U snu se nalazim na levoj obali Sene, ispred Bogorodičine crkve. Smatram da se nalazim na tom mestu, ali nema ničeg što liči na Bogorodičinu crkvu.
Tu su jedino poslednji ostaci masiva nekog zdanja od opeke nad kojim se izdiže visoka drvena mešalica za beton. A ja sam obuzet čežnjom. Upravo tu gde se, u snu, nalazim obuzet sam čežnjom za Parizom. Pa otkuda onda ta čežnja? I odakle potiče ta potpuno izobličena, neprepoznatlјiva masa? – Eto, u snu sam se suviše primakao. Nečuvena čežnja koja me je zahvatila u srcu žuđenog predmeta nije bila čežnja koja, polazeći izdaleka, stremi ka nekoj slici. Bila je to blažena čežnja koja, prešavši već prag slike i zaposednutog, poznaje samo još snagu imenovanja, počevši od kojeg volјeni predmet živi, preinačava se, stari, podmlađuje, i lišeno slike jeste pribežište svih slika.
Valter Benjamin
