Htio sam jednog dana da odem
Htio sam jednog dana da odem. Jednostavno da odšetam od Silvije, daleko, da hodam, da prođem zidine grada, novosagrađene kvartove, dim industrijske zone, da dođem do nekih zelenih polja, ako zelena polja još uvijek postoje.
Htio sam jednog dana da napišem Silviji pismo i da joj kažem da odlazim, da ne mogu više, da ne mogu više da slušam taj odgovor, da ne mogu više na moje pitanje zbog čega sve tako, zašto, uopšte, čujem isti odgovor, istu konstataciju, o tome da mora da se jede, živi pod krovom i oblači, ne mogu više, htio sam da napišem pismo Silviji i da odem. Silvija! Korak po korak, pločnikom, ulicom, cestom, prašnjavim putem, stazom, livadom. Silvija. Kada jednog dana izumre ljudski rod, nestaće i auto-putevi i nebom će letjeti samo ptice. Silvija…naše oči su pune, naša srca puna, koraci su nam tako nesigurni i lijepi, nacrtaćemo zajedno jedan crtež, slušaćemo onu muziku za koju više nemaš vremena, i samo ptice, i oblaci će znati za nas.
