(Kod Hiperborejaca)
Kad dolazi brod sa juga, prvo se javlja jedan rt Spitsbergena, a kad se odlazi iz tih polarnih mora, taj rt je opet onaj, koji, kao poslednji, ispraća.
Priroda je tu veličanstvena uvek.
Oštri vrhovi spitsberških brda pojavljuju se tu, iz maglc i mora, kao neka fantastična slika, nekog nad- zemaljskog sveta. Dešava se da je, pred brodom, magla, ali da, iza te magle, Sunce, kao kod Hyper- borejaca sija. Vrhovi tih brda onda izgledaju kao naj- viši evropski vrhovi planina, u polarnim vodama. Pustoš koja vlada tu, pri ulazu u fjord, koji se zove „Ledenff sasvim je neverovatna. Polarni predeo otkri- va se u vanrednim, tužnim bojama. I nebo, i oštri vrhovi brda, iza magle, imaju neizmerno oštre boje. Beskrajni neki mir širi se nad morskim talasima i hladnim, pustim obalama. Kad padne sneg, tražeći hranu luta tu još uvek beli medved, polarna lisica, pa i irvas.
Bilo je ljudi, koji su na Spitsbergenu proveli po nekoliko neđelja, pa zatim meseca. Bilo ih je i koji su prezimili, jedanput, a katkad i dva puta, pa su umirali od gladi, od zime, od skorbuta.
Jedan lovac, međutim, Rus, Staračin, čije je ime nosio taj rt koji dočekuje i ispraća, proveo je na Spitsbergenu, TRIDESET godina.
Neapolitanka kaže onda, da je brisati imena prošlosti, infamija.
Da bih joj skrenuo pažnju sa tog rta, ja joj onda pričam, kako je za te prve stanovnike Spitsbergena, najveća radost ljudskog života moralo biti, proleće. Sredinom maja se javljaju na Spitsbergenu prvi znaci proleća, a sredinom jula more je, tamo, skoro bez leda. Tada se u carstvu leda javljaju i biljke. To su sitni žbunovi, te tundre, koja kao da je došla iz Sibira, ili sa ostrva koja se zovu Novaja Zemlja, a ta lundra pokrije zatim doline ispod glečcra. U niskoj tundri i mahovini nalazi se carstvo minijaturnog cveća, i, verovala, ili ne, minijaturnog drveća.
Rumenog, žutog, i ljubičastog.
To cveće, kad je vedar dan, celom Spitsbergenu daje neku boju priviđenja. Iznad tih boja zelcni se i plavi, led. Te boje leda geolozi tumače sadržajem sit- nih odlomaka glečera, i tla brda, ali ta tumačenja običan čovek ni danas ne prima. I suviše su čudne te boje leda.
Ja sam već tada verovao, da pored Golfske struje u moru, iz Amerike, mora postojati i jedna struja vazduha, kao i ona koja je brodove iz Sibira, zarobljene u ledu, nosila, prema Greenlandu. Pa sam trudnoj gospi pričao, da sam uveren, da će tuda leteti, po tim strujama, ubuduće aeroplani. Ona to ne shvata. Međutim, kad joj pričam, kako je iz Sibira, sa santama leda, nošen, i jedan delić razbijenog broda, koji je nosio ime jedne Franeuskinje, tako, da je prebačeno čak na drugi kontinent, ona se smeje i to joj se naročito dopada.
Tim putem su stabla i drveta iz sibirskih šuma stizala, vekovima, na amerikansku obalu, naseljenu crvenokožcima. Tim putem je led mrvio, godinama, tolike brodove, o kojima se posle nikad nije čulo, ništa. Ime jedne mlade Francuskinje, međutim, otpočinje jedno novo doba.
Neapolitanka kaže onda da je žena, koja rađa decu, zaslužila, da bude, imenom svojim, umešana, u sve tragedije i trijumfe čovečanstva. Zatim mi se zahvaljuje na filmovima o bazi generala Nobilea i odlazi, kao neki crni labud, kad je na suvu, gegajući se, da spava.
Kad se, međutim, u hotelu raščulo, o čemu smo ja i ta trudna gospa iz Neapolja razgovarali, svi Neapolitanci, i Neapolitanke, traže, da vide slike o bazi, otkuda je talijanska ekspedicija, na Severni pol, letela. A princ koji drži taj hotel, i koji se toj gospi udvara, kaže da sam tu lepu ženu zaludeo svojim pričama.
Ja sam, kaže, kiselo, neki Cagliostro — inkarnacija.
Kad bih u tom hotelu, posle, ostao, sam, u svojoj sobi, ja bih zaboravio sve te anegdote sa Spitsbergena — a što moje Neapolitance najviše zanima. U sećanju, ja se onda vraćam u te polarne krajeve bez igde ikoga, a vidim, kako su, čekrk i točkovi rudokopa, pored hangara generala Nobilea, i nadgrobnog spomenika Amundsena, stali. Miču se još samo pod udarom vetra. Ekspedicija Andree pretvara se u neku zaboravljenu priču, u Švedskoj, koja liči na romane francuskog pisca, koga pomenuh. I beli medvedi, koji mi se, sanjivom, u Roccarasu, priviđaju, sve su ređi na Spitsbergenu. Ni lov na njih se više ne isplaćuje uvek na Spitsbergenu. A oni sad beže, kad ugledaju čoveka — sve beži od čoveka.
Čovek ima beskrajno strpljenje.
Dok tako, skoro zaspao, čitam ono, što sam pre tri godine pisao o belim medvedima na Spitsbergenu, sa čuđenjem čitam i ovo, što sam, tada, (1937) zapisao i štampao: ,,I danas se sprema, oko Spitsbergena, jedna potmula borba. Sovjetska Republika, Engleska, Nemačka, sukobljavaju se tamo i, možda, pripremaju i rat?” A u takozvanom Zalivu krsta, zapisao sam ovo: ,,Ja sam taj utisak imao više puta, na Spitsbergenu, da se i tamo gore sprema strašna tragedija budućeg rata. I tako, idućeg dana, sedim usamljen, u baru hotela, Neapolitanka, zastaje pored mene i pita me o tim polarnim predelima, ponova.
Pita me, da li se tamo, zaista, može videti, večan led?
Ja joj onda opet donosim geografske karte, moje filmove, i članke koje sam o Spitsbergenu, objavio, pa joj pokazujem jednu liniju, otprilike oko 80 stepeni, pa kažem: tu.
Tu je i našem brodu jedna duga beskrajna, bela linija leda, rekla: Stoj.
Tu more više nije, ni zeleno, ni plavo, ni modro, nego ima neku tupu, olovnu boju, kao lava, koja se na vidiku završava jednom belom prugom.
Kroz beli beskraj brod još prilazi malo bliže, između omanjih ledenih santi i brdašca, ali sasvim usporava.
Mašine broda lupaju sve tiše, kao uplašena srca.
Na površini mora mrtvilo predela je potpuno. Na brodu, na lancima sidra, na odžaku broda, na našim trepavicama, na obrvama, kao inje, počinje da se hvata led. Neka ledena rosa padala je tog dana na nas. Nema, u naše vreme, nikakve opasnosti, leti, u tom odlasku čak do večnog leda, ali iznenađenja u lim predelima polarnim, nikad nisu isključena. Ta igra čoveka i leda, katkad, može, i danas, da se pretvori u zbilju koja nije šaljiva. Opasnost je u tome da ta leta, oko Spitsbergena, nikad nisu bez čuda, i, da se lclo, često, menja. Kretanje leda, oko Spitsbergena, zavisi, i danas, od nekih, još neobjašnjenih, prirodnih pojava. Dva puta dnevno, led se, i obala, udaljuju ledno od drugoga i približavaju jedno drugome, bez ikakvog vidljivog i poznatog uzroka.
To je, kaže, smejući se, Neapolitanka, neka vrsta, hladnog, zagrljaja. Kad septembar iznenadi neki brod u tim morima, i padne magla, taj brod može da bude zarobljen i provede tamo celu zimu, a dešavalo se i to, da iz tog zagrljaja leda, nije više izišao, nikada.
Kad se oko nas okupe drugi moji poznanici iz Neapolja, trudna gospa im kaže, podrugljivo, da sam joj pričao o ledenim zagrljajima.
Ja onda, brže bolje, da mi se ne smeju, pričam, o igri oko ugljena.
Do godine 1929, na Spitsbergenu je bilo samo norveških preduzeća. Od godine 1937, međutim, naj- veći ugljenokop, u zalivu Icefjord, pripada Sovjetima. Norvežani su kopali, godine 1934, u Adventsfjordu, godišnje, oko trista hiljada tona ugljena. Sovjeti, u Bratensburgu, samo 177.000. Međutim, već godine 1937, sovjetska proizvodnja narasla je na 406 hiljada tona, a norveška je počela jako, da opada.
