Za Filipa Davida
Godine Gospodnje 1330, dana 23, meseca XII, dospe do budnih ušiju Prečasnog Oca u Hristu monsenj’era Zaka, milošću Božjom biskupa od Pamijera, da je Baruh David Nojman, negdašnji Jevrejin, izbeglica iz Nemačke, napustio slepilo i perfidiju judaizma i da se privoleo Hristovoj veri; da je primio sakrament svetog krštenja u gradu Tuluzu u vreme progona što ih pokrenuše veri odani Pastijeri; i da je zatim, »kao pas koji loče svoje povraćanje«, rečeni Baruh David Nojman iskoristio priliku, pošto u gradu Pamijeru življaše i dalje po judejski sa drugim Židovima, da se vrati Bogu mrskoj sekti i običajima židovskim, te rečeni monsenjer biskup naredi da ga uhapse i stave u tamnicu.
Najzad naredi da mu ga privedu i ovaj se pojavi pred njim u biskupskoj Velikoj Sobi koja se otvara levim krilom na sobu za mučenje. Monsenjer Žak naredi da dovedu rečenog Baruha kroz tu sobu, kako bi ga podsetio na instrumente koje nam je Bog milosrdno stavio u ruke u službi Njegove Svete Vere i za spas duše čovečije.
Monsenjer Žak imađaše kao pomoćnika za stolom brata Gejarda od Pomijea, zastupnika Inkvizitora od Karkasona, a bejahu još prisutni magistar Bernar Fesesije, ofisijel pamijerski, i magistar David Trohas, Jevrejin, pozvan da bude tumačem monsenjeru biskupu, ukoliko Baruh krene da se drzne u dogmu i zakone, jer bejaše na glasu kao znalac Starog Zaveta, judejskih zakona i knjige nečastivog.
»Knjiga nečastivog« je samo jedna od čuvenih metafora za ne manje čuveni Talmud. A.D. 1320, papa Žan XXII naredi da se svaki primerak te jeretičke knjige zapleni i spali na lomači; poznato je da su u to vreme po čitavom hriščanskom arhipelagu vojnici na carinskim prelazima pretresali jevrejske karavane, preturajuči po krijumčarenoj robi, svili, kolama i začinima, ne obazirući se na ttjih (osim iz lične pohlepe), a da su psi svetog Bernarda, sa njuhom osetljivim na »rukopis nečastivog«, njuškali masne kajtane bradatih trgovaca i zavlačili njuške pod suknje prestrašenih žena, sve dok nisu izazvali tešku epidemiju besnila i počeli da ujedaju i hrišćanske trgovce i da zavlače njuške pod mantije nevinih hodočasnika, sveštenika i časnih sestara koje su krijumčarile sušenu ribu i kamamber iz Katalonije u narodu poznat pod imenom »crotte de diable«, izmetina nečastivog. Potraga za Talmudom- nije međutim time prestala; Bernar Gij, zvani »od Gvožđa« samo je tokom 1336. zaplenio i spalio na lomači dvoje kola te inkriminisane knjige, – dok je njegov raniji i kasniji učinak ostao za današnjeg istraživača, nažalost, nepoznat. Taj Zan Gij »od Gvožđa«, en Fer (što su neki njegovi protivnici, poneseni bez sumnje zvučnim asocija-cijama, i zavišću, izgovarali, pa čak i pisali, kao Enfer, pakao), pokazao se izgleda suviše revnosnim, pa je uz Talmud počeo da spaljuje i druge knjige i Ijude, izvan zvaničnog papskog indeksa, te je jedno sreme bio izložen pritisku sveštenstva koje ga se žestoko pobojavalo i koje je delovalo po papskim, i Božjim, instrukcijama. Poznato je da je Zan Gij »od Gvožđa« iz ove krvave borbe izišao kao pobednik i da je najveći deo njegoyih protivnika dospeo na lomaču. Umro je, kažu, polulud, u svojoj monaškoj će-liji, okružen knjigama i psima. (Primedba translatora).
Monsenjer Žak ga dakle stade pitati o svemu gorerečenom, pošto mu Jevrejin položi svoju zakletvu na Mojsijev Zakon da će govoriti samo istinu, u prvom redu o sebi, ali i o drugima, živima i mrtvima, na koje će se pozvati kao svedoke.
