Seljak se penje na drvo i otresa kruške koje šumno padaju u travu. One zrelije pucaju, i iz njih se izliva njihova tamna utroba boje zrelih smokava. Na njih se ustremljuju ose, opijene slašću. Seljanke, koje kiselo mirišu na znoj, lome kruške preplanulim rukama, tražeći manje zrele, sočnije.
Jedan dečak, koji je celo pre podne skupljao i vezivao klasje, prinosi kruške nosu, zatim ih zagrize ili baca daleko od sebe da se ne bi sakupljale ose.
“Gle!” kaže gospođa Molnar, dečakova nova gazdarica, “ovaj mali Sam bira kruške, Bože mi prosti, kao pas, njuhom. Moraćemo da ga vodimo u lov, sa psima. Ionako imamo malo pasa…”
Danilo Kiš
miki, mjau