Disertacija o državnoj administraciji (3)
Smisao svake delatnosti štampe treba videti u tome što ona razara prirodni društveni red. Unutar društva štampa razvija funkciju laži. Laž postoji zbog nasilja, i nasilje zbog laži. Nema štampe bez policije, ni policije bez štampe. Nasilje postoji zbog izrabljivanja, izrabljivanje zbog nasilja. Nema policije bez poreske uprave, ni poreske uprave bez policije. Da bi kancelarija postojala i fukcionisala neophodne su tri delatnosti. U normalnom stanju društva, ako kralj počini neku nezakonitost, uvek je on bio u znaku samovolje, i to je bio greh podlog vladara. Isti ovaj akt je sada postao, posredstvom kacelarije, regulisana i uređena praksa. To je ono otprilike, kaže g. Torndajk, što se može nazvati razlikom između monarhije i republike. U društvu bez kralja država zapravo nestaje i društvo ne živi u zajedništvu, tek u kolektivnosti. Nije više narod, nego masa. U društvu bez kralja ne vlada ustavna vlast, nego kancelarija.
Ovde treba pomenuti Sen-Oranovo delo koje s naročitom snagom želi da stvori jasnost gustoj isprepletenosti. Sen-Oran polazi od toga da su istraživanja uzroka krize u društvu stari više hiljada godina, ali se svi oni na osobit način odnose na organizam društva, a ne na njegovu organizaciju. U
bici od više hiljada godina protiv vukova i horde organizam je izdržao na svom mestu, i stvorio je visok nivo humanizma. S organizacijom Sen-Oran, međutim, uopšte nije zadovoljan. Pozivati se na potlačenost navodi na ograničenost, veli – citirajući Simon Veil – na ugnjetenu klasu takođe. Toga uopšte nema. Ono što postoji, i o čemu treba da se govori, jeste ugnjetačka zbrka koja postoji u društvu (structure oppressive de la societe). Zajednički život ima neku bespomoćnost, koja je u društvima veća ili manja, ali ona se ispoljava u tome što vrši pritisak na pojedine ljude. Od kako se ispostavilo da zajednički životni poredak ni izdaleka ne ugrožavaju toliko zločini koje su počinile jedinke, koliko institucije, bilo kakav da je razlog njihovog nastanka, od tada pitanje treba postavljati na sasvim drugi način. Postavljanje pitanja za jasno saznavanje stvari jeste kako se može izbeći, čak potpuno ukloniti demoralizatorsko dejstvo institucija koje odozgo deluju na razaranje zajednice I ometaju životni poredak. Sen-Oran kaže da iza postojeće društvene organizacije postoji jedan jedini skriveni aksiom koji odražava pogrešno svojstvo organizacije. Ta nepriznata osnovna teza jeste da je kancelarija organizacija neophodna za održavanje života naroda. To je ono što zahteva kritiku.
Ovakve teze podložne kritici ne samo da postoje, nego smo ih stalno činili u istorijskom žaru zbog intelektualne lenjosti ili zbog zablude, i naše mišljenje je prepuno skrivenih aksioma. Predstavnik jedne starije, kratkovidije i ograničenije škole, recimo neki pozitivista, tvrdio bi da neke nepriznate, čak skrivene teze postoje u interesu moćnika. Opasno razmišljanje koje uvek traži namernog grešnika i nevinu žrtvu. A moderne države ništa ne spasava, a ni one koji razglašavaju ovu teoriju. Tlačenje, pak, ne vrši država, niti klasa, i pogotovo ne svesno. Ugnjetavanje je jedno od svojstava društva. Jedna od osobenosti organizacije. Organizacija ga vrši odozgo, zajedno s aktivitetom vlasti, izgleda zajedno s upravljanjem, i od njega se ne može odvojiti tako da se nešto od ovoga diktatatorskog terora umeša u najjednostavniju administrativnu delatnost. Trenutno izgleda da ovu structure oppressive (ugnjetačka zbrka) održava administracija. Mogli bismo reći i da ugnjetavanje vrši kancelarija.
