Jasan Pogled

Proći će

Proci ce

„1984” je parodija i zato može da se dogodi. To je pravac u kome svijet ide u ovom trenutku. U našem svijetu neće biti emocija osim straha, bijesa, trijumfa i samoponiženja…Neće biti lojalnosti osim lojalnosti partiji…Ako želite sliku budućnosti, zamislite čizmu kako gazi ljudsko lice zauvijek. Pouka ove situacije je jednostavna—ne dozvolite da se to dogodi. To zavisi od vas.

Džordž Orvel

Te­ški su ovi lan­ci, ze­mlja­če. A Cr­no­gor­ci, valj­da, ne lju­be lan­ce, ro­đa­če. Ili, valj­da, ni­je ta­ko. Ili su ovi sad i ov­dje valj­da-Cr­no­gor­ci. Ili je Onaj što je Ono re­kao o lan­ci­ma ne­što dru­go, a ne Cr­no­go­rac. No, pro­ći će. I sve te di­le­me i gla­vo­lom­ke, pro­ći će. Pro­ći će i mi­ze­ri­ja i sla­va, i prav­da i kr­viv­da, i lo­pov­či­na i po­šte­nja­či­na, i la­žov­či­na i isti­no­lju­bac. Pro­ći će…Pro­ći će i Alek­san­dar Ve­li­ki i Mi­lo Naj­ve­ći. Pro­ći će. Za­pr­lja­će još ma­lo mut­nu Mo­ra­vu i bi­stru Mo­ra­ču, pa će pro­ći. Mi­nu­će kao i sve što mi­ne. Oni je­su što je­su, mi­mo pra­va i za­ko­na, ali ni­je­su mi­mo ko­nač­nog i vječ­nog. Pro­la­ze i oni ko­ji su bi­li ne­pro­la­zni, a ne da ne pro­đu ma­li vječ­ni sko­ro­je­vi­ći. Ma pro­ći će…
Pro­ći će i po­hlep­ni čo­po­ri i pre­je­de­ne le­gi­je i bi­je­sni i raz­dra­že­ni. Pro­ći će. Pro­ći će i mi­ro­tvor­ci, a ka­ko kr­vo­lo­ci da ne pro­đu. Pro­ći će i san o bo­ljem i uz­vi­še­ni­jem, pa ka­ko da ne pr­o­đe ko­šmar za­ga­đen na­bi­gu­zi­ca­ma i du­pe­glav­ci­ma. Mo­ra pro­ći. Sa­mo sti­sni zu­be, ro­đa­če, če­kaj i tr­pi. Sve pro­la­zi, pa i vječ­no od­lju­đe­no i ne­na­si­to sta­do…
Pro­ći će i ono če­ga ne­ma, pa ka­ko ne bi i ovo što, ko­ba­ja­gi, po­sto­ji. Pro­ći će. Pro­ći će i Be­o­grad na vo­di i lu­di­lu i Pod­go­ri­ca na ko­ka­i­nu i ble­sa­vlu­ku. Iako pr­vo­ga ne­ma, a dru­go­ga, valj­da, ima. Pro­ći će Du­bai na Sa­vi i Du­bai na Mo­ra­či, ne­moj da bri­neš, vječ­no za­bri­nu­ti ze­mlja­če. Pro­ći će, uosta­lom, i tvo­je vječ­ne bri­ge, kao što sve vječ­no pro­la­zi, moj bri­goj­lo…Pro­ći će ova ur­ne­be­sna tra­ge­di­ja, ovaj ne­sno­šlji­vi dži­ber­luk, osta­će valj­da sa­mo be­du­in­ski pi­je­sak, po­ko­ji be­du­in i sa­nji­va ka­mi­la, mo­žda i ne­ki na­he­re­ni kr­stić ili dža­mi­ji­ca u go­mi­li­ci na­ne­se­nog pi­je­ska, moj ro­đa­če. Da se ne­ko ne­ka­da spo­me­ne da su ne­ka­da bi­li i oni što ni­je­su ni­ka­da htje­li da bu­du ono što su bi­li…Ili ta­ko ne­ka­ko, ze­mlja­če. Pa će i to pro­ći. I Du­bai na Sa­vi i Du­bai na Mo­ra­či i go­mi­la pi­je­ska i po­bo­de­ni na­he­re­ni kr­stić…Sve će pro­ći. Sve će se ovje­ko­vje­či­ti ne­tra­ja­njem, pa ka­ko da ne pro­đu i ove tra­nje, tri­ce i ku­či­ne ko­je nam sa­da za­kla­nja­ju Sun­ce i ras­pi­nju Ras­pe­to­ga na­no­vo uku­ca­va­ju­ći kli­no­ve ta­mo gdje je već pro­bi­je­no. Pro­ći će klin­ci i ma­tra­ci, pro­ći će za­ki­va­či i ras­pi­nja­či, mo­ra pro­ći i nji­ho­va vječ­nost kao što pro­la­zi gnji­la i cr­vlji­va ja­bu­ka…
Pro­ći će i ovi na ri­je­ka­ma i ovi na oba­la­ma. Pro­ći će i nji­hov ve­se­li spust, i nji­hov ras­po­ma­mlje­ni kar­ne­val. Pro­ći će i ga­lam­dži­je i šap­ta­či, pro­ći će i apla­u­de­ri i zvi­žda­či, pro­ći će i kli­mo­gla­vi i pra­zno­gla­vi, pro­ći će i mu­dro­se­ri i pa­la­mu­di…Sve pro­la­zi, ro­đa­če, pa i nji­hov bes­kraj…
Pro­ći će, a pro­la­zi i tu­žna po­vor­ka i pi­ja­na svad­ba. Pro­ći će i ova ova­kva opo­zi­ci­ja, pa ka­ko da ne pro­đe ova­kva ni­ka­kva vlast. Opo­zi­ci­ja se uža­sno usit­ni­la, već li­či na ni­šta u sve­mu, pa ka­ko da ne pro­đe i vlast ko­ja je odav­no već, u sve­mu-ni­šta. Ve­li­ko pre­pre­de­no i pre­je­de­no ni­šta. Ve­li­ka otrom­bo­lje­na pre­klju­ka­na nu­la. Pro­ći će, ro­đa­če, i ni­šta i nu­la, ma­da to naj­te­že pro­la­zi…
Pro­ći će i Štab vr­hov­ne ko­man­de u Splen­di­du, pro­ći će i Splen­did, pa ka­ko da ne pro­đe ono što je­dva ti­nja. Šta je Vla­da pre­ma Splen­di­du, moj ro­đa­če, ako ni­je tek pe­čur­ka u si­jen­ci ve­li­ko­ga hra­sta. Pa ka­ko da pe­čur­ki­ca osta­ne, a hrast ne­sta­ne. Ni­je to­ga bi­lo ni­ka­da, pa ne­će ni sa­da. Pro­ći će i nji­ho­vo đa­vo­lje mi­lo­sr­đe i sa­tan­sko čo­vje­ko­lju­blje, pro­ći će i nji­ho­va bri­ga i raz­bi­bri­ga. Ne mo­že ni ta vječ­nost baš do­vi­je­ka.
Pro­ći će i svad­be, pa ka­ko ne bi pro­šle i skup­šti­ne. Na svad­ba­ma se vi­je­ća i od­lu­ču­je, ze­mlja­če, a na skup­šti­na­ma ve­ći­na pre­ži­va i hva­ta zja­la. Pa kad mo­ra­ju pro­ći svad­bar­ski stra­šni da­ni, on­da mo­ra­ju i skup­štin­ski noć­ni cvr­ku­ti. Pro­šli su i zma­je­vi ko­ji va­tru blju­ju, pa ka­ko ne­će si­ro­ti gov­nar­ci-vrap­ci…
Pro­ći će jer mo­ra pro­ći. Pro­ći će i ra­ču­ni i nji­ho­ve cr­ne taj­ne. Pro­ći će i po­kra­de­no i ote­to i pa­ri­ce i var­ni­ce, sve će to pro­ći. Kad pro­la­ze me­ga­lo­po­vi, pro­ći će i ši­šnje­raj, moj ze­mlja­če, ove­se­li za­bri­nu­to če­lo. Iako su ti ras­ko­pa­li pro­šlost i po­kra­li bu­duć­nost, opet će pro­ći. Ni­je­su ni kra­dljiv­ci vječ­ni, ma­da ti iz­gle­da ta­ko. A i pro­šlost će pro­ći, ne be­ri bri­ge, kao što je i bu­duć­nost, sve­jed­na­ko pro­šla u ovim dr­ža­vi­ca­ma bez pro­šlo­sti i sa pro­šlom bu­duć­no­sti. Pro­ći će i pre­zent i fu­tur, moj ze­mlja­če, kao što je plu­skvam­per­fe­kat odav­no mi­nuo…
Sve će pro­ći, moj maj­ko­vi­ću. Ni­šta još ni­je iz­mi­šlje­no, a da ne pro­la­zi. Ni­šta ni­je ni­ko na­zi­dao, a da se ne ra­zi­da. I naj­pri­je pro­đu oni što mi­sle da su ne­pro­la­zni. I ta­kvih se klo­ni, ta­kvi­ma po­mo­zi da pro­đu. Jer bi­će lak­še i na­ma i nji­ma. Kad bi zna­li da su pro­la­zni, bi­lo bi ne­što od njih.
Pro­ći će, pro­ći i ta po­ra­že­na voj­ska, i ti po­bi­je­đe­ni po­bjed­ni­ci, pro­ći će i ti pi­ja­ni sva­ti, pro­bi­će se ko­nač­no i taj mi­jeh iz ko­ga ku­lja mrač­no ni­šta­vi­lo. Pre­pu­ni­će mje­ši­nu gri­je­ha, pa će uro­ni­ti u slat­ki dri­je­mež i ta­ko će pro­ći. A kad pro­đu, shva­ti­će da ih ni­je ni bi­lo. Sva­ko­me je to su­đe­no, a na­ro­či­to oni­ma ko­ji su gur­nu­li ho­kli­cu is­pod na­mak­nu­te om­či­ce jad­nom i na­mu­če­nom, po­ni­že­nom i iz­u­bi­ja­nom…
Pro­ći će, ro­đa­če. Ne­moj da bri­neš. Pro­ći će i ži­vot, pa ka­ko on­da da sve tri­ce i ku­či­ne ne pro­đu. Ali ne­će pro­ći po­tre­ba da se ži­vi. Da se čo­vje­ku­je, moj pro­la­zni Čo­vje­če..

Ostavite komentar: