Znam ja da je ona samo boja i ton. Kad bih samo mogao da ti je pokažem!
Tu je naga spavala, obgrlivši noge. Ja sam kod nje voleo razdraganost mlade životinje ali istovremeno i predosećanje raspadanja jer je i ona bila rođena da se raspadne i bilo mi žao što smo u tome slični. Videlo joj se po koži na trbuhu koja kao da je metalnim češljem izgrebana. Ta žena! Ponekih noći bi joj svetlost zračila iz očiju a ona to čak nije ni znala.
Provodim sate tragajući za njom sedeći pred štafelajem; grizem svoje stisnute pesnice, piljim u naslikanu crvenu mrlju što liči na zanos mišića i na mučenje godina. Gledam je dok me oči ne zabole i najzad verujem da počinjem da osećam kako u tami slika pulsira, povija se i preliva iz svojih okvira, živa na belom platnu, poverujem da čujem bat bosonogih korаka po drvenom podu, njenu tužnu pesmu, ali ne. Upozorava me vlastiti glas: »Boja je drugo. Ton je drugo.«
Ustajem tada i zabijam špatulu u crveno utroblje, cepam platno odozgo nadole. Pošto je ubijem, legnem poleđuške i dahćem kao pas.
Ali ne mogu da usnim. Polako počinjem da osećam kako se u meni opet rađa potreba da je iz sebe porodim. Oblačim kaput i odlazim da pijem vino po lučkim kafanicama.
Eduardo Galeano