Više mi je žao onih koji sanjaju o verovatnom, razumnom i dostupnom, nego onih koji maštaju o čudnovatom i dalekom. Oni koji imaju velike snove ili su ludi i veruju u ono što snevaju, pa su stoga srećni, ili su obične sanjalice za koje je maštanje muzika duše, koja ih uljujkuje a da im ništa ne kazuje. Međutim, oni koji sanjaju o mogućem, mogu doživeti duboko razočaranje. Ne može mi mnogo teško pasti što više nisam rimski car, ali može da me tišti što nikada nisam rekao ni reč krojačici koja oko devet sati svakoga dana skrene za ugao s desne strane ulice. San koji nam obećava nemoguće već nam na samom početku to uskraćuje, ali san koji nam obećava moguće meša se u sam život i na njega prenosi zadatak da ga ispuni. Jedan postoji izdvojeno i nezavisno; drugi zavisi od nečega što bi moglo da se desi.
Zato volim nemoguće prizore i ogromna pusta prostranstva ravnica na koje nikada neću kročiti. Davno minula vremena sasvim su čudesna, jer od samog početka znam da ne mogu biti deo njih. Spavam kad sanjam o nečemu čega nema; probudiću se kad budem usnio nešto što može da se desi.
Naginjem se kroz jedan od isturenih prozora okrenutih ka ulici u kancelariji, opusteloj u podne, i odsutnim očima osećam pokrete ljudi, ali ih ne vidim, zadubljen u misli. Spavam laktovima naslonjen na sims koji me žulja, i ne znam ništa, a to obećava. Mislima udaljen, opažam detalje nepokretne ulice pune ljudi: gajbice naslagane na kolica, vreće pred vratima skladišta preko puta i, u najudaljenijem izlogu bakalnice na uglu, sjaj staklenih boca onog finog Porta koji, pretpostavljam, niko ne može da kupi. Moj duh napušta materijalnu sredinu. Istražujem maštom. Ljudi koji prolaze ulicom uvek su isti oni koji su maločas tuda prošli, uvek iste prilike koje lebde, tragovi pokreta, nejasni glasovi, stvari koje prolaze a da se nikada sasvim ne dogode.
Opažaj više putem svesti o čulima nego putem samih čula…
Mogućnost postojanja drugih stvari… A onda se, najednom, u kancelariji iza mene, začuje metafizički iznenadan dolazak kurira. Osećam kako bih mogao da ga ubijem što me je prekinuo u nerazmišljanju. Okrećem se i gledam ga u tišini punoj mržnje, i s napetošću potencijalnog ubice već u sebi čujem glas kojim će mi se obratiti. On mi se smeši s drugog kraja prostorije i glasno nazdravlja dobar dan. Mrzim ga kao što mrzim svemir. Oči me peku od maštanja.
Fernando Pesoa
