak brane može tako ozbiljno da iscrpe energiju organizma da dovede do smrti, isto kao i prekid unošenja kiseonika ometanjem disanja. Otrovi koji sprečavaju telesne metaboličke aktivnosti tako što smanjuju energiju, takođe će imati takav efekat.
Opšte je prihvaćeno da se energija životinjskog organizma stiče kroz sagorevanje hrane. S druge strane, biljke imaju sposobnost da zarobe i koriste sunčevu energiju za svoje životne procese, vezujući i transformišući je u svoje tkivo, čineći je tako pristupačnom hranom biljojedima. Transformisanje hrane u slobodnu energiju koju životinje mogu koristiti za svoje životne potrebe je složena hemijska procedura za koju je potreban kiseonik. Sagorevanje hrane nije drugačije od sagorevanja drveta koje takođe zahteva kiseonik za održanje tog procesa. U oba slučaja je sagorevanje vezano za iznos raspoloživog kiseonika.
Ova prosta analogija ne objašnjava komplikovan fenomen života. Obična vatra se gasi kada je iscrpljeno snabdevanje gorivom; takođe, ona sagoreva ne obazirući se na energiju oslobođenu sagorevanjem. Nasuprot tome, živi organizam je samostalna vatra koja se sama reguliše i obnavlja. Kako može da izvodi to čudo — da gori a da ne sagori — još uvek je velika misterija. Pošto još ne možemo da resimo ovu zagonetku, važno je za nas koji želimo da održimo blistavu i stalnu vatru života u sebi da pokušamo da razumemo neke od faktora koji u tome učestvuju.
Nismo se još navikli da mislimo na ličnost u smislu energija, mada se te dve pojave ne mogu razdvojiti.
Količina energije koju jedna osoba ima i način na koji je koristi mora se odražavati na njenu ličnost. Neki ljudi imaju više energije nego drugi; neki su opet uzdržaniji. Impulsivna osoba, na primer, ne može da podnese bilo kakvo povećanje uzbuđenja ili energije; povećano uzbuđenje se mora osloboditi što je brže moguće.
Kompulzivna osoba koristi svoju energiju na drugi način, ona takođe oslobađa uzbuđenje, ali to radi kruto struktuiranim sklopom pokreta i ponašanja. Odnos energije i ličnosti se najjasnije ispoljava kod depresivnih osoba. Mada depresivne reakcije i tendencije ka depresiji proizlaze iz međuodnosa komplikovanih psiholoških i fizičkih faktora, jedna stvar je sasvim jasna. Depresivne osobe su depresivne energetski.
Studije uz pomoć filmskih snimanja pokazuju da depresivna osoba izvodi samo polovinu spontanih pokreta uobičajenih kod nedepresivnih osoba. U ozbiljnijim slučajevima depresije osoba može sedeti mirno, skoro bez pokreta, kao da nema energije da se aktivno pomeri.
Njeno subjektivno stanje često odgovara objektivnoj slici. Uopšte rečeno, njoj nedostaje energija da se aktivno pomera. Može se žaliti na osećanje iscrpljenosti, a da pri tom ne oseća umor. Depresija njenog energetskog nivoa se očitava u opadanju svih energetskih funkcija. Smanjeno je disanje i apetit, a oslabljen seksualni nagon. U takvom stanju takva osoba ne bi mogla da odgovori na naše pokušaje da je zainteresujemo za neki cilj, ona bukvalno nema energije da se zainteresuje.
Radio sam sa mnogo depresivnih pacijenata, jer je to jedan od najčešćih problema zbog koga ljudi dolaze na terapiju. Pošto saslušam priču te osobe, napravim pregled njene istorije i procenim njeno opšte stanje, pokušavam da joj pomognem da izgradi svoju energiju.
Najneposredniji način da se to postigne jeste povećanje količine kiseonika koju ona unosi u organizam — to jest, navesti je da diše dublje i potpunije. Ima više načina da se pomogne čoveku da pokrene svoje disanje, što ću opisati u narednim glavama. Ja polazim od pretpostavke da osoba to ne može učiniti sama za sebe. inače ne bi došla kod mene da traži pomoć.
Znači da moram koristiti svoju energiju da je pokrenem.
To radim tako što usmeravam čoveka da radi neku jednostavnu aktivnost koja lagano utiče na disanje, čineći ga dubljim, i koristim fizički pritisak i dodir da bih to stimulisao. Važna stvar je da se sa aktiviranjem disanja povećava energetski nivo. Kada se poveća energetski napon mogu se javiti u nogama fina, nevoljna podrhtavanja ili vibracije. To se tumači kao znak izvesnog proticanja uzbuđenja kroz telo. Posebno kroz donji deo. Glas može postati rezonantniii. Pošto više vazduha protiče kroz grlo a lice može blistati. Ne mora biti potrebno više od dvadeset do trideset minuta da se postigne ta promena i da pacijent oseća da se „popeo”. On se stvarno privremeno izvukao iz depresivnog stanja.
Mada se efekat dubljeg i potpunijeg disanja neposredno uočava i doživljava, to nije lek za depresiju.
Niti će efekat trajati, pošto osoba ne može sama da održava kvalitet dubljeg disanja. Ova nesposobnost je suštinski problem depresija, i to ne može biti pronađeno izuzev kroz dublju analizu svih faktora koji su učestvovali u stvaranju relativno umrtvljenog tela i depresivne ličnosti. Ali, sama analiza neće mnogo pomoći ukoliko nije praćena stalnim nastojanjem da se poveća energetski nivo te osobe, puneći energetski njeno telo.
Ne može se diskutovati o pojmu punjenja energijom, a da ne razmatramo i pojam energetskog pražnjenja. Zivi organizam može funkcionisati samo ukoliko postoji ravnoteža između punjenja i pražnjenja energije.
To održava stalan nivo energije u skladu sa potrebama i mogućnostima. Dete koje raste unosiće više energije nego što će je otpuštati i koristiće taj višak energije za rast. Isti je slučaj sa konvalescentima ili čak ličnim razvojem. Razvoj koristi energiju. Sem toga, opšte je poznato da će iznos energije koju neko unosi odgovarati iznosu koji oslobađa kroz aktivnost.
Svaka aktivnost traži i koristi energiju — od lupanja srca, peristaltičkih pokreta utrobe, do hodanja, govorenja i seksa. Međutim, nijedan živi organizam nije mašina.
Njegova osnovna aktivnost nije mehaničko izvođenje, već izražavanje sopstvenog bića. Osoba se ispoljava kroz akcije i pokrete i kada je njeno samoizražavanje slobodno i prikladno realnosti situacije, doživljava osećanje zadovoljstva i uživanja zbog pražnjenja energije. To zadovoljstvo i uživanje zauzvrat stimulišu metaboličku aktivnost koja se neposredno odražava na dublje i punije disanje. Sa doživljavanjem zadovoljstva, ritmičke i nevoljne aktivnosti života funkcionišu na optimalnom nivou.
Kao što sam rekao, neposredan doživljaj aktivnosti samoizražavanja su zadovoljstvo i uživanje. Ograničite li pravo osobe da se ispoljava, ograničićete njene mogućnosti za zadovoljstvo i kreativni život. Isto tako, ako su sposobnosti čoveka da izrazi sebe, svoje ideje i osećanja, ograničene unutrašnjim snagama (inhibicijama ili hroničnim mišićnim tenzijama), njen kapacitet za zadovoljstvo je umanjen. U tom slučaju osoba će smanjiti unošenje energije (naravno nesvesno), da bi održala ravnotežu energije u telu.
Povećanje energetskog nivoa jedne osobe se ne može obezbediti prostim punjenjem kroz disanje. Put samo-izražavanja kroz pokret, glas i oči mora biti otvoren da bi moglo doći do energetskog pražnjenja. Ne retko, to se dešava spontano u toku punjenja energijom. Disanje može spontano postati dublje, kao rezultat ležanja na stolcu za disanje. Iznenada, bez ikakve namere ili svesti o tome, pacijent može početi da plače.
U tom trenutku možda neće znati zašto plače. Dublje disanje otvara grlo, napaja telo i aktivira potisnute emocije, rezultat čega je erupcija i oslobađanje osećanja tuge. Nekad je ono što izbije bes. Međutim, mnogo puta se ništa ne desi, jer je osoba možda suviše uplašena da se otvori i prepusti osećanjima. U tom slučaju će postati svesna tog „uzdržavanja” i mišićnih tenzija u grlu i grudima, koja sprečavaju izražavanje osećanja.
Može biti potrebno razlabaviti uzdržavanje direktnim fizičkim radom na hroničnoj mišićnoj tenziji.
