Art

Zarif

gora

Moje ime je Zarif Alidini.

Rođen sam prvog dana meseca Ramazana, 1967. godine, u selu Mlike, opština Gora, na obroncima Šar Planine, Kosovo i Metohija. Od 1989. godine živim i radim u Novom Sadu na „Visokoj tehničkoj školi strukovnih studija“, u skriptarnici.

Zaposleni u toj školi, kao i studenti, misle da sam Albanac. Nekoliko puta sam pokušao da im objasnim da Albanci i Gorani nisu isti narod.

Uzalud.

Muslimanske sam veroispovesti, moja zemlja je Srbija, moja himna je bila „Hej Sloveni“, a sada je „Bože pravde“. Veliki sam navijač beogradskog Partizana. U džamiju ne idem. Dvadeset i kusur godina nisam išao, otkako sam se preselio u Vojvodinu. Molitve sam skoro pa zaboravio. Ujutro, i uveče pred spavanje, izgovorim „El Fatihu“ sa pruženim dlanovima ka nebu,  jer mi je samo to ostalo u pamćenju.  Kuran nikada nisam čitao. U Novom Sadu me  poznanici zovu „slanina“. Ja im to ne zameram. Verujem da je to samo šala. Trudim se da živim mirno i radno. Na poslu svakoga dočekam sa smeškom. Uvek se javim na lep način i priupitam  za zdravlje.

Iako mog naroda ima poprilično dosta u Novom Sadu, ne družim se sa njima iz  jednog jednostavnog razloga – zato što nisam poslastičar. Moj otac je bio stočar. I tako unazad generacijama. Još kao osnovac, odlučio sam da ne želim biti stočar i izrazio sam želju da nastavim školovanje. Otac me je upisao u srednju školu u Prizrenu, gde sam stanovao kod ujaka, koji je sa svojom ženom u tom gradu držao poslastičarnicu. Bio sam solidan đak. Sa nepunih 22 godine, odlučujem se za potez na koji se odlučilo devedeset posto moga naroda tokom naše istorije. Pečalbu.

Sa svojim prijateljem i zemljakom iz sela Mlike, koji  je bio zaposlen kod moga ujaka u poslastičarnici u Prizrenu, Taipom Sulejmanijem, odlazim u Novi Sad u potragu za boljim životom. I tako, od 1991. godine, posle nekoliko promenjenih radnih mesta,  uglavnom fizičkog posla, upoznajem čoveka dobrog srca, koji me zapošljava na ovoj visokoškolskoj ustanovi u skriptarnici, gde i danas, 2016. godine, radim. Posao nije težak. Uglavnom sedim u maloj prostoriji, punoj stručnih knjiga i skripti, podbočen laktovima na sto, sa dlanovima na obrazima i razmišljam o fudbalu. Pratim sve lige. Nisam kladioničar, niti ću ikada biti. O mojom strašću za fudbalom ne pričam ni sa kim, iako bih možda voleo. Taip je prezauzet a i fudbal ga ne zanima puno. Radi po ceo dan u svojoj poslastičarnici na Telepu, koju je otvorio neposredno posle našeg dolaska u Novi Sad.

Taip svoje slobodno vreme uglavnom provodi sa golubovima koje je držao i dok smo bili na Kosovu. Takođe, doneo je i šarplaninca iz rodnog kraja koji mu čuva posed i koga šeta svako veče. Nekada svratim do njega na čaj i tulumbe. Samo sa njim pričam na „našinskom“, ili ti „goranskom govoru“. Tako odolevam tome da ga potpuno ne izbacim iz upotrebe. Mnogi ljudi u Srbiji ni ne znaju da je na „našinskom“ napisan „Dušanov zakonik“, ili jednostavno to ne žele da znaju. „Našinski“ je jedan od najstarijih narečja srpskog jezika i  veoma je sličan makedonskom.

Kao što  napomenuh gore, moj život se svodi na posao i fudbal. Ponekad, kada sam dobre volje i kada je lepo vreme, odem da gledam „ Fk Proleter Novi Sad“, koji je sada u drugoj ligi, tačnije „Prvoj srpskoj ligi“. Desi se da uz lepo vreme i igrači dobiju želju za fudbalom, pa se čak i tu može videti dobar potez ili neka lepa akcija. Kada Vojvodina igra sa Partizanom na „Karađorđu“, kupim kartu za zapadnu tribinu, uzmem dve kesice semenki i uživam u najbitnijoj sporednoj stvari na svetu, gledajući najdraži moj Partizan. Još više ga volim iz razloga zato što su dva moja zemljaka branila boje tog kluba. Fahrudin Jusufi nekada davno, i Miralem Sulejmani u skorijoj prošlosti.

Od kada sam ovde u Vojvodini, još uvek mi se nije desilo da mi na poslu neko otpozdravi na „našinskom“, pa tako nikada nisam ni patio za rodnim krajem. Dođu mi dani, uglavnom pred Đurđevdan, da se zaželim zelenih brda Šare, zurli i tapana, išaranih mladih devojaka spremnih za udaju koje igraju kolo. Ali se brzo vratim u stvarnost mišlju da tamo života nema, i da je tako živo samo za Đurđevdan, kada se sa svih strana sveta Gorani sjure u rodni kraj.

Moja kuća zjapi u Gori prazna. Pošto sam sin jedinac, ostala je meni, ali je nisam obišao nikako od 1999. godine i onih sukoba koji su se tada izdešavali. Plašljiv sam čovek i nisam ratoboran. Nikada nisam bio junak i verujem da rat nikome nije doneo dobro. Dok sam bio mali, moj deda Međit mi je govorio da čovek treba  ispuniti svoj dan radom, veseljem i ljubavlju. Da će jedino tako Allahu biti drag. I toga se držim i dan danas. Voleo sam priče svoga dede. Uspavljivao bi me bajkom da je naša porodica došla nekada davno u Goru iz Sirije, jedne daleke zemlje na Istoku, karavanima i kamilama, trgujući na ovim prostorima mirisima i začinima. Govorio je da su se naselili tu, na Šari, zato što su bili oduševljeni lepotom te planine i nepreglednim zelenim pašnjacima. Oni su tu izgradili džamiju, još pre osmanskih osvajanja Balkana, i živeli miran stočarski život. Naučili su jezik kojim je pričalo lokalno stanovništvo sa obe strane Šare i dali u amanet sinovima da nikada ne napuste ovaj divan kraj. Kasnije, kada sam odrastao, shvatio sam da ta priča nije bila bajka.

Deda Međit je govorio istinu. U Istanbulu se čuvaju u arhivima grada zapisi na arapskom da je u selu Mlike u Gori, arapska familija karavanima došla i sagradila džamiju pre osmanskih osvajanja, da je živela mirnim i bogougodnim životom. Pored te džamije, koje je danas renovirana, ima i turbe tih doseljenika, ispisano na arapskom, što dodatno potvrđuje dedinu priču.

I tako, sada pišem ovu ispovest, jer posle dvadeset sedam godina, uhvatio sam sebe da mislim svakodnevno na rodni kraj, poreklo, Mlike i Goru, da želim da odem i obiđem porodični dom, čujem ezan sa naše male džamije, platim zurladžije i tapandžije da sviraju. Da ječi Gora visoka, da pijem vodu studenu „od taja češma šarena“, i  to sve  zbog jednog studenta sa kojim sam pre neki dan imao susret.

Taj dečko, kome ni  ime ne znam, je došao na prozor skriptarnice da kupi knjigu  i rekao: „Šo rabotaš zemljak?“, verovatno videvši moje ime ispisano na vratima skriptarnice. Ostao sam zatečen. „Prvi Vojvođanin koji  je shvatio da nisam Albanac“, pomislio sam u sebi. Ali sam odmah nakon te misli shvatio da jedan Vojvođanin nikako ne može znati „našinski.“

Predstavio se, od uzbuđenja mu nisam ni ime zapamtio, rekao je da je iz Prištine, došao je da živi ovde posle rata sa svojom porodicom i da je sada upisao ovu školu u kojoj sam zaposlen. Odsek zaštite. Gledao sam u njega izbečen par sekundi. Drugo je to kad pričam sa Taipom, ili bilo kojim drugim Goraninom. Ali ovo je prvi put da sam negde daleko od mog rodnog kraja, od jednog mladog dečka koji nije iz mog naroda, na ovakav način bio ispoštovan. Očekivao sam da na to „šo rabotaš“ doda „slanino“, i bilo bi mi lakše, jer bi onda shvatio da je sve ovo samo zezancija nekog dečkonje koji je obavešten dobro i koji je istraživao po internetu o Gori i Goranima. Ali to nije usledilo.

Stajao je nasmejan,  srećan što je video nekoga sa Kosova i prozborio sa njim. Kada sam mu pružio knjigu koju je tražio, i dalje ćuteći, rekao je: „Blagodaram, neka ti je airljija“ pružio mi ruku i otišao.

I evo mene na poslu u mojoj maloj skriptarnici, pišem ovo na belom praznom papiru A4 formata, mislim i maštam o mom rodnom kraju i čekam da tom mladiću zatreba još neka knjiga, da ga tada zagrlim, zahvalim mu se i izgovorim: „još uvek ima ljudi na ovom svetu.“

 

Srđan Sekulić

O autoru: Srđan Sekulić je rođen u Prištini 23.11.1993. godine. Crnogorac po nacionalnosti. Studira i živi u Novom Sadu.

Ostavite komentar: