Biblioteka XX vek
Knjiga br 1
Uvod u permanentno obrazovanje je knjiga kojom je 1971. započela Biblioteka XX vek. Langran razmatra teorijsku situaciju nastalu u vezi sa razvojem i širenjem koncepcije permanentnog obrazovanja, za koju se zalažu mnogi istaknuti savremeni istraživači širom sveta, pa i u Jugoslaviji. U središtu Langranovog interesovanja nalaze se problemi u vezi sa obrascem čoveka i društva koje koncepcija permanentnog obrazovanja podrazumeva ili treba da oblikuje.
Permanentno obrazovanje i kvalitet života
Čovek je izgubljen u mnoštvu slika koje ima o sebi, o raznim situacijama, o tendencijama i inkoherentnim i protivrečnim definicijama …
1)
Predmet permanentnog obrazovanja: konkretan čovek
Permanentno obrazovanje teži da obuhvati globalnu stvarnost čovekovu, odnosno njegove konkretne dimenzije: fizičku, intelektualnu, osećajnu, seksualnu, društvenu i duhovnu. Nijedan od ovih elemenata niti može niti sme da se izdvoji, a oni se svi međusobno podupiru.
Odlike takvog čoveka opisuju se nizom stavova koji se međusobno ili dopunjuju ili isključuju. Ovaj pojedinac sagledan je istovremeno kroz prizmu njegove autonomnosti i kroz njegove odnose sa drugim ljudima i društvom uopšte. On je istovremeno izdvojen i vezan.
On istovremeno pripada opštem i posebnom.
On je istovremeno stručan i kompetentan u više oblasti ali koristi tu stručnost da bi povećao svoje razumevanje drugih oblasti mišljenja i delanja.
Odlučno se opredeljuje za sopstveno usavršavanje i odbija da prihvati gotove obrasce života.
Čovek u razvoju
Ne prihvata različite oblike fiksizma1) i prepušta se stalnim promenama i obnovama.
Sve više postaje predmet sopstvenog obrazovanja.
To nije apstraktan čovek čiji se uspesi stalno ocenjuju i porede sa uspesima drugih, onaj jedva civilizovani čovek, toliko su osnovni delovi njegovog bića postali atrofirani ili privremeno paralisani zbog dugog školskog života koji se odvija na račun drugih osnovnih iskustava, kao što su rad, igra ili ljubavna komunikacija.
2)
Kreativnost i obrazovanje
Početnu tačku u razmišljanjima o kreativnosti čine shvatanja ljudske sudbine i čovekove vokacije. Da li je oovek stvoren da bi izvršavao, slušao, poštovao naloge i išao unapred određenim putevima? Može li tu naći satisfakciju i ispunjenje svoje sudbine, ili se, naprotiv, uspeh ljudskog života ogleda u potvrdi originalnosti svakog bića?
S jedne strane nalazi se sigurnost, s druge pustolovina. Na jednoj strani je potraga za okriljem, na drugoj prihvatanje rizika i ljubav prema njemu, prema svim njegovim oblicima, bilo da se čovek prevari ili bude prevaren, da nešto otkrije ili bude otkriven. Svaki od ovih puteva ima svoju cenu. Sigurno je da je cena kreativnosti neuporedivo veća, jer da bi se održala potrebno je pokrenuti sve sposobnosti i modalitete bića, dok se cena sigurnosti, relativno skromno, plaća poslušnošću.
Oba nagona, sigurnosti i pustolovine, uporedo postoje u većini ljudskih bića, samo u različitim razmerama, zavisno od prirode, uzrasta i pola. Dati prednost jednom od njih predstavlja, prema tome, stvar izbora.
Ono što može da pretegne u korist prihvatanja rizika i raspoloživosti pojedinca u odnosu na njega, jeste jednostavan zaključak da svi oblici sigurnosti predstavljaju lažnu sigurnost za čoveka. Prava sigurnost ne postoji.
