Tehnika društvenog ugovora
Piše: Dušan Pavlović
Zamislite dve zaraćene vojske. Obe su podjednakog vojnog kapaciteta (ljudstvo, naoružanje, transport, sanitet itd.). Jedina razlika je u vojnoj disciplini i hijerarhiji. Prva vojska je liberalizovana. U njoj nema vrhovne komande kojoj svi bezpogovorno moraju da se pokoravaju. Decentralizacija odlučivanja je maksimalna. Svaki vojnik misli da sâm najbolje zna kako se vodi bitka. Što je glavno, svaki vojnik misli da sam može da odluči da li uopšte želi da učestvuje u njoj. Nasuprot tome, drugu vojsku karakterišu gvozdena disciplina i preki vojni sud. Postoji jasno identifikovan centar odlučivanja. Sva naređenja se bezpogovorno izvršavaju, a najmanja neposlušnost se proglašava dezerterstvom i sankcioniše strogom kaznom. Šta mislite, koja vojska ima više šanse da pobedi?
Ovo je (krajnje pojednostavljena) metafora koja pomaže razumevanje onoga što je Mišel Uelbek hteo da kaže svojim novim romanomPokoravanje. Po njemu, savremeno francusko (i evropsko) društvo karakteriše sukob evropskog sekularizma i islama. U tom sukobu sekularisti prolaze loše. Muslimani preuzimaju Francusku i pretvaraju je u islamsku zemlju. Kako je to moguće?
RELIGIJA I IDEOLOGIJA: Zaplet je prosto fantastičan. Na francuskim predsedničkm izborima 2022. godine u drugi krug izbora ulaze kandidat francuske desničarske stranke Nacionalni front i kandidat Muslimanskog bratstva (koji je dobio malo više glasova od socijalističkog kandidata). Da bi sprečili pobedu desničara, socijalisti pozivaju svoje glasače da glasaju za kandidata Muslimanskog bratstva, koji potom pobeđuje na izborima. Kasnije se formira i nova vlada u kojoj Bratstvo dobija značajan broj ministarstava (među njima i Ministarstvo prosvete). Kako vreme prolazi, sve veći broj francuskih građana prelazi u islam.
Zašto su francuski socijalisti podržali muslimanskog kandidata? Po Uelbeku, tome je doprinela država blagostanja i viševekovna liberalizacija francuskog društva koja je oslabila katoličanstvo, i umesto autoritarnih omogućilo dominaciju liberalnih (građanskih) društvenih normi. Godinama zaštićeni institucijama države blagostanja koju su gradili socijalisti, zaposleni u javnom sektoru (ovde predstavljeni kroz lik univerzitetskog profesora Fransoa) bili su uvereni da bilo kakva politička promena ne može da poljulja njihov status nedodirljivih (str. 70). Građanska ideologija dezorijentisala je Katoličku crkvu (koja se predala posle francuske buržoaske revolucije), što je dovelo do potpune pasivnosti i straha od sopstvene tradicije.
Liberalniji deo francuskog društva se toliko grozi francuskih desničara da je pre spreman da prihvati tuđu ideologiju i religiju nego radikalniju varijantu sopstvene. Taj strah od sopstvene tradicije i kulture doveo je do još većeg slabljenja katoličanstva i potonje konverzije u islam, koji se opisuje u Pokoravanju.
Ovo je samo dramaturški zaplet. Poruke koje Uelbek želi da pošalje čitaocima (kroz lik konvertita Redižea) tiču se sposobnosti nacija u kontekstu biološke borbe za opstanak. Sukob religija se, po Uelbeku, razrešava putem prirodne selekcije. Religija i tradicija ovde nisu same po sebi vredne, već se vide kao ideologije koje kolektivu obezbeđuju vitalnost za potrebe biološkog opstanka. Kao i u sukobu dve vojske, u sukobu verskih kolektiva pobeđuje onaj koji je disciplinovaniji i gde društvene norme nisu podložne različitim tumačenjima. Disciplinovaniji kolektiv je superiorniji, a superiornost je selektivna prednost.
ISLAM I ŽENE: Muslimani su u ovom romanu predstavljeni kao superiornija zajednica. Ključ njihove superiornosti je islam, odnosno način na koji islam vidi ulogu žene, porodice, braka i seksa u društvu. Ovim pitanjima Uelbek je počeo da se bavi još u svojim prethodnim romanima, Platforma (2001) i Mogućnost ostrva (2005). Njegova glavna tvrdnja je da je evropska civilizacija slobodama i pravima građana (u koje ubrajamo i seksualne slobode) razorila brak i porodicu, a time i društvo i crkvu. Uticaj individualizma i sloboda mišljenja i govora doveli su Katoličku crkvu do nesposobnosti da se odupre moralnom propadanju, da odbaci homoseksualni brak, pravo na abortus i pravo žena na rad. Takva Evropa koja više nije u stanju sama sebe da spase, postala je lak plen bolje organizovanih muslimana (str. 243). Uelbek takvu poruku šalje kroz glavnog junaka koji je u sva tri romana skoro identičan: to je muškarac u svojom najboljim godinama kojeg više ništa ne uzbuđuje, odan je alkoholu, živi potpuno sam, često menjajući partnerke ili obilazeći javne kuće, i koji je nesposoban da zasnuje porodicu. Seks ne shvata kao sredstvo za biološku reprodukciju, već isključivo kao zadovoljstvo. To ima i društvene reperkusije, jer se u Mogućnosti ostrva jasno pokazuje kako ljudi jedni na druge počinju da, kroz prizmu takvog shvatanja seksa, gledaju kao na potrošnu robu. Čim pojedinac izgubi seksualnu sposobnost, drugima postajesocijalno nezanimljiv.