Neapolitanke sve to ne zanima. Trudna gospa traži da pričam o glečerima. Ta ledena brda na Spitsbergenu postala su, za nju, neka vrsta dalekog nakita, za koji se stalno raspituje, koji stalno pregleda, čuva i traži da ga vidi, da o njemu čuje, kao da se boji, da će ga izgubiti, da će joj ga neko oteti, sa grudi.
Ja im onda pokazujem geografsku kartu i filmove i snimke, koje sam doneo sa Spitsbergena, i pričam, kako sam prve glečere ugledao na Islandu. Kod varošice koja se zove Akureyri.
Učiniše mi se obična, geološka pojava, u tom predelu, gde je islandska vlada, te godine, počela sejanje žita, nekog naročitog žita.
Učiniše mi se neka varijacija švajcarskih glečera.
Na Spitsbergenu, međutim, uvideo sam da je to naročita pojava.
Zapanjila me je njihova, zelena i plava, boja, smaragda i ametista. Kad sam se iskrcao, u zalivu koji nosi ime Magdalene, a koji se smatra najlepšim u tom predelu, mene je zadivila, prvo, velika tišina, koja u tom polarnom predelu vlada, a odmah zatim strašna grmljavina tih glečera, koji se odronjavaju u more.
Oni su se isprva ogledali u okeanu, u tišini kakvu nisam bio čuo, dotle, nikada. To je ta tišina polarnih predela koju sam zavoleo.
Glečeri se, u toj tišini, plave i zelene, kao neke reke dragog kamenja, a toliko su lepi, da se i ne raspoznajem više u njihovim imenima: Kraljevog glečera, Glečera tri krune, Blomstrand glečera, Glečera 14. jula, glečera Louis Tinayre, glečera Louis Mayer, i ostalih, čija sam imena beležio.
Ta ogromna masa leda se, lagano, pomera, putuje, spušta se i klizi u more, sa visine planina, koje dostižu i dve hiljade metara. A pri dodiru morske obale, to postaju ogromne, ledene hridine, koje nešto odlama i koje padaju u vodu, kao strašna grmljavina, koja odjekuje.
Ta grmljavina je u tom polarnom predelu stalna, ritmična, večna.
Ogromne stene zelenog leda survavaju se u more, a kad se sruše, more se diže u formi ogromnih fontana i rasipa se.
Tu pojavu veličanstvene prirode, međutim, ljudi, na Spitsbergenu, zovu frazom, koja mi se čini karakteristična za čoveka. Kad se glečer, tako, odlama, na Spitsbergenu se kaže: glečer se otelio.
Kad to pričam, Neapolitanke, koje su se bile okupile oko mojih filmova, počinju da ciče i da se kikoću, a upiru prstima u trudnu Neapolitanku, sa leđa, ne znam zašto. Podgurkuju se.
Trudna Neapolitanka, međutim, ustaje, posle toga, sa nekim prezrivim osmehom, pa mi kaže da joj je dosta. Nikud nije moguće otići, ni u polarne krajeve, a da se ne sretne, njačenje, čoveka, magarca. Znači, kaže, ti idioti vide u tako divnoj, veličanstvenoj pojavi, kravu?
Zbunjen, ja joj onda skrećem pažnju na taj običaj, kod svih ljudi, svih naroda, da pred veličanstvom prirode, kao da se brane, postaju mali, pa govore, i misle, mozgom patuljaka, ali se trudna gospa prašta i odlazi iz našeg društva, da spava.
Tek onda mi ostalc Neapolitanke, kroz smeh, pričaju da tu ženu, oholu, bogatu, povučenu, njene poznanice, zato šlo je tako hladna prema muškarcima u Neapolju, nazivaju, talijanskim imenom glečera: ghiacciaio.
Ni idući dan, međutim, ta mirna, crna, lepotica, ne pokazuje prema meni nikakve znake Ijutnje, ili nadmenosti. Pozdravlja me sa osmehom, pa mi čak i prilazi i kaže da se ne oseća dobro. Ne kaže da oseća prve znake porođaja, kaže samo da je javila mužu, u Neapolj, da joj pošalje kola.
Posle večere mi opet prilazi, seda do mene, i traži, opet, da govorimo o polarnim predelima.
Da bih rekao nešto ozbiljno, da bi zaboravila glupost koju je dan pre o glečerima čula. ja joj onda pričam o telegrafiji bez žica, koja mi se tamo, na Spitsbergenu, činila, kao neki nervni sistem našeg globa.
Bila me je zadivila.
Potresli su me bili ti radiogrami, koje su telegrafiste slali, sa svojih stanica, a koje smo mi slušali našim aparatima. Glob je sad povezan tim telegramima, prvi put u istoriji čovečanstva. Ti naučni aparati, tamo, na Spitsbergenu, u polarnim predelima, radili su i danju i noću, i kucali, kao neka ljudska srca.
Samo, evo šta sam pisao o tim stanicama, na tom odlasku do Spitsbergena:
,,Nezaboravni su mi, ti noćni časovi, kad se na brodu dobijaju najnovije vesti koje sluša radio telegrafista. Kako tamo gore postaje smešno mnogo štošta. Pored vesti o nestalom ruskom avijatičaru, o švajcarskim ekspedicijama koje imaju teškog bolesnika i koje moraju ostati da prezime u carstvu večnog leda, mi smo morali da slušamo i vesti o bestijalnim, političkim, sukobima, i govore nekih evropskih veličina, koji se ponašaju kao klovnovi, a uz to i vesti o poplavama, o najnovijoj modi Pariza, a na kraju i berzanske izveštaje.” A napolju su se svetlucali ledeni glečeri i video Amundsenov nadgrobni spomenik u svetlosti koja dolazi sa barijere večnog leda.
Neapolitanka mi kaže da nju politika uopšte ne zanima.
Nego da joj pričam, ono, što sam bio počeo prvog večera, o pticama.
To joj se bilo učinilo tako veselo.
Ja joj onda pričam kako, kad je vedar dan na Spitsbergcnu, nebo ima plavetnilo, koje kažu ima još samo, noću, Sahara. Kako pred veče treperi ceo spektar boja, svih boja, od pepeljastog sivog, kojeg ima na slikama slikara koji se zvao Velasquez. Kad se vratio u Španiju, iz Rima.
Vazduh u kom ptice lamo lete, lakvih dana, neizmerno je čist, a pored tog svilenog, španskog, pepela, u bojama leda se javlja i ružičasto, koje ima boju najnežnijih pupoljaka.
Oko onda vidi tamo neizmerno daleko.
Što se tiče ptica, kažem Neapolitanki, ja se ne raspoznajem mnogo u pticama. Bolje reći ne znam o njima ništa. Jedino sam o njima čitao Aristofana.
Ko je to ? — pita me trudna gospa.
Svejedno, kažem. Palo mi je samo u oči, u tim polarnim krajevima, da ptice tamo i nisu najveselije, najvidnije, u vedrim danima. Nego u burama. Ima ih, kažu, na Spitsbergenu, na stenama, čitavih naselja, hiljadama, milionima. Dirljivo je kako nose u nisku tundru, svoja jaja. A sasvim ozbiljno se tvrdi, da imaju svoj, ptičiji, govor. Pa će doći dan kad će i čovek protumačiti te znake i znati da se sporazume sa njima.
Ja sam te ptice gledao, zadivljen, kad bi pala magla i sirena broda rikala, a mašina usporavala. Od ostrva Jan Majen, međutim, te su nas polarne ptice pratile, kao galebovi na plavim morima Portugala i Grčke.
Sećale su me mora moje zemlje, zelenog i gorkog Jadrana.
Te ptice, koje su nas dočekale kod Jan Majena, pratile su me sve do Spitsbergena. Ne gube brod, ni kad se spusti magla. Ne gube nas, ni u mraku. A njihov krik se čuje, stalno, negde, iznad paluba. Nekoliko vrsti galebova polarnih izvodilo je, tako, danima, nad nama, bravure u letu ptica, pravih akrobata. Neverovatna je izdržljivost njihova. A kad je dan vedar, ono što je neočekivano, one se javljaju u lepim, srebrnim, i plavim, bojama i čini se da i ne mašu krilima. Bura i vetar ih dižu uvis, a one se bacaju u dubinu, kao neka srebrna strela, od metala. Dodiruju talase, pa se opet vinu u visinu.
