Intervju (5)
Ako se život prepusti sebi, njegova se glad usmerava na njega samog, on ne vidi drugo do sebe samog, i žeđ ga očarava. Praznina je žedna praznine. Glad za životom nije životna glad, nego glad za glađu. Provizorijum, strka, požuda. Lepo, zamamno, sirensko, pokvareno, podlo, fenomenalno, otužno, obmana, jadno, blistavo, nerazumno.
Ako čovek samo živi, nije ništa drugo do subegzistentan. Nije pravi živi stvor. Ako nije kalemljen, ako nije oplemenjen, ako nije iskupljen, ako se nije probudio. Subegzistentni čovek živi ispod stvarne životne linije. Za njega nema duha, nema istine, kao da je samo dopola rođen, luta srozan u život koji ne živi, i veliki deo stvari za njega je nevažeći. Normalno stanje subegzistentnog čoveka jeste resantiman (životna zavidljivost). Prepun je instinkata koji svoj cilj postižu na taj način što pokreću podzemlje. Zavist, otrov, mržnja, osveta.
Ipak, šta je to kada čovek kaže život?
Žeđ, žurba, žudnja, nebitnost, prolaznost, promena, praznina, prelaz, ništa koje guta sebe sama, to je njegova ništavnost i njegova nebitnost, to je njegova vrednost, to je njegova dubina, to je njegovo bogatstvo, to je njegova lepota. On je jednom i nikad više, i on je sada, uvek poslednji trenutak, I neponovljiv i neproduživ. On je nenadoknadivo jednom, i ovde u ovoj prolaznosti neprolazan, u ovom jednom on je opšti i večiti. Njegova telesnost je mlaka, njegov miris je jasmin, njegova materijalnost je kadifena. Odjednom prolazi i nestaje ono što je neprolazno i besmrtno. Nema ga. I u toj propasti večito ostaje u svojoj vekovečnosti ukusa meda. Što je istinski život večno je, kao što su Grci govorili, poput Arijadne koja je kao stajaća zvezda dospela na nebo i tamo je milionima godina, kao Orion I Andromeda i Persej i kako Niče kaže, život, ako je pravi, večni. Jedina neprolaznost.
Paskal kaže da je priroda kopija večnoga. Život odgovara onome što je bivstvo, provala onoga što je u neprolaznosti obelisk i piramida i katedrala. Kao što Heraklit uči, neprekidna promena i večiti logos sa svojim nepromenljivim svetom jedno je. Kao što je hindu kultura zapisala, maja koja zasenjuje i rastače se istovetna je s besmrtnim atmanom.
Pitanje, koje već odavno želim da postavim, jeste kako je moguće da od izvesnog vremena svaki čovek zdrave pameti, u kome živi intelektualna čistota, zauzima stav protiv onoga što se zbiva, I suprotstavlja se nauci, umetnosti i politici i životnom poretku, i opozicija je svemu što postoji?
Jedno objašnjenje je teorija gvozdenog doba baštine, hindu kalijuga. Genon veli da je njena završna faza započela oko šestote godine pre Hrista, i nezaustavivo napreduje prema konačnom raspadu čoveka i zemlje i sveta. Svi znaci na to navode, čovekovo duhovno srozavanje, nečuveno množenje naroda, eksploatacija prirodnih sila, propadanje država, i već stabilni i permanentni rat. Drugo objašnjenje je da je u čoveka na početku posađeno seme, čak je rođeno s njim, zlatnog doba i raja i da je uspostavljanje potpunog i visokog života (realizacija Božije države) nepobediva moć. Put realizacije zlatnog doba je negativan. Što znači da su redom iskušane sve mogućnosti i svaki pokušaj, koji nije potpomagao ostvarenje zlatnog doba, redom je propadao. Svaki pokušaj mora da propadne, na koncu će ostati jedan jedini koji treba ostvariti. “Moje carstvo grade moji neprijatelji”, kaže Gospod. Ne žele. Niko ne želi. Boje ga se i užasavaju. Ali sve ovako kako jeste doživelo je slom, I odbačeno je sve što nije istinsko biće. Na koncu će se morati ostvariti pravo.
Fakat je da je danas na zemlji sve negativno i zločin i nitkovluk, kal i tama, izuzev jednog, onog jednog koje je suprotstavljeno sa celinom životnog poretka sveta. Zbog toga je danas svakovrsni takozvani optimistički zločin i popuštanje laži, svaki sporazum s naukom, s politikom, s moralom, s religijom – svetogrđe. Moguće je jedno jedino stanovište, suprotstaviti se i odbaciti i osuditi, izuzev intelektualne čistote koja od svega ovoga ne prihvata ništa. Svako cerekanje je bezobrazluk i izdaja.
Verodostojna egzistencija: suprotstavljanje.