Sen-Oran tvrdi da dok je na čelu države bio kralj, bilo je mogućnosti za korenita rešenja. Država je imala svoj prirodni centar iz kojeg bi se organizacija mogla izmeniti. Od kada narodi žive u demokratskoj republici, oni su bez centra, i tlačiteljska bespomoćnost društva ne može se ukloniti nikakvim protivmerama. Republika je karakteristično obezglavljeno društvo, više nije organizam, tek organizacija. Demokratija je karakterističan oblik države terorističke manjine. Ova se država održava na osnovnoj laži što se teror manjine ostvaruje slobodnim izborima većine. U ovoj svesnoj zabludi manjina ima potrebu za organizacijom koja održava ovu zabludu, odnosno koja laže, ali ako laže, ona već teroriše, i ako teroriše, već izrabljuje. Drugim rečima, životni uslov manjine je kancelarija. Zbog toga je u demokratijama započeo neslućeni proces počinovničenja, i proširuje se na sva područja. U monarhijama obično postoje dve vrste tlačenja: uz pomoć oružja ili novca. Republika, pak, tlačenje vrši funkcionalno, kao normalnu i zakonsku administrativnu delatnost. To je značenje i zadatak kancelarije u republici. Kancelarija zamenjuje oslabljenost i nepouzdanost političara. Pre se postavljalo pitanje kako da živimo bez milosti, sada je pitanje kako da živimo bez istine – piše Kami.
Sada se ispunjava Zoresova misao, u novoj i konačnoj formulaciji: danas su na tronu nihilisti. Les nihiliste aujour-d’hui sont sur les trones.
Jedno značajno principijelno poglavlje V. K. Torndajk vezuje za teoriju Sen-Orana, i dograđuje.
Društva izgrađena na organizmu i na organizaciji odnose se jedno prema drugom kao porodica prema vodu vojnika. Porodica je apsolutna zajednica. Takve su zajednice pleme, selo, u mnogo slučajeva grad, u svakom slučaju drevni polis, država-grad. Moglo bi se reći da je to realna životna zajednica. To je organizam koji ima jedinstvenu i zajedničku funkciju života, čovek unutar njega u celini prirodno i po prirodi pripada tamo i njegov je nezamenljivi organ. Ono što je karakteristično za organizam jeste da su organi u svojoj delatnosti u skladu što se podređenosti i samostalnosti tiče.
Unutar organskog društva nema napetosti između zajednice i jedinke. Čovek je istovremeno socijalan i autonoman, član društva i individua. On u organskom društvu živi u unanimitetu.
Za organizaciju je karakteristično da nije organska, nego, kao što se kaže, racionalna.
Racionalizam se ne sme brkati s razumom. Racionalizam je ono što je u Evropi novog doba postalo opšte, i koji nema nikakve veze s umom. Jung kaže da je degradaciju čoveka na biće mase obavio naučni racionalizam koji je zaustavio autonomnu delatnost čoveka, i pretvorio ga u puki statistički podatak organizacije. Organizacija ne raste iznutra, nego se sklapa spolja, i to nikako zbog toga da bi ljudi u njoj neposredno živeli skupa, nego u ubeđenju da neko drugi to zna bolje. Organizacija je nastala protiv unanimiteta. Organizacija je poništenje organskog. Ovo društvo je irealno, jer unutar organizacije ne postoji zajednica, ali nema ni jedinki. To je zapravo nepostojeće društvo. Drugačije se naziva i utopijom. To je samo privid države, izvan zajednice, i bez zajednice, u apstrakciji. To je kancelarija.
Drugim rečima to je teorija pritiska na dugme. Činjenica da oni koji se bave upravom umeju ozbiljno da prihvate teoriju označava žalosno sniženi nivo na kojem se kreće razmišljanje ovih ljudi.
Pritiskom na dugme ne mogu se čak ni ovce goniti. Međutim, ovi činovnici žive u takvom svetu snova da oni, kao za komandnom tablom automatizovanog fabričkog pogona, sede pored raznih dugmadi I poluga, i više miliona ljudi funkcioniše prema tome kakve se boje sijalica pali na komandnom zidu.