Najčudnija je bila jedna, mala, šarena, koja nas je obletala, dok je brod stajao pred obalom ostrva Jan Majen. Imala je kljun sav u jakim bojama, i, posle mi je rečeno, da su joj dali ime, papagaja leda.
To mora da je bila neka ženka — kaže trudna gospa.
Mene su još mnogo vise od tih lepih ptica, očarale, foke, koje smo videli na ledenim santama, sasvim blizu. One su me gleđale začuđenim očima, koje su sjajne i izdaleka.
Sa broda se pucalo na njih.
Pucanj je plašio te mirne životinje mekog tela, pa su se bacale sa ledenih santi u more, u talase, ali tromo. Tek kad pucanj odjekne, čovek ih zapaža. Pre toga leže, kao komad crne slanine — kao neka gola crnkinja, sakrivene u ledenim santama.
Naš brod je stajao pred ostrvom Jan Majen, kao i pred Islandom, ceo dan. Ja sam zavoleo to ostrvo, jer ga je prvi ugledao jedan holandski moreplovac, koji nije bio sretan u životu, pre nekoliko stotina godina. A kad se vratio u svoju zemlju, tražio je, posle, tri puta, ponova, to ostrvo. Tamo su međutim magle česte i dugo traju. Nikad ga više nije video, ni našao.
Ja sam ga video. Na njemu ima vrh koji liči na Vezuv, na Etnu. Vulkan. Ugašen. U snegu i ledu.
Neapolitanka se onda čudi, kaže, da je tolika rasprostranjenost zgaslih vulkana na svetu. Nekim, kao histeričnim glasom, međutim, ona mi kaže da sam joj lepo pričao o pticama, ali da joj nisam ipak rekao nešto veselo. Htela bi da to priča, kad se u Neapolj vrati, svom mužu.
Ja joj onda kažem, da je pravo čudo, da, na Spilsbergenu, kraj sve hladnoće u tom polarnom kraju, još niko nije, nikad, dobio kijavicu.
Ona se onda smeši, zavaljuje unazad u fotelji, pa kaže, sad joj je dobro. Gleda me čudno.
Živi, kaže, u Neapolju, kraj ugašenog vulkana, anue zna da je to tako na celom svetu i da ih ima, toliko, po svetu.
Verovala, ili ne, kažem, i ja sam začuđen, sad, u llaliji, kad se setim, da na Spitsbergenu ima jedan vrh, koji baš tako zovu: Vezuv.
Da bih joj skrenuo pažnju, sa tih slučajnosti, te zbrke, u jezicima, u narodima, u moreplovstvu, ja joj pokazujem slike, koje sam u takozvanom Zalivu krsta, snimao. Kao kroz neku geološku viziju, snimao sam te glečere, koji teku u more, u neizmernoj svetlosti. (godinama sam bio željan, da u te polarne predele otputujem, pa sam sad, zadivljen, osećao, da sam najzad tamo. U taj beskrajni mir planina, na kojima nema ničeg, sem leda i svetlosti. Ibsen je, kažem, napisao Branda u Italiji, ali, kao da je u te polarne krajeve gledao.
Vidim, međutim, da trudna gospa nije, sigurna, ko je to Ibsen, pa sam zaćutao. Ta svetlost, kažem, koja nema uostalom nikakve veze sa Ibsenom, norveškim piscem, koji je dosao u Italiju, i bio u Neapolju, ta svetlost je ono, što je bilo najlepše, od svega što sam dosad u životu video.
Ona se probija kroz maglu, ona leži na ledenim glečerima, ona silazi u morsku dubinu. Kao da smo plovili tamo kroz neku bezmernu, kristalnu, prizmu, u snu. Ogroman polarni predeo treperi od sunčanih zraka, koje negde rasipa Sunce, nevidljivo. Izgleda kao da se nebesa otvaraju.
To polarno Sunce ne zalazi ni noću.
Od svega što sam trudnoj gospi, tog dana, pričao, nju najviše čudi, što ja tvrdim, da je led tamo zelen i plav, da ima boju. To nikako neće da poveruje. Uzalud joj pričam kako te zelene boje ima, unutra u ledu, i, da taj led teče kao neka nama se čini nepomična — široka reka leda, u tom zalivu koji nosi ime krsta.
Ona je navikla da led zamišlja beo.
Isto me tako gleda se nevericom, kad joj pričam da na Spitsbergenu ima i jedna čudna igra boja, u toj niskoj tundri, koja pokriva tle, tamo.
