Lične beleške
Prevazišao sam naviku čitanja. Više ne čitam ništa osim povremenih novina, lake književnosti i neobaveznih stručnih knjiga na bilo koju temu u čije proučavanje mogu da se upustim, i kod kojih jednostavno rasuđivanje može da bude nedostatak.
Određenu vrstu literature gotovo da sam sasvim napustio. Mogu da je čitam učenja ili zadovoljstva radi. Ali, nemam šta da učim; a zadovoljstvo čitanja knjiga upravo je od one vrste koja vrlo lako može da se zameni onom koju u dodiru s prirodom i posmatranjem života mogu neposrednije da steknem.
Ovog trenutka suštinski posedujem osnovne zakone književne umetnosti. Sekspir više ne može da me poduči da budem uglađen, a ni Milton da budem zaokružen. Moj intelekt dosegao je gipkost i bujnost koje mi omogućuju da prihvatim svako osećanje koje poželim i da voljno pređem u bilo koje stanje duha. Za ono čemu je uvek naporno i mučno težiti – zaokruženosti – nikakva knjiga ne može da bude pomoć.
To ne znači da sam se otresao tiranije književne umetnosti. Prihvatio sam je samo kako bih se pokorio sebi.
Jednu knjigu uvek držim kraj sebe – Pikvikove spise. Knjige gospodina V. V. Džejkobsa pročitao sam nekoliko puta. Propast detektivske priče zauvek je zatvorila jedna vrata koja sam imao otvorena prema savremenoj književnosti.
Prestao sam da se interesujem za pretežno pametne ljude – Velsa, Čestertona, Šoa. Ideje koje ovi ljudi imaju iste su kakve se javljaju mnogima koji uopšte nisu pisci; sastav njihovih dela do kraja je negativna veličina.
Nekad sam čitao samo radi čitanja. Sad shvatam da postoji samo nekoliko zaista korisnih knjiga, čak i u onim stručnim stvarima za koje bih mogao da budem zainteresovan. Sociologija je veleprodaja […]; ko danas u Bizantumu može da podnese ovu sholastiku?
Sve moje knjige su knjige obaveštenja. Šekspira čitam samo u vezi sa “Šekspirovim problemom”: ostalo mi je već poznato.
Otkrio sam da je čitanje ropski oblik snevanja. Ako moram da sanjam, zašto ne sopstvene snove ?
[…]
Fernando Pesoa