Dejstvo ideala tehnike, odnosno racionalizovanog društva. Pritisak na dugme, i u celoj državi svi stoje mirno. Kao Bizmark, koga su pitali kakva je nemačka državna administracija, a on je odgovorio: Sada je deset sati i trideset minuta, u svim školama Nemačke uči se da je najbolju armiju u istoriji sveta organjzovao Fridrih Veliki. S jednog jedinog mesta, jednim jedinim migom može se upravljati celim narodom. Svi idu u korak, isto misle i isto govore. Ako postoje dve vrste mišljenja, eto nevolje. Politička bespomoćnost. To je ideal moderne uprave. Više ništa.
Članovi porodice i plemena ne mogu se izdvojiti i ne mogu se zameniti, jer je to harmonično jedinstvo elemenata koji su saglasni. Prava zajednica počiva na tome da je čovek koji živi u njoj jednokratan i jedini. A za kancelariju je karakteristično da je čovek tek funkcija, može se premestiti s jednog na drugo mesto, jer je on kolektivni mehanizam koji je sastavljen silom od elemenata koji nisu međusobno saglasni.
Postoji organska država i postoji neorganska država. G. Torndajk se ne bavi organskom državom, jedino kaže da je to arhaička država. Na pitanje kako je pokvarena drevna organska država, suvišno je odgovarati. Starine su to same rekle. “Ono što ljudi nazivaju upravljanjem, nije upravljanje nego razaranje”. “Ko se umeša u prirodni život države, i ko pokuša da njome upravlja spolja, uništiće je”. ”Ne upetljavati se, nego bdeti nad njom”. “Ne nagrađivati i ne kažnjavati i ne rukovoditi”. “Ako visa vlast vrši moć, država propada”. “Što je više zabrana i propisa, narod je siromašniji, što je više oružja, narod je nespokojniji, što je više naredbi, veća je zbrka, što je više zakona, više je lopova i pljačkaša” (Lao Ce).
Međutim, između organske i organizovane države u istoriji živi takav osobeni vid države u kojem, istina, već postoji administracija, odnosno viša vlast već vrši svoju moć, kako kaže Lao Ce, i donosi svoje zakone. Delatnost ove administracije ipak nije u onom smislu kvarilac života kao što je postala kasnije. Ovim vidom treba se baviti potpuno zasebno. Pretpostavka g. Torndajka jeste da u onom procesu, čije poreklo nije dovoljno raščišćeno, ali je nezaustavljivo kvarilačko, procesu koji je u moderno vreme – ne zna se zbog čega – nazvan razvitkom, uspešno je ostvareno nužno rešenje koje upravljačku aktivnost u načelu svodi na minimum i obavlja ga podnošljivo. To je ono rešenje kada administriranje vrši viteško-upravljačka kasta. Dvostruka je garancija da će delatnost kaste, koliko god je to moguće, biti pozitivna: prvo, što je kšatrija (odnosno kraljevska kasta) po prirodi otmena, svoj moralni rang uzima ozbiljno, drugo, što je ona pod kontrolom i uticajem duhove kaste (brahmani). U tradicionalnoj državi je, prema Reneu Genonu, uprava zajednički zadatak duhovnog autoriteta (autorité spirituelle) i izvršne vlasti (pouvoir temporel). Ova dopola organizovana, dopola organska tradicionalana država funkcionisala je sasvim različito kod raznih naroda, ali činjenica je da je njen položaj svuda postao kritičan samo u onom periodu kada je posrnula snaga brahmanske kaste, i kad je izvršna moć viteško-upravljačke kaste ostala bez duhovnog autoriteta. Ova faza istorije je vidljiva u Atini posle ukidanja kraljevstva. Uzalud Platon čini napore da spase državu. Platon je kšatrija, i nije brahman, zbog toga njegove misli, iako su dirljivo lepe, naivne su, nisu životno sposobne, i zbog toga su neostvarive. Nikada još sam kšatrija, bez duhovnog autoriteta nije umeo da vodi državu, još manje da je spase od propasti. Atina je postala plen idnividualne i kolektivne samovolje (tiranija i demokratija). Kod drugih naroda je još živela tradicionalna država, najdalje u Japanu, ali uglavnom po spoljašnjosti, ne u tradiciji, nego u konvencionalnosti, organsko se raspalo, i svuda se preobrazilo u organizaciju.