Čovek koji prihvata sigurnost, bilo da se ona zasniva na novcu ili društvenom položaju, stalno se nalazi u opasnosti, izložen je stalnoj pretnji. Čovek i civilizacija koji se razvijaju po ovom uzoru ispunjeni su morom i osećanjem ugroženosti.
Metodi klasičnog obrazovanja u potpunosti su saobrazni opredeljenju za sigurnost. Takav izbor odgovara onome što manje ili više otvoreno traže porodice i svi oblici autoriteta, svetovni ili duhovni. Aparat konkursa i diploma, zahvaljujući kome svako dobija mesto koje mu pripada po »zasluzi«, prema tome koliko se prilagođava uzorima, znanje podeljeno na programe, ocenjivanje, nastava ех cathedra, predstavljaju samo niz sredstava za čuvanje temelja poretka zasnovanog na poštovanju hijerarhije, na čistoj savesti pobednika u takmičenju i pomirenosti poraženih.
Ovaj poredak dovode u pitanje oni koji u kreativnosti vide suštinu obrazovnog procesa. Svakako, pojam kreativnosti je tako širok i složen da je nemogućno da svi na isti način shvatamo i zamišljamo njegovu sadržinu. Tu teškoću ne smemo prenebregnuti. Isto tako, biće neizbežno da se izvesne iluzije i mnogobrojne zbrke konačno raščiste.
Pronalaženje i otkrivanje takođe idu putem podražavanja izabranih uzora. Zato ovde nije reč o tome dase porekne uloga discipline ili da se odbace pravila. Međutim, jedina disciplina i jedina pravila koji su u krajnjoj liniji saglasni sa invencijom, jesu oni koje je pojedinac postavio za vlastitu upotrebu.
3)
Vreme, prilagođavanje promeni
Duh opaža promenu samo kada je ona brza. To ćemo lako proveriti ako gledamo film koji prikazuje rašćenje biljke. Dok se u prirodnom odvijanju ne mogu uočiti preobražaji, zahvaljujući (veštačkom kraćenju perioda rasta na filmu, vidimo razvoj biljke kao da je reč o životinjskom telu u pokretu.
Stručnjaci za istoriju postupaju na istovetan način. Eliminišu bezbrojne detalje i okolnosti i povezuju trenutke koji su katkad znatno vremenski razdvojeni. Na taj način čine pojmljivim trajanje jednog života, odvijanje jednog dana, pojavu neke monarhije, i mogu da sagledaju evoluciju jedne civilizacije.
U životu velikog broja ljudi, promene su zadugo bile teško uočljive. Bile su suviše spore. Zivotni tok pojedinca odvijao se velikim delom u fizičkim, intelektualnim i moralnim predelima njegovog detinjstva i bile su potrebne krize velikog intenziteta i širine, poput rata ili revolucije, da ga bace u drugačiji svet, kome je morao da se prilagodi, rizikujući pri tom opstanak ili bar ravnotežu.
Mada je ova situacija vekovima predstavljala izuzetak, na putu je da postane pravilo za veliki deo čovečanstva. Obim promena koje se događaju za života jedne generacije, kao i sve brži preobražaj sveta, često se i podrobno opisuju. Danas znamo da su, u sve većem broju društava, iz decenije u decenije, pa čak i iz godine u godinu, pojedinci suočeni sa krupnim promenama koje se odnose na različite oblasti njihovih života i zaokupljaju različite vidove njihovih ličnosti. ZahvaIjujući tome, danas ne samo što svaki čovek opaža promene, već su one jedno od osnovnih iskustava za većinu ljudskih bića.