Teško je, kaže, poverovati, da može postojati minijaturno drveće, koje ima sav oblik tužne vrbe. Još teže, da je cveće, kad je tundra zelena, žuto, a kad je tundra jesenje boje, crveno.
Poražena je, međutim, tim faktom, da se to bilje, očigledno, boji, da poraste, i da’se krije, tako sitno, u kamenju, u dolini, gde je sve u ledu.
Ja joj kažem da bi se bila začudila, da je sa mnom bila na Spitsbergenu, još više, koliko je to sitno bilje precizne forme, većeg cveća.
U malom, neverovatne lepote.
Ona se onda smeši, pa, iznenada, kaže, da je to Bog udesio, tako, a pri tom pravi znak krsta, skoro neprimetno na svom krilu.
Ne bi nikad mogla, kaže, živeti tamo, neće nikad ni otići tamo, ali, ako joj dete bude muško, pričaće sinovima o hangaru talijanske ekspedicije, na Spitsbergenu, i poslaće ih na izlet tamo.
Dodaje, smejući se, da joj je princ, čiji je hotel, sinoć, dugo, prebacivao, što toliko sedi, sa mnom, uveče, u razgovoru. Zamenila je, kaže, obožavaoca, koji je iskren, za jednu enciklopediju.
Enciklopedija, kaže, to sam ja.
Da ne bih morao da odgovaram na te šale našeg domaćina, ja onda pričam o životu u Rimu, i, takozvanom velikom svetu, u koji ja ulazim samo slučajno, u prolazu, ali koji mi se čini manje oduševljen ratom nego čak i sirotinja u Rimu — hoću da kažem: sitno činovništvo, trgovčići, frizeri, i jedan deo radništva koje je ratoborno. U doba karbonara, Austrije, i ujedinjenja Italije, bilo je, čini mi se, obratno. U takozvanom velikom svetu, sve je bilo gotovo da da život, za slobodu Italije, za Italiju.
Trudna gospa mi kaže da je to i sad tako, samo ja to ne vidim.
A zatim prelazi na nešto sasvim drugo, pa me pita, da li je i moja žena bila sa mnom, na mom izletu u polarne krajeve, i, da li i ona voli Italiju? Čula je, kaže, da imam vrlo lepu i vrlo dobru ženu.
Kad se bude vratila, da dođemo u Neapolj, u posetu.
Ona i njen muž, sada, dolaze u Rim, retko. Poslednji put je bila, kad je išla da se pomoli pred Madonnom, u crkvu San Agostino. Ta Madonna čuva porodilje, od uroka i zlih očiju.
Znam, kažem, i tu Madonnu, novinar sam, pa sam proučavao Rim, pa sam odlazio i u tu crkvu. Znam da je tu skulpturu izradio Sansovino, godine 1521, i, da toj Madonni, žene, i sad idu — stolećima idu. Kao što su išle u antičkom Rimu, boginji Junoni, Lucijanskoj, koja ih je pomagala, pri porođaju. Ja smatram porođaj kao najveći i najuzvišeniji trenutak, u ženskom životu.
Trudna gospa se smeje, pa kaže, da tako misle svi, koji dece nemaju. A ona je išla zato, što je njen muž to rešio. Sujeverje, da treba ići i moliti tu Madonnu, prelazi, u Rimu, sa matere na ćerku.
Naročito je dirljivo da, na tom kipu Matere, uvek ima cveća, koje žene u crkvu donose, i, toj Madonni ostavljaju. Ona se, kaže, pitala, koliko li je to posledica straha, a koliko iskreno ?
Ona ne smatra porođaj, kao najuzvišeniji trenutak, u ženskom životu. Nego ljubav. Prvu Ijubav.
Ali se seća da ta Madonna, iako je samo mrtva skulptura, zaista gleda, na ženu, koja joj dođe, tako blago i nežno. Čudno je kako i kipovi mogu da imaju nežan osmeh i lice blago.
I ja mislim, kažem, da je nezamišljiv broj žena, porodilja, koje su, kroz stoleća, dolazile, u tu crkvu. Ko bi mogao da ih izbroji?