Kad to bi učinjeno, on reče i priznade kao što sledi:
»Ove godine (u prošli četvrtak bilo je tačno mesec dana od tada) časni su Pastijeri stigli u Grenadu, naoružani dugim noževima, kopljima i batinama, sa krstovima od kostreti prišivenim na odeći, noseći pobunjeničke zastave i preteći da će istrebiti sve Jevreje. Salomon Vidas, mlad Jevrejin, nađe tada grenadskog prvobranioca u društvu Jevrejina Elizara, njegovog skriba, i zapita ga, kako mi je kasnije pričao, da li bi ga ovaj zaštitio od časnih Pastijera. Ovaj reče da bi. No kako ovi nadolažahu u sve većem broju i kako počeše da pretražuju čak i kuće hrišćana i uglednika, ovaj reče Salomonu da više ne može da ga čuva i savetova mu da uzme neku lađu na Garoni i da ode u Verden gde se nalazi jedan veći i sigumiji zamak koji pripada njegovom prijatelju. Salomon uze dakle lađu i stade silaziti niz rečni tok ka Verdunu. Kad ga ugledaše sa obale Pastijeri, domogoše se i oni lađe i vesala, izvadiše ga iz vode i odvedoše ga vezana u Grenadu, rekavši mu: ili će se odmah pokrstiti ili će biti ubijen. Prvobranilac, koji posmatraše sve to sa obale, držeći dlan iznad čela, približi se ovima i reče im: ako ubiju Salomona, to je kao da su njemu samom odsekli glavu. Ovi mu rekoše tada da ako je tako, ispuniće mu tu želju. Čuvši sve to, Salomon reče da ne želi da sudija strada zbog njega bilo kako, i upita Pastijere da mu kažu šta žele od njega. Oni mu ponoviše: ili će se pokrstiti ili će biti ubijen. Rečeni Salomon izjavi da će se radije krstiti nego biti ubijen. Oni ga tada odmah krstiše u mutnoj vodi Garone, zajedno sa pisarom Elizarom, jer s njima bejaše neki mlad sveštenik koji se bez sumnje razumevaše u sve to. Onda im dve časne žene prišiše krstove od kostreti na odeću i pustiše ih da odu.
Sutradan me rečeni Salomon i Elizar potražiše u Tuluzu, ispričaše mi sve što im se desilo, i rekoše mi da su se pokrstili, ali ne svojom voljom, i kada bi mogli da bi se rado vratili u krilo svoje vere. I još mi rekoše: ako im Jehova jednog dana otvori oči svojom milošću i ukaže im da su bolji novi zakoni nego stari, da duša manje greši prema ljudima i zverima u krilu nove vere, da će se tada pokrstiti svojom voljom i iskreno. Ja im onda odgovorih da ne znam šta da im savetujem; možda bi mogli, rekoh im, da se vrate nekažnjeno u krilo judejstva, ako im oslobode dušu zakoni hrišćanski, i da ću pitati o tome brata Rejmona Lenaka, pomoćnika monsenjera Inkvizitora od Tuluze; on bi im bez sumnje mogao dati savete i oproštenje. Navratih dakle, zajedno sa Boneom, jednim Jevrejinom iz Ažena, kod rečenog brata Rejmona i kod advokata Žaka Markesa, beležnika monsenjera Inkvizitora iz Tuluze, i ispričah im nevolju koja je zadesila Salomona i upitah ih da li je valjano krštenje obavljeno bez želje i protiv volje onog kojeg su krstili i da li vredi vera koja je prihvaćena iz gola straha za život. Oni mi rekoše da takvo krštenje nije valjano. Onda se vratih odmah kod Salomona i Elizara i preneh im da mi brat Rejmon i advokat Žak poručuju da njihovo kršterije nema snagu prave vere i da dakle mogu da se vrate u veru Mojsijevu. Salomon tada predade svoju ličnost u ruke monsenjera Savetnika grada Tuluza, kako bi mu ovaj dobavio mišljenje rimske Kurije o valjanosti tog krštenja, jer se rečeni Salomon bojao da bi njegovo vraćanje judejstvu moglo biti protumačeno kao znak dvoliČnosti.
Kad sve to bi učinjeno, Salomon i Elizar se vratiše veri Mojsijevoj, a po talmudijskoj doktrini: odsekoše im oštrim nožicama nokte sa ruku i nokte sa nogu, obrijaše im glave, a celo im telo okupaše u vodi izvorskoj, na isti način kako se po Zakonima pročišćava telo i duša strankinje koja se udaje za Jevrejina.