Ipak, brojni su razlozi zbog kojih čovek nastoji da izbegne ovom neumitnom kretanju. Oni su velikim delom afektivne prirode. Jer treba raskinuti sa navikama. Čovek se prirodno vezuje za ono što poznaje i što često čini. Poznati konteksti pružaju mu sigurnost a doživljaji promene često donose muku, žaljenje ili nostalgiju. Na intelektualnom planu, čovek teži da učini apsolutnim i trajnim ono što je relativno i prolazno, bilo da je reč o podacima njegovog znanja ili elementima njegovih verovanja.
Zato se ne treba čuditi što danas sve veći broj pojedinaca živi u stanju more. Počev od detinjstva, porodice, škole, bili su navikli da nalaze sigurnost i postojanost u otkrivanju znanja koje je ukorenjeno u tradiciji i koje podržava autoritet roditelja i učitelja. Budućnost im nije izgledala preteća dogod je u glavnim crtama bila predodređena iskustvom starijih i dogod su putevi njegovog napredovanja kroz život bili unapred trasirani. Sada se odjednom osećaju kao stranci u svetu u kome se više ne prepoznaju i koji im se ne čini prijateljski raspoložen.
Da bi se savremeni čovek spasao ove more, da bi za njega budućnost izgubila ovaj zastrašujući lik, neophodno je da u njegovoj svesti i stavovima prema životu dođe do radikalnih preobražaja i izmena. Mora da se uspostavi jedan novi odnos prema vremenu. Umesto da vreme smatra negativnim činiocem, neprijateljem bića, čije snage može samo da umanji, čovek treba u njemu da vidi pozitivan elemenat, koji je nosilac ljudskih iskustava i činilac otkrića i napretka. To je cena »amor fati«, ljubavi prema životu. Ovo, naravno, pretpostavlja prihvatanje rizika i ljubav prema svim oblicima pustolovine.
Razvijanje takvog stanja duha i takvog stava prema životu potpuno je u rukama obrazovanja. Ono može da usmeri ljudsku misao prema prošlosti ili budućnosti, prema postojanosti ili razvoju, prema traženju lažne sigurnosti putem opiranja promeni ili prema otkrivanju prave sigurnosti putem prihvatanja promene.
Međutim, obrazovanje za razvoj sadrži jedan dodatni elemenat: istorijski duh. Mesto i uloga vremena u različitim oblastima ljudske misli i aktivnosti predstavlja jednu od osnovnih tekovina modernog duha, i po tome se on suštinski razlikuje od klasičnog duha, koji teži istovetnom i stalnom. Tokom poslednjih sto pedeset godina istorijska misao toliko se razvila da se danas svako znanje, bilo u oblasti biologije, umetnosti, ideja ili samog funkcionisanja ljudskog duha, posmatra u trajanju. Ali istorijski duh još nije prodro u nastavu.
Prema sadašnjem stanju školskih programa, vreme se uzima u obzir samo u nastavi posvećenoj istoriji naroda, a posebno povlašćenog naroda kome pripadaju učenici. Međutim, bilo da je reč o prirodnim naukama, o književnosti, umetnosti i različitim jezičkim disciplinama, svaka od ovih posebnih tema dobija svoje pravo značenje i ima čemu da pouči samo ako je predstavljena i objašnjena u svom razvoju i kroz različite faze svoje evolucije.
U obrazovanju za razvoj osnovni cilj je da se opiše i objasni istovremeno rušilački i stvaralački duh akcije.
4)
Sreća
Da li je cilj obrazovanja da čoveka učini srećnim?
Svakako ne, ako se na sreću gleda kao na nešto što postoji za sebe, što se nalazi van bića, te se moće dostići ili promašiti.
Obrazovanje takođe nema uticaja ako se sreća ili nesreća dovode u zavisnost od posedovanja nekog predmeta, bilo da taj predmet poprima oblik materijalnog dobra: automobil, igračka, bogatstvo, itd … ili moralnog dobra: naklonost voljenog bića ili priznanje javnosti. U tom slučaju, obrazovanje ostaje bez rezultata. Ali, zar se ovi načini dostizanja sreće, kao što je svako od nas iskusio, nisu pokazali neefikasni i lišeni smisla?
Međutim, ako se sreća vezuje za ispoljavanje i osećanje sopstvene snage — razume se, istinske snage, one koja odista zaslužuje to ime, one koja označava čovekovu sposobnost da deluje na samog sebe, a ne iluzorne, otuđene i opasne snage delovanja na druge — tada obrazovanje dobija svoj smisao.
Ova kategorija sreće dostupna je svakom čoveku i svako je za nju kadar, bar onda kada je ostvaren određen broj uslova. Svako je sposoban za napor, u životu svakog čoveka ispoljava se biće u »punoj snazi«. Svako je u stanju da taj napor usmeri na samog sebe i to u neograničenom broju prilika.
Biće, međutim, ovu snagu ne stiče spontano, prirodnim putem. Prepušteno samome sebi, i ako su mu okolnosti naklonjene, ono može da dostigne samo stanje vegetativnog blaženstva koje mnogi brkaju sa srećom, pa čak ima i neke njene spoljne odlike. Tek kroz niz etapa, kroz nazadovanje i napredovanje, pravilno ocenjene uspehe i neuspehe, relativne i konačne pobede, biće postiže punu originalnost svoje vizije i svežinu pogleda i osećanja. S druge strane, svaki od elemenata ove tvorevine mora da se pronađe, da se u duhu stvori. Ideje ne postoje u obliku predmeta, a to važi i za osećanja, za odnose. Ako ideja, osećanje, odnos, nisu izgrađeni i postavljeni kao pobeda nad sumnjom, kao pobeda nad oklevanjem, kao potiskivanje mraka, ako ne predstavljaju prevagu snage nad slabošću, onda one nestaju, gube se poput magle.
To postepeno sticanje snage, sticanje sreće, predstavlja situaciju u kojoj i tragično ima svoje mesto. Niko se ne može nadati da će upoznati sreću u životu ako prihvati da večito bude preispitivan, ako nije spreman na promene, rastanke, nestanke, ako odlučno ne prihvata neizbežnu potrebu da više puta u samom sebi umre tokom svog životnog puta.
Dok su, dosad, sheme porodičnog i školskog obrazovanja dovodile do stvaranja lažne, krhke i okamenjene slike sreće koje su se oslanjale na iluziju sigurnosti, obrazovanje za razvoj — ili permanentno obrazovanje — ima za cilj da nauči pojedinca da odlučno prihvati rizični pustolovni savez sa vremenom, tim rušiocem svih stvari.
5)
Mir, međunarodno razumevanje
Ako je tačno da je mir najdragocenije blago svakog društva, da je i sam opstanak ljudske vrste doveden u opasnost sukobima koji mogu da unište život na ogromnim prostranstvima, ako ne i na celoj našoj planeti, prirodno je da se upitamo u kojoj meri je cilj obrazovanja da pripremi ljude da se suprotstave ratu i da ih usmeri ka traženju mira? Bez sumnje, ovo je jedno od najtežih i najosetljivijih pitanja.
Da li je istina da se rat rađa u ljudskom duhu, kao što je to tvrdio, po završetku drugog svetskog rata, jedan poznati filozof? Izgleda da to nije tako jednostavno. Ako se kaže »u duhu«, treba reći u duhu kojih ljudi? Sigurno ne u duhu učesnika građanskog rata, koji, po pravilu, nikad ranije nije sreo čoveka koga uzima na nišan i prema kome oseća samo ono na šta ga inspirišu politički pritisci, strasti i kolektivni zanosi. Čovek koji je danas moj neprijatelj, koga mrzim i želim da uništim, postaće sutra moj prijatelj ili brat, ukoliko se vetar okrene a zastava promeni boju. Ako se obrazovanje umeša na ovom nivou, to nije zbog toga da bi sprečilo sukob, sem ako ne navodi na neposlušnost ili pobunu, već da odagna niska i nepotrebna osećanja. Ako ubijem ili ranim svoga neprijatelja, to nije razlog da ga mrzim, da ga prezirem ili ponižavam.
Znači da je presudno stanje duha onih koji imaju moć odlučivanja. Koji su razlozi što se jedna vlada odlučuje na pregovore, ponovo na pregovore, i stalno na pregovore, umesto da odmah upotrebi silu? Osnovni razlog sigurno se ogleda u proceni sukobljenih strana. Kakvi su naši izgledi? Koliko ima divizija? Koliko ima municije? Možemo li računati na saveznike, itd. Međutim, obrazovanje nije odsutno iz ovakvog rasuđivanja. Ono pomaže vođama u donošenju tačnih procena, da se ne bi prevarili u pogledu ciljeva i sredstava, kao i njihovog međusobnog odnosa. Ono takođe razvija kod odgovornih lica ljudska osećanja i humanitarne stavove, kojih ta kategorija ljudi nikad nije potpuno lišena.
Ovim dotičemo jedan opšti problem civilizacije, u čijem okviru se nalazi i pitanje ljudskih prava. Dobro je poznato, na primer, da su se u XVIII veku sukobi vladara odvijali u atmosferi prava koje je bilo u skladu sa moralom Prosvećenosti, a u kome nije bilo pojma »istrebljenja neprijatelja«. On se ponovo javlja u nacionalnim i socijalnim odnosima proisteklim iz revolucije XIX i XX veka. S tačke gledišta rata i mira, možemo u tome videti nazadovanje, povratak varvarizmu i fanatizmu starih vremena, čak i ako na drugim planovima imamo razloga za više optimizma.
Način na koji se začinju, odvijaju i rešavaju sukobi među narodima, vrlo jasno zavisi od opšteg nivoa moralnih stavova, od prirode ideja i duhovne orijentacije. Tu obrazovanje ima značajno mesto, jer može da deluje na posredan ali veoma snažan način.
Na ovom nivou, koren ratobornih osećanja leži u agresivnosti, u negaciji drugog, i u nedostatku mažte. Prema tome, sve što u obrazovanju teži tome da pojedinac živi u miru sa samim sobom, da izgrađuje svoj lik, da u njemu izmiri različite elemente svoje ličnosti, da se uključi u opštenje i društveni život, da se otrgne od nesrećne izdvojenosti (od neželjene samoće), doprinosi miru.
Neprijateljstvo prema drugom čoveku, želja i volja za uništavanjem usko su vezani za frustraciju, za pojedinačni i društveni neuspeh, za osećanje ugroženosti i druga osećanja inferiornosti. U egzaltaciji nacionalne svesti, inferiorni pojedinac nalazi priliku da se lako potvrdi, tim pre što ga podržava odobravanje njegovih sugrađana i nepokolebljivo uverenje da je u pravu i da je nadmoćan nad strancem.
Razvijanje miroljubivosti u duhovima vezano je, dakle, za sve ostale stavove, intelektualne, osećajne ili socijalne prirode. Ako duh mira nije prisutan u svim trenucima i na svakom nivou obrazovanja, on će ostati bez korena i neće moći da se odupre ni najmanjoj buri.
Posebnu pažnju trebalo bi pokloniti razvijanju demokratskog duha, naročito u međunarodnim okvirima. U komplikovanim i složenim političkim i demokratskim igrama, narodne mase imaju sve jači uticaj. Tamo gde je veći deo stanovništva »zreo« ili bar neki njegovi delovi svesno deluju, vlasti ne mogu tako lako da manipulišu ljudima kao što mogu kada su mase poslušne, loše obaveštene i prevarene u pogledu svojih pravih interesa. Čak se dešava da svest o nepravdi i apsurdnosti jedne politike promeni tok zbivanja i dovede do mira — obično po cenu revolucije.