Trudna gospa medutim kaže, gorko, da ne bih mogao da izbrojim, ni one ovce, koje su vodili na klanicu, u Neapolju, ili koje u Abruzzima kolju. Nikad se, kaže, nije osećala manje čovek, a više životinja, nego na porođaju. To razume se ne sme da kaže, u Neapolju, niti pred muževljevom familijom. To kaže meni, strancu. A sad zna, da će te Neapolitanke, koje sam u hotelu upoznao, kroz koji dan, govoriti samo o njenom porođaju. Telefoni će zvrjati u Neapolju. „Glečer se otelio. Glečer se otelio.“ ,
Da bih je oteo od te melanholije, koja je česta kod žena u Neapolju, ja, brže bolje, pričam o Roccarasu, koji sam zavoleo. Kažem joj, kako sam radostan, što sam video planinu La Maiella.
Dok o tom govorim, ja dabogme ućutkujem u sebi glas, iz Rima, koji mi priča o sardonskim šalama, koje, kraj sve pobožnosti, Rimljani, i o Madonnama, pričaju.
Svi ponavljaju — već stolećima — onu priču, kako mlade Talijanke, u Rimu, odlaze, krišom, u tu crkvu, da se pomole toj Madonni del Parto, Madonni porodilja.
Šapuću, kažu, molitve, i mole, Onu, koja je začela bezgrešno, da one, iako su zgrešile, ne začnu.
Da li zna i ona tu anegdotu, ja tu trudnu gospu iz Neapolja, razume se, nisam pitao. Ona mi je idućeg dana, uveče, opet prišla, i rekla, da ima, da se oprostimo. Sutra, ujutru, dolaze po nju kola. Vraća se u Neapolj. Ući će u bolnicu. Očekuje porođaj kroz dva- -tri dana.
Stajala je preda mnom, mirno i ljupko.
Zahvaljuje mi, na onom, što sam joj, o talijanskoj ekspediciji generala Nobilea, pričao. Zahvaljuje mi i na slikama, sa Spitsbergena, koje sam joj pokazivao. Ne bi mogla živeti tamo, ali je zavolela te predele, o kojima ranije nije bila čula, i, o kojima, pre, ništa nije znala. Njen muž, i ona, imaju običaj, već tri godine, da letuju u Dolomitima.
Što se mene tiče, moli me, kaže, da joj ispišem svoje čudno ime, jasno, i čitko, jer ga je čula, ali ga ne bi mogla izgovoriti, nikako.
Da uzmem i njenu adresu.
Kad se budem vraćao, kroz koji dan, u Rim, ili kad mi žena bude, opet, u Rimu, da dođem kod nje, u posetu. Pokazaće mi bebu.
Idući dan je otputovala.
Ja sam to jutro otišao da skijam, vrlo rano, i nisam se do večeri vratio, a kad sam se vratio, čuo sam samo da su kola došla po nju.
Ni idući dan nisam za nju pitao.
Naše društvo je zbijalo šale, na račun princa, koga su bili nabedili, da se zaljubio u tu ženu, i da joj se udvarao.
Žene, međutim, u našem društvu, počele su, i na moj račun, da se smeju.
Kad bih sedeo, zamišljen, ili se usamio, one su me pitale, da se nisam rastužio, što nemam više tu Neapolitanku u hotelu, da joj čitam enciklopediju, o Spitsbergenu ? Muž joj je, kažu, debeljko. Princ neće uspeti, a ni ja ne bih, da znam, unapred, uspeo, i kad bih pokušao, i, poznanstvo, nastavio. To je vrlo hladna žena.
Ja sam izbegavao te glupe razgovore, koliko sam mogao.
Tek treći dan, uveče, u baru, pitam barmana, kako li je ona lepa gospa stigla u bolnicu, i, šta je sa njom bilo? On mi malo docnije prilazi, i, kao da ima nešto da krije, kaže mi, tiho: Zar ja ne znam, da je umrla na porođaju?
Ja sam se od te vesti bio, kao sledio.
Bio sam sav potresen tom strašnom vešću i počeo sam da izbegavam svoje društvo. O toj gospođi iz Neapolja nisam pitao. O njoj sam ćutao.
Tek posle nekoliko godina, sasvim slučajno, doznao sam da je to, što mi je barman rekao, bila nečija, glupa, neukusna, šala.
Da je neko sa mnom terao šegu.
Ta žena je i danas živa u Neapolju.
Posle mog povratka u Rim nikad je nisam, ni tražio, ni video.
Verovao sam da je umrla na porođaju.
Miloš Crnjanski