Pošto napajanje i otpuštanje funkcionišu kao celina bioenergetika radi sa obe strane jednačine istovremeno, da bi povećala energetski nivo osobe, da bi otvorila samoizražavanje i da bi obnovila proticanje osećanja u telu. Prema tome, naglasak je uvek na disanju, osećanju i pokretu, uporedo sa nastojanjem da se trenutno energetsko funkcionisanje dovede u vezu sa životnom istorijom dotične osobe. Taj kombinovani proces lagano razotkriva unutrašnje snage (konflikte) koji sprečavaju osobu da funkcioniše sa punim energetskim potencijalom.
Kad god je jedan od tih unutrašnjih konflikata razrešen, energetski nivo se povećava. To znači da osoba unosi više energije i da je više oslobađa kroz kreativne aktivnosti koje pružaju zadovoljstvo i uživanje.
Ne želim da stvorim utisak da bioenergetika može razrešiti sve goruće probleme, da može otkloniti sve hronične napetosti i obnoviti potpuno i slobodno proticanje osećanja u telu. Možda mi ne postižemo potpuno taj cilj, ali započinjemo proces razvoja koji vodi u tom pravcu. Svaka terapija je hendikepirana činjenicom da kultura u kojoj živimo nije orijentisana prema kreativnoj aktivnosti i zadovoljstvu. Kao što sam već istakao drugde, naša, kultura nije usklađena sa vrednostima i ritmom živog tela, već sa mašinama i materijalnom produktivnošću. Ne može se izbeći zaključak da inhibitorne snage samoizražavanja i sma njenja našeg energetskog funkcionisanja proizlaze iz te kulture i da su njen deo. Svaka senzitivna osoba zna koliko je mnogo energije potrebno da bi zaštitila sebe od izbezumljenog tempa modernog života sa svim pritiscima i tenzijama, nasiljem i nesigurnošću.
Pojam proticanja treba malo objasniti. Proticanje predstavlja kretanje u organizmu, čiji je najbolji primer proticanje krvi. Protičući kroz organizam, krv snabdeva tkivo produktima metabolizma i kiseonikom, obezbeđujući mu energiju i uklanjajući štetne proizvode sagorevanja. Ali, krv je više od posrednika, to je tečnost tela sa energetskim nabojem. Njeno strujanje do svake tačke u telu daje život, toplinu i uzbuđenje tom delu tela. Ona je predstavnik i nosilac erosa. Pomislite na ono što se dešava u erogenim zonama, usnama bradavicama i polnim organima. Kada postanu obliveni krvlju (svaki od tih organa je bogato snabdeven velikom mrežom krvnih sudova), postajemo uzbuđeni osećamo toplinu i ljubav i tražimo kontakt sa drugom osobom. Seksualno uzbuđenje je sinhronizovano sa povećanjem proticanja krvi do periferije tela, posebno do erogenih zona. Da li uzbuđenje donosi krv, ili krv stvara uzbuđenje, nije od značaja.
Oni uvek idu zajedno.
Sem krvi, u telu ima i drugih tečnosti sa energetskim nabojem — limfa, intersticijalna i intracelularna tečnost.
Proticanje uzbuđenja nije ograničeno samo na krv, već putuje svim telesnim tečnostima. Energetski govoreći, celo telo se može posmatrati kao jedna ćelija čija je membrana koža. Unutar te ćelije uzbuđenje se može prostirati u svim pravcima ili proticati u specifičnom pravcu, zavisno od prirode naše reakcije na stimulus. Posmatranje tela kao jedne ćelije ne negira činjenicu da unutar nje ima mnogo posebnih tkiva, nerava,, krvnih sudova, sluznica, mišića, žlezda itd., koji svi sarađuju kao delovi celine da bi obezbedili njen život.
Proticanje uzbuđenja se može doživeti kao osećanje ili senzacija koji često prkose anatomskim granicama.
Zar niste doživeli talas besa koji se širi gornjim delom tela, koji napaja ruke, lice i oči? To se može menjati od senzacije „kuvanja u odelu” do preteranog snabdevanja glave i vrata krvlju. Kada je osoba toliko besna da joj se zacrveni pred očima to znači da joj je mrežnjača preplavljena krvlju. S druge strane, osećanje besa može imati beo, hladan kvalitet i izgled zbog sužavanja krvnih sudova na periferiji, što sprečava da krv dospe do površine. Takođe postoji crni bes u kome je ljutina prekrivena crnim oblakom mržnje.