Sledeće nedelje, gospodin Alode, podnačelnik grada Tuluza, dovede dvadeset i četvoro kola građana i Pastijera koje je uzaptio zbog pokolja koji počiniše u Kastelsarazenu i okolini nad sto pedeset i dva Jevrejina svakojakog uzrasta. Kad pristigoše kola sa rečenim ljudima do grofovskog zamka Narbone i kad dvadesetoro kola već bi uterano u kapiju, bejaše se sjatila velika gomila Tiilužana. Oni što bejahu u zadnjim kolima počeše dozivati u pomoć, govoreći da ih eto vode u tamnicu a da nikakva greha nisu počinili, no su samo hteli da osvete Hristovu krv koja vapije za osvetom do neba. Tada gomila Tulužana, ponesena osećanjem nepravde koja se vrši, pokida noževima užad kojima bejahu vezani osvetnici, poskida ih iz kola i poče da viče iz sveg grla zajedno sa njima: »Smrt Židovima!« i nagnuše u jevrejski kvart. Bejah zauzet čitanjem i pisanjem, kad grunu u moju sobu velik broj tih Ijudi, naoružanih neznanjem tupim kao batina i mržnjom oštrom poput noža. To ne bejahu moje svile od kojih im se zakrvaviše oči, no moje knjige poređane po policama; svilu smotaše pod ogrtače, a knjige pobacaše na pod i stadoše ih gaziti nogama i cepati ih na moje oči. A knjige te bejahu u kožu povezane i obeležene brojevima i bejahu napisane od učenih Ijudi, i u njima bejaše, da su ih hteli čitati, hiljade razloga da me smesta ubiju i bejaše u njima, da su ih hteli čitati, leka i melema za njihovu mržnju. I rekoh im da ih ne cepaju, jer mnoge knjige nisu opasne, opasna je samo jedna; i rekoh im da ih ne cepaju, jer čitanje mnogih knjiga dovodi do mudrosti, a čitanje jedne jedine do neznanja naoružanog mahnitošću i mržnjom. A oni rekoše da je u Novom Zakonu sve napisano i da se u njemu nalaze sve knjige svih vremena: ono što je u njemu rečeno sadrži sve druge knjige, pa ih zato treba spaliti, a ako ima nečeg u drugim knjigama čega nema u ovoj Jedinoj, onda te druge treba utoliko pre spaliti, jer su jeretičke. I rekoše još da njima saveti učenih nisu potrebni, i povikaše: »Pokrsti se ili ćemo ti mudrost svih knjiga koje si pročitao isterati na potiljak.«
Videvši slepi bes ove svetine, i videvši da ubijaju na moje oči Jevreje koji su odbili da se prekrste (ko iz doslednosti, ko iz gordosti koja je katkad pogibeljna), odgovorih da ću se rađe dati prekrstiti nego da budem ubijen, jer je, uprkos svemu, privremena patnja trajanja vrednija od konačne praznine ništavila. Oni me onda dograbiše i izguraše iz kuće, ne dopustivši mi ni da promenim svoj kućni ogrtač nekom prikladnijom odećom i odvedoše me takva kakav sam bio u katedralu Svetog Etjena. Kad pristigoh pred crkvu, dva mi sveštenika pokazaše leševe nekih Jevreja koji ležahu naokolo; njihova tela behu unakažena a Iica oblivena krvlju. Onda mi pokazaše na jedan kamen što je ležao pred crkvom i ja ugledah prizor od kojeg se i sam skamenih: na kamenu je ležalo jedno srce, nalik na krvavu kuglu. »Pogledaj, rekoše mi, to je srce jednog od onih koji se ne dadoše pokrstiti«. Oko tog srca beše se okupila gomila naroda I posmatrala ga sa čuđenjem i gađenjem. Kad zatvorih oči da ne gledam, neko me od prisutnih udari po glavi, kamenom ili batinom, i ubrza moju odluku, te rekoh da ću se prekrstiti, no da imam jednog prijatelja sveštenika, brata Žana zvanog Tevtonac, i da bih želeo da mi on bude kumom. To sam rekao u nadi da ako dospem u ruke brata Žana, koji mi je bio veliki prijatelj i s kojim sam znao voditi duge razgovore o pitanjima vere, da bi on možda mogao da me poštedi smrti a da se ne prekrstim.