Celokupna literatura o administraciji svuda govori o istovetnim formulacijama vezanim za kancelariju i činovnike, kao o jednoj pojavi civilizacije. Jedan jedini autor samo smatra neophodnim da načini određenu veoma uvažavajuću razliku pozivajući se baš na tradicionalnu državu i na kšatrijsku kastu. G. Torndajk ovo razlikovanje i preuzima s naročitim naglaskom, i ne stiže dovoljno da upozori koliko je opasno uopštavanje na ovome području. R. Sasi tumači da je administracija, kao posledica raspada društva i pometnje kasti, istina zadržala karakter kancelarije i njena izvorna priroda narušavanja života samo je rasla tokom vremena. U sve težoj krizi, pak, najčešće sasvim zbog razloga preživljavanja mnogo je bilo ljudi koji su bili prinuđeni da prihvate kacelariju, onih na koje se ne može primeniti naziv činovnik, jer su po svom temperamentu zapravo kšatrije, i mnogo su sačuvali od otmenosti i moralne korektnosti svoje kaste. Kšatrija je viteški i kraljevski karakter. Um mu nije jaka strana, ali je požrtvovan i hrabar, uvek čistih ruku, najvažnija njegova vrlina uvek je bilo poštenje. Ideal kšatrije je heroj. Zato viteza koji je dospeo u administraciju, koji kancelariju nije odabrao zbog uživanja u mučenju naroda, nego dobronamerno, ili zbog nemaštine svakodnevne kore hleba, ne smemo pobrkati s “fanatique obscure”, kako R- Sasi definiše činovnika. S ovim izuzetkom se čovek susreće sporadično i sve ređe. Sudbina izuzetka je gotovo tužna u svakom slučaju. Ako je kšatrija slabiji, potisnu ga i isključe. Ako svoju delatnost dobronamerno vrši s velikom energijom, sukobljava se s kancelarijom i dospeva u tragičnu sudbinu. Istorija je zabeležila mnogo ovakvih slučajeva. Dovoljno je ako se pozovemo na Miltijada i Temistokla. Ovakvi krupni karakteri se kasnije sve ređe javljaju, i intaktni karakter u kancelariji biće naivni i komični Don Kihot. Ovaj Don Kihot u modernoj kancelariji poslednji je predstavnik tradicionalne organske države.
Izvorna administracija države nije bila bezlična činovnička organizacija, nego organski održavana delatnost kraljevske kaste u interesu reda u društvu. Na veoma uočljivoj tački istorije, u Evropi se našao neko ko je vojvodu načinio činovnikom. Kasnije su se već sami vladari hvalisati da su oni prvi činovnici države. Taj neko je Makijaveli, on je početak demoralizacije u renesansi proširio na državnu teoriju. Bilo kakva surovost da se događala unutar države do tada nije bila službeni, nego samo politički akt, odnosno nije bila sistem nego izuzetak i samovolja. Počev od ovog trena surovost se preko zvanične funkcije preobrazila u legalnost. Makijaveli je vojvodu posvetio novom metodu praktikovanja vlasti. Dopuštao je sve što je pre toga izbegavao svaki vladar koji je malo držao do sebe, i što su koristili samo despoti. Makijaveli je uputio vojvodu u zadovoljstvo koje se oseća prilikom mučenja naroda, i oslobodio ga svih zapreka koje su stajale na putu takvoj praksi. Makijavelizam se zbog toga može nazvati obrnutim taoizmom. To je ono kada kralj ne bdi, nego se umeša. Kad već nema pravde, samo nagrada i kazna. Država je sada mesto gde vladaju zabrane i propisi, gde se gomila oružje, i donose naredbe. Država je tamo gde je narod siromašan i nemiran, i gde sve više raste zbrka, i gde je najvažnija delatnost vladara uživanje u mukama naroda.
Vojvoda koga Makijaveli podučava očigledno je kšatrija koji je još dobronamerni viteški i kraljevski karakter, i koji ne bi počinio ništa što bi se protivilo njegovoj otmenosti i moralnoj korektnosti, njegovim herojskim idealima života. Vojvoda ni ne sluti šta je to kancelarija. Kad bi znao, verovatno bi se potrudio svom snagom da je ukine. Makijaveli ga uči da je kralj šef kancelarije.
Bela Hamvaš
Nastaviće se