Recimo još i to da prosvetni rad usmeren na ekonomski razvoj ima prvorazredan značaj, s obzirom na to da velike razlike u prihodima i uslovima života stvaraju tenzije koje su dovoljne da ugroze mir. Da li to znači da bi mir trebalo da postane poseban predmet nastave?
S obzirom na nepodeljenost duha mira, izgleda da borba protiv psiholoških i moralnih izvora agresivnosti u odnosu na stranca ima svoje mesto u svim obrazovnim programima. Ako predavanja istorije, geografije i filozofije mogu podsticati ratoborni duh, i kočiti razumevanje među narodima, onda, s druge strane, sve ono što Ijudima pomaže da u strancu ne vide apstraktnog neprijatelja već konkretno biće sa mnoštvom njegovih odredbi, sa njegovim tugama i radostima, sa njegovim problemima, sve ono što im pomaže da otkriju zajedničku čovečnost u njenim različitim vidovima, doprinosi jačanju miroljubivih osećanja. U tom smislu, širenje istine i znanja podudara se sa najočiglednijim i najpostojanijim interesima sveta naklonjenog čoveku.
6)
Kvalitet života
A) OBRAZOVANJE ZA ŽIVOTNU SREDINU
Ciljevi obrazovanja odnose se takođe na ono što danas nazivamo »kvalitetom života«. To je, nema sumnje, prilično maglovit pojam. Ima li uopšte nečeg što nije kvalitet života? Sve je tu: vazduh koji udišemo, voda koju pijemo, pejsaž koji nas okružuje, neprijateljska ili bratska sredina, uslovi prevoza, stanovanja, razjedinjena ili tiranska porodica, autoritarna škola bez mašte, itd.
»Ne, kvalitet života ne odnosi se na sve to«, reći će oni koji se plaše da u ime tog pojma ne strpamo u istu vreću sve stanovnike naše planete, žrtve fizičkog i moralnog ugnjetavanja, bogate i siromašne, crne, žute ili bele. Za njih (a naročito za političke i sindikalne aktiviste), ovaj pojam je ili neefikasan ili opasan, utoliko što rađa opasnost da se zaborave društvene i materijalne razlike i može da demobiliše mase u njihovoj klasnoj borbi, u traženju boljih prihoda i boljeg života.
Uprkos tome, probleme životne sredine, zagađenja, itd. nikakav politički stav, ne može da ukloni, a obrazovanje igra značajnu, ako ne i odlučujuću ulogu među faktorima koji utiču na kvalitet života.
Borba protiv buke, na primer, nije samo pitanje zakona i administrativnih mera: da bi vozač motocikla prestao da u sred noći budi petsto hiljada građana bukom svog motora, potrebno je da bude vaspitan da poštuje tuđi život, da misli i na druge i da poštuje načela i pravila demokratskog života. To isto važi za one koji nam bezobzirno dosađuju svojim tranzistorima ili televizijskim aparatima. (Oni, štaviše, u tome nalaze lek, drogu protiv dosade, a njen izvor treba tražiti u mnogostrukom analfabetizmu čije su oni žrtve: u fizičkom, intelektualnom, moralnom i osećajnom analfabetizmu.)
Naravno, koliko god bilo značajno mesto obrazovanja u ovoj oblasti, treba biti svestan njegovih granica. Ako u ribi koju jedemo ima žive, ako je atmosfera puna radioaktivnih čestica, ako su reke bez života, ako je sasečeno drveće u šumama, to ne znači da zagađivači ne znaju posledice svojih postupaka, pa čak ni to da su neosetljivi, već da je zakon interesa ili politički imperativ nadvladao druge razloge.
Knjigu možete preuzeti na sledećem linku.
Tekstovi o knjizi:
https://www.bibliotekaxxvek.com/01-langran-pol-uvod-u-permanentno-obrazovanje-nubs-1971/