Onda se ona dva mlada sveštenika dogovoriše da me izvedu iz crkve i da me otprate do kuće Žana Tevtonca, jer taj bejaše stariji po činu od njih i bojahu se da mu ne nanesu nepravdu. Kad izađosmo pred crkvu, osetih miris dima i ugledah vatre koje se dizahu iz jevrejskog kvarta. Tada na moje oči zaklaše Jevrejina Ašera, mladića od nekih dvadeset godina i rekoše mi: »Taj se pozivao na tvoje učenje i na tvoj primer.« I rekoše mi još, pokazavši mi na jednog drugog mladića za kojeg sam kasnije čuo da je iz Taraskona: »Tvoje odlaganje ubija one koji su verovali tvome učenju i koji slede tvoj primer«. Tada ga otpustiše oni što su ga držali i mladić pade na zemlju licem prema meni, jer još ne bejah ništa izustio, a oni mu već zadaše smrtonosni udarac sa leđa. Građani Tuluza koji se behu sjatili pred crkvu i koji posmatrahu taj prizor upitaše dvojicu sveštenika što bejahu u mojoj pratnji da li sam već kršten, a oni rekoše da nisam; ja sam ih još pre toga molio, krenuvši iz crkve, da ukoliko ih usput neko za to pita da kažu da jesam, no oni su to odbili. Onda me iz gomile opet neko udari batinom po glavi i meni se učini da mi od tog udarca izleteše oči iz lobanje; dodirnuh to mesto rukom, ali nije bilo krvi nego samo jedna čvoruga koja je zarasla sama od sebe, bez pomoći neke medicine, zavoja ili drugog melema. Videvši da i dalje ubijaju Jevreje, i čuvši njihovo naricanje, a kako mi dva sveštenika rekoše da me ne mogu odbraniti od besa svetine, niti odvesti do kuće rečenog Ispovednika, jer ću biti ubijen pre nego što dospemo do ulice, ja ili upitah za savet. Oni mi rekoše: »Kreni putem kojim svi idemo i daćemo ti ruku«; i još mi rekoše: »Ne traži druge staze mimo puta kojim svi idu«. I još mi rekoše: »Sledeći tvoj primer mnogi izgiboše.« Tada odgovorih: »Vratimo se u crkvu.«
Vratismo se dakle u crkvu u kojoj gorahu sveće pucketajući, dok je narod, još krvavih ruku, klečao, mrmljajući molitve. Tada rekoh dvojici svojih čuvara da sačekaju još malo da vidim da li će pristići moji sinovi. Oni pričekaše malo, i kako moji sinovi ne dođoše, rekoše mi da više ne mogu da čekaju nego da mi je konačno odlučiti: ili ću se dati krstiti ili ću izići pred crkvu gde su još klali neodlučne.
Tada rekoh da bih želeo da imam za kuma tuluškog vikara, misleći pri tom na izvršitelja imenom Pjer de Savarden, koji bejaše jednim od mojih dobrih prijatelja i koji bi me mogao dakle spasiti smrti i krštenja. Oni mi tada rekoše da vikar ne može doći, jer tog dana bejaše upravo doveo Pastijere iz Kastelsarazena i da se dakle odmara od velikog puta. Neki od onih koji su klečali u crkvi tada se pridigoše i dograbiše me sa svih strana i doguraše do kamene krstionice; pre nego što su mi ugurali glavu silom pod vodu, uspeo sam da izgovorim reč »vikar«, no posle toga više nisam ništa mogao da kažem, jer su me držali dugo i pritiskali mi glavu, i ja pomislih da će me udaviti kao psa u posvećenoj vodi krstionice. Posle toga me privedoše ka kamenom stepeništu i položiše na kolena među one koji tu već klečahu; ne znam koliko ih bejaše i ko sve bejaše, jer nikog nisam pogledao u oči, držeći glavu pognutu ka kamenu. Sveštenik je tada učinio, bar tako mislim, sve što se čini prilikom krštenja. Međutim, pre nego što je sveštenik počeo da čita ono što priliči uz obred krštenja, jedan mi se od one dvojice fratara nagnu na uvo i reče mi da kažem da sam prihvatio obred krštenja svojom voljom, inače biću ubijen. Tada dakle potvrdih da sve što činim činim dobre volje, mada mišljah obratno. Nadenuše ime Johan ili Žan; oni što stajahu kraj mene ustadoše i udaljiše se.
Kad sve to bi učinjeno, rekoh onoj dvojici fratara da me otprate do kuće, da bismo videli je li što ostalo od mojih dobara; oni mi odgovoriše da ne mogu da idu sa mnom jer su umorni i jer se znoje, nego me odvedoše k njima i pismo vina iz njihova podruma, a u čast mog krštenja; pio sam vino bez reči i nisam hteo da govorim s njima o stvarima vere, mada me oni izazivahu. Posle toga me ipak ispratiše do moje kuće da vide je li što ostalo, i nađosmo moje knjige iscepane i nagorele, moj novac ukraden, i svega sedam svitaka štofova, od kojih su neki bili založeni a neki su bili moja lična svojina, i jedan pokrivač od mavarske svile. Fratar koji se nazivao odskora mojim kumom stavi štofove u jednu vreću. U času kad izlažasmo zatekosmo pred kućom nekog službenika gradske uprave Tuluza kojeg je moj novostečeni kum poznavao i koji bejaše naoružan i zadužen da zaštiti preostale u životu Jevreje. Moj »kum« reče dakle ovome stražaru ili čoveku: »Ovaj je kršten i dobar je hrišćanin«. Stražar mi dade znak glavