Bio sam dete koje tek što je prohodalo. Moja dadilja me svaki dan vodila u javni park, pun brežuljaka i sa stazama posutim šljunkom, postojao je u njemu basen nad kojim se uzdizao strašni bronzani Neptun, obojen belom bojom, ukrašen svojim trozupcem.
Labudovi su živeli u tom basenu. Jednoga dana, pošto me dadilja posela na zemlju uz ivicu, zabavljao sam se bacajuci kamičke u tamnu vodu, sa svom nespretnošću deteta obučenog u dugi plašt s grubo uštirkanim okovratnikom.
Dadilja se malo udaljila između grmova gde ju je čekao mladi podoficir pun zaljubljenosti. Dete je imalo veliku glavu i nejake ruke. Kako da ne padne u vodu?
Evo ga među labudovima, kako pliva podržan uštirkanim haljinama koje stvaraju vazdušne klobuke.
Dadilja i vojnik, nežno iščezli, nisu znali za strašnu opasnost koja se ustremila na moju malu sudbinu. A labudovi su se, nema sumnje, čudili tom nepoznatom labudu koji se obreo među njima, sličeci im svojom belinom, ali bio je to improvizovani labud, koji počinje da tone, jer plašt je sav natopljen kao i okovratnik i pantalone.
Dete je izgubilo svest. Zašto ga je neko primetio? Najodvažniji se našao…
Čovek naglo ulazi u vodu, rasteruje, prestrašuje labudove, i vraća u život moje bledo onesvešćeno Ja.
Odnosi ga kući, i daje mu da popije gutljaj ruma.
Moj deda je hteo da ubije dadilju.
Pol Valeri
Preveo: Kolja Mićević