Za razliku od toga, islam je uspeo da očuva prirodno uspostavljene hijerarhije, potčinjenost žena i dece mužu, odn. ocu. Poligamija u porodici je, po Uelbeku, ključna za razumevanje vitalnosti islama i muslimana, jer kolektivu omogućava biološku sposobnost da izdrži konkurenciju i prirodnu selekciju. Dominantni mužjaci mogu da imaju više žena, što omogućava širenje najkvalitetnijih gena po populaciji. Ljudsko društvo se po tome ne razlikuje od životinjskih zajednica, jer ovo je biološki superioran princip u odnosu na zajednice u kojima je poligamija zabranjena i u kojima biološki “inferiorni” pojedinci takođe imaju pravo na širenje svojih gena po populaciji (str. 237-8). Ali poligamija nikako nije jedina “superiornost” koja karakteriše muslimane. Cela društvena organizacija u kojoj žena igra podređenu ulogu doprinosi ovoj vitalnosti. Patrijarhalni parovi imaju više dece od ateističkih ili agnostičkih, žene su slabije obrazovane, hedonizam i individualizam manje važni (str. 62-3). Takvi kolektivi su sposobniji za preživljavanje u odnosu na kolektive koji imaju liberalizovanu religiju i individualizam. Nije slučajno da muslimani u romanu odmah po formiranju nove vlade traže za sebe mesto ministra obrazovanja. Promene u sistemu obrazovanja povlače za sobom čitav niz promena u obrazovanju i društvu. Sada je obavezna samo osnovna i strukovna srednja škola. Država više ne finansira gimnazije, kao ni univerzitete (str. 176). Žene su isključene iz daljeg obrazovanja i odmah posle osnovne škole se usmeravaju ka školama za domaćice (str. 74).
PRIRODNA I DRUŠTVENA SELEKCIJA: Mnoge od ovih tvrdnji su, razume se, sporne, kako empirijski tako i teorijski. Razmotrimo, na primer, tvrdnju o superiornosti principa poligamne porodice. Taj princip proizvodi drugačije ishode kada funkcioniše unutar ljudskog društva od ishoda koje uočavamo među životinjama. Superiorniji mužjaci među, recimo, jelenima ili čovekolikim majmunima stiču pravo na više ženki na osnovu svoje fizičke snage. Kada (iz bilo kog razloga) izgube tu snagu, njihovo mesto zauzimaju mužjaci koji su u tom trenutku snažniji. To omogućuje da te zajednice u svakom trenutku predvode mužjaci koji su fizički najjači. Njima je omogućena oplodnja neograničenog broja ženki, što uvećava verovatnoću da će se geni najsposobnijih u prethodnoj generaciji preneti na naredne generacije. Za razliku od njih, u ljudskim društvima koja neguju poligamiju samo prva generacija najjačih muškaraca uspeva da iskoristi privilegiju širenja gena po celoj populaciji. Nakon toga, dominantan položaj “najkvalitetnijih” mužjaka regulišu društvene ili zakonske norme koje njihovim potomcima omogućuju isti privilegovani položaj bez obzira na kvalitet koji je krasio njihove pretke. Drugim rečima, usled genetskih mutacija više ne postoji garancija da će glave porodice već u narednoj generaciji biti isto onoliko superiorne koliko i njihovi preci koji su položaje stekli fizičkom snagom (ili nekom drugom uporednom prednošću). Princip poligamije se otuda može ispostaviti kao samoporažavajući. Demokratska konkurencija na kojoj počivaju sekularne države je, razume se, daleko od savršenog načina selekcije najsposobnijih za najvažnije društvene funkcije, ali ipak omogućava meritokratiju koja predstavlja selektivnu prednost u odnosu na društva u kojima se pojedinci biraju na osnovu statusa u poligamnoj porodici.
To se pokazalo na primeru opadanja Otomanskog carstva. U periodu vladavine Sulejmana Veličanstvenog, carstvo je bilo u naponu snage. U decenijama koje su usledile, zatvaranje, korupcija i nepotizam su postali rašireni upravo zbog društvenih ili zakonskih normi koje su sprečavale najkvalitetnije da izađu na vrh društvene lestvice. Najuočljiviji primer je bio pogoršanje kvaliteta samih sultana. Za nekih 100 godina od Sulejmana (umro 1566) do Mehmeda IV (postao sultan 1648) promenilo se čak devet sultana. Od toga, petorica su bili zbačeni s trona, a dvojica ubijeni. Mnogi sultanski naslednici ubijali su jedni druge pre dolaska na presto da bi sebi obezbedili to ekskluzivno pravo. Kada je Mehmed III (1597) došao na presto, naredio je da se njegovo devetnaestoro braće smesta pogubi. Osman III je postao sultan u 57. godini života (1754). Ceo svoj život proveo je u haremu. Toliko je mrzeo žene da je naredio svim ženama koje se kreću po sultanovoj palati da moraju da oko nanula da vežu krpe kako ne bi čuo odjek njihovih koraka.
Pokoravanje je fascinantan roman koji bi trebalo da pročitaju svi slobodnomisleći levičari, liberali, libertarijanci i feministkinje. On bi mogao da ih podstakne da još jednom razmisle i nađu spremne odgovore na Uelbekove tvrdnje o posledicama francuske buržoaske revolucije, liberalizma i državne blagostanja. Desničari, međutim, ne bi trebalo da nakon ovog romana likuju. Oni uglavnom veruju da su tradicija, religija i nacionalna kultura po sebi vredne. Uelbek, međutim, tvrdi drugačije: oni jesu vredni, ali su refleksija selektivne prednosti kojoj kolektivi teže u borbi za opstanak. Kao takvi, nikako nisu nužni i jedini koji mogu da doprinesu tom cilju.
autor je profesor na fakultetu političkih nauka u beogradu