Proticanje krvi i uzbuđenja naviše mogu stvoriti potpuno različite emocije kada protiču različitim kanalima i deluju na različite organe. Proticanje uzbuđenja duž prednje strane tela, od srca do usta, očiju i ruku će povećati osećanje čežnje izraženo otvaranjem i pokazivanjem osećanja. Proticanje ljutine odvija se uglavnom duž zadnje strane tela. Proticanje krvi u uzbuđenju duž donjeg dela tela stvara zanimljive senzacije.
Može se imati utisak kao da se vozi uspinjačom ili da se ide brzo liftom gore-dole. Deca naročito vole te senzacije, zbog čega se rado ljuljaju. One su najintenzivnije i najprijatnije kada se pojave kao senzacije koje se razlivaju po stomaku, praćene jakim seksualnim uzbuđenjem. Međutim, isto proticanje može biti praćeno anksioznošću, i tada se doživljava kao osećanje propadanja u stomaku.
Kada se shvati da se telo sastoji od 99 procenata vode, da su neki delovi strukturirani, ali su mnogi od njih tečni, možemo zamisliti senzacije, osećanja i emocije kao tok ili talase te telesne tečnosti. Senzacije, osećanja i emocije su opažanje unutrašnjih pokreta u tom relativno fluidnom telu. Nervi posreduju u opažanjima i usklađivanju reakcija, ali impulsi i pokreti koji su u osnovi toga su utkani u deo energetskog napona, u prirodan ritam i pulsacije tela. Ti unutrašnji pokreti predstavljaju telesnu pokretljivost kao različitu od voljnih pokreta koji se vrše voljnom kontrolom.
To je najočiglednije kod beba. Posmatranjem tela beba može se videti neprekidna igra pokreta nalik talasima jezera, samo što su ti pokreti proizvedeni unutrašnjim silama. Kako ljudi postaju stariji, njihova pokretljivost se smanjuje. Oni postaju strukturiraniji i manje elastični, dok najzad sa smrću ne prestanu svi pokreti.
Svi naši voljni pokreti takođe sadrže nevoljnu komponentu koja predstavlja suštinsku pokretljivost organizma. Ta nevoljna komponenta, koja je integrisana sa voljnom akcijom, zaslužna je za živahnost i spon tanost naših akcija i pokreta. Kada je to odsutno ili smanjeno, telesni pokreti imaju mehanički, beživotni kvalitet. Cisto voljni ili svesni pokreti, sem kinestetskog osećanja premeštanja u prostoru, izazivaju malo senzacija. Emocionalni ton ekspresivnog pokreta proizlazi iz njegove nevoljne komponente koja nije predmet svesne kontrole. Fuzija svesnih i nesvesnih elemenata ili voljnih i nevoljnih komponenata izaziva, pokrete koji imaju emocionalni krug, a ipak su koordinirane i efikasne akcije.
Emocionalni život jedne osobe zavisi od pokretljivosti njenog tela, što je funkcija proticanja uzbuđenja kroz telo. Poremećaji tog proticanja se javljaju kao prepreke u defovima gde je telesna pokretljivost smanjena.
U tim područjima tela može se lako osetiti i opipati napregnutost mišića. Otuda se izrazi „prepreka”, „umrtvljenost”, i „hronična mišićna tenzija” odnose na isti fenomen. Uopšte, o postojanju prepreka može se zaključiti gledanjem umrtvljenog područja, ili dodirivanjem zgrčenih mišića.
Pošto je telo energetski sistem, ono je u stalnoj energetskoj interakciji sa svojom sredinom. Sem energije koja nastaje iz sagorevanja hrane, osoba postaje uzbuđena ili se napaja kroz kontakt sa pozitivnim silama.
Sjajan, svetao dan, lepa scena, srećna osoba, imaju stimulišući efekat. Mračan i težak dan, ružnoća i depresivni ljudi imaju negativan uticaj na našu energiju i izgleda da vrše na nas depresivni uticaj. Svi smo osetljivi na sile ili energije koje nas okružuju, ali njihov uticaj nije jednak na sve ljude. Osoba sa visokim naponom je otpornija na negativni uticaj. U isto vreme ona pozitivno utiče na druge, posebno kada je proticanje uzbuđenja u njenom telu slobodno i puno. Lepo je biti sa takvom osobom i mi svi to intuitivno osećamo.
Aleksandar Loven
Nastaviće se