Rešavanje svetske krize nije istorijsko pitanje. Glupost je pretpostaviti da ćemo se lepo razvijati sve dok se sve ne razreši. Kriza postoji zato što se ne realizuje osnovno ljudsko stanovište. Udaljili smo se od istine. Realizacija je jedan jedini tren. Presudni tren celokupnog čovečanstva. To je ono što sam tražio. U mom životu, tako siromašnom spoljnim rezultatima, probuđena osveta i zavist, razjarenost i otrov prinudili su me da svoju slavu tražim na onom mestu gde se može naći konačnost života. Zbog toga sam morao da povežem ono što je Evropa živela – Avgustin, Paskal, Niče – s onim što je u svetu uvek postojalo, počev od začela, Vedanta, mahajana, Kabala, sufi, tao, orfika. Niko i ništa ne može izostati. Ono što kažem ne treba da se pojavi u knjigama, nego da se realizuje u radionici i u kuhinji i u postelji i u vinogradima.
Danas ne postoji ništa drugo do suprotstavljanje bez ostatka. Ko popusti, sumnjiv je. Ko nešto prihvati, on je podmitljiv, i počiniće zločin.
To je ono što se već ne može razumeti evropskim pojmovima, i ne može se drugačije ostvariti, osim ako se otkrije osnovno gledište, ljudski status absolutus, svete knjige.
Šta ste od toga do sada postigli?
One godine koje sam do sada proveo smatram samo prvim žednim snalaženjem. Drugačije i nije moguće, jer osnova, sistem i škola nedostaju, što na zapadnim stranama postoji, ali je tamo duh mekši, i korupcija veća. Sebe smatram učenikom. Neophodno bi mi bilo dvadeset, možda četrdeset godina da u većim bibliotekama sveta izradim svoj plan rada. Trebalo bi još i da naučim nekoliko jezika, a više njih da usavršim. Bar bi trebalo u krupnim potezima da se pozabavim kineskim, japanskim, toltečkim, persijskim, egipatskim, arapskim, s više crnačkih i indijanskih i australijskih narečja. Svaki jezik zna nešto što zna samo on, niko sem njega. Temeljno i konačno bi trebalo da naučim sanskrt, hebrejski i grčki. U bibliotekama Bazela, Pariza, Londona, Rima, Kalkute, Pekinga, Kjota tražio bih određene tragove, bez ulaženja u pojedinosti.
Zatim bi usledilo samo učenje. Za to bi namenio sto pedeset godina, i mislim da bi dnevno morao da radim po deset sati kako bih bio pripremljen. Odmor su klavir, galerije i kupanje u moru. Neophodno bi mi bilo pedeset godina za putovanja, i to ne tako da na jednom mestu ostanem tri dana, nego bar godinu dana. Potom bih se već usudio da druge učim, jer bi bilo bar nešto što bih pouzdano znao. Nesavestan je ko tako ne radi. Učio bih petnaestdvadeset mladića, koje bih ja sam pozvao sa svih strana sveta, i stotinu godina bi bilo dovoljno da se proveri da li su se moje misli pokazale uspešnim, ili nisu. Već bih se osećao dovoljno sigurnim da formulišem svoje delo. U mojoj četiristotoj godini započela bi realizacija dela uz pomoć učenika.
Ništavno je onih šezdeset-sedamdeset godina, što stoje na raspolaganju čoveku da bi razvio svoje duhovne snage. Više puta sam posezao za računicom, i video sam da i pod povoljnim uslovima ovo neto vreme ne iznosi više od dva-tri sata dnevno, odnosno ukupno pet godina. Zbog toga ne iznenađuje da ono što se obično uradi za to vreme jeste diletantizam. Zbrzana dela, nasilni postupci, nezasnovane misli, prenagljeni i samovoljni sistemi. Za to vreme čovek ništa ne ume da nauči ozbiljno, čak ni da postavi pitanja, ne vidi uzajamne veze, više ih samo izmisli, čini glupe greške. Moguće je da je to jedan od razloga što oni koji su se smatrali ozbiljnima nisu načinili sistem, i čak su se čuvali i od krupnih dela.
Umetnost, religije, države, nauka improvizacije koje nisu do kraja domišljene. U svakom pitanju zadržavam za sebe pravo na da i na ne u vreme kada sam već upoznao stvar. Sada ni ne znam, niti ne ne znam. Učim. Izrada takvog životnog poretka koji čovečanstvo može da prihvati i da ostvari bez poricanja svakog pozitivnog rezultata.
Nema više razjarenosti. Život koji je pretrpeo poraz postigao je ove unutarnje rezultate.
Ima li smisla ova vivisekcija?
Ne umem drugačije da se branim od svoje egolatrije. Na onom stepenu laži, na kojem sam proveo veliki deo života, odbacio sam naivnu i ubilačku sebičnost. Visok stepen laži sam dosegao na taj način što sam otkrio laži sveta, u međuvremenu sam u pozadini, podmuklo budio prema sebi samom onu uvijenu sumnju da sam se ja očistio od te laži. Moja egolatrija, veličanje idola Ja, budi i održava veru prema samom sebi, zato sve i ovde odbacuje jer živi u istini. Sebičnost nije samoljublje.
Naprotiv. Nisam voleo sebe, nego sam živeo u samoobožavanju, u međuvremenu sam svakoga, u prvom redu samog sebe varao time da u meni nema nikakvog idola. Za odbranu ovakve laži visokog reda treba pribaviti kolosalno znanje. Prikupio sam ga. Živeo sam u spletu obožavanja idola i strategije laži koja je nastala za odbranu idola, i moje značenje je bilo što sam lagao iz veće dubine nego svi koje sam poznavao, i ako sam imao razloga za prezir, onda je to bio taj što sam potcenjivao one koji su zastajali na nižem stepenu laži i zadovoljavali se primitivnijim nivoima. Poštenije sam prezirao jer su bili prozirniji. Znam da nema značaja ona nedvosmislena činjenica što moja ni bliža, ni dalja okolina nije dopuštala „da budem ja sam”, i nisam imao načina da realizujem istinu svoga bića.
Ne bi bilo časno kad bih se na sve to pozivao, jer je ta situacija svima bila dana. “Niko nije doprineo da zadobijem istinu svoga ljudskog bića”. Ali to nije opravdanje. Energiju koju sam upotrebljavao za laž mogao sam da upotrebim i za istinu. Sebičnost nije samoljublje, nego čudna ludost, nezavisna i od instinkta, i od smisla, sastavljena više od infernalnog, od straha, kukavičluka, očaja, oholosti, ali naročito od fiks-ideja, i sebičnost isključuje samoljublje. Ako čovek voli samog sebe, već je u dobitku, jer ume da voli. Paskal kaže, ljudi se po svojoj prirodi međusobno mrze. Treba dodati, u prvom redu sami sebe? Nema specifičnijeg ludila nego kao kada mrzim istinu.
Šta smatrate najvećim nedostatkom vašeg života?
Odnosno šta je to zbog čega treba da se vratim, ponovo da se otelotvorim? Kako bi to bilo zgodno. Čovek se javlja u novoj inkarnaciji kako bi nadoknadio propušteno. Misao o ponovnom otelotvorenju nikada nisam umeo da shvatim drugačije do kao poređenje. U prenesenom smislu znači nešto što ne razumem. Ipak, ako bih se ponovo inkarnirao? Veoma kasno sam razumeo šta je ono u čemu su neizmerno više iznad mene jednostavni mali ljudi. Znaju nešto što ja ne znam. U njihovom biću postoji sjaj koji meni nedostaje. Bliži su najvišem, i u odnosu na njih tako sam malen sa svim svojim pribranim uzvišenostima. U prvom redu ne mislim na svece u kojima je tako mnogo sakralnog i tronutog licemerja, ali ni na majke koje glupo i manijakalno vežbaju talenat majčinstva. Postoji jedna vrsta bezbrižnog smeška koji viđam na licima samo onih koji vole. Lao Ce kaže da je najpouzdanije mesto ako čovek sebe obezbeđuje ljubavlju. To znam. Postoji onaj ko me čuva i pod čijim krilima mogu smireno da se smešim. Ali postoji jedan smešak koji je više od toga, pripada onome ko sam voli. Slavoljublje je jedna vrsta očaja, kažu. Očaj pak znači nedostatak ljubavi. Zbog toga su strka i čovek kao “strela ispaljena u noć”. To rajsko lice, lice koje voli, bez straha i brige, bez odbrane i taktike i strategije. Bez sebičnosti, koju tako duboko prezirem, ali preko koje sebe ne mogu da prevedem. Ne znam da ostvarim ono što to čini suvišnim. Nečisto Ja to i ne može da razume.
Razumem, ali samo razumem i klanjam se pred njim. Ljubav nije bezuslovno žrtva. Ali bilo šta da čini, pretvara se u ljubav. Istovremeno je i znam i ne znam, obavešten sam o njenom prisustvu, ali u meni ne ume da oživi. Postoji neko iz čijeg bića rajska toplina zrači. Ništa upadljivo, nikakvo strahovanje, najprostije što postoji, i dok je nisam razumeo, ništa nisam znao. Razumem. Sve razumeti.
Kažu, nema razrešenja velikih egzistencijalnih pitanja. Jedino je moguće prevazići ih razvojem.
To je viši nivo, gde se pitanje stapa s drugim, i postaje njegov deo. Dugo sam to verovao. Sada znam da postoji rešenje bez ostatka, svako pitanje je razrešenje bez manjka.
Mislim, zbog toga treba da se vratim.
Bela Hamvaš
Kraj
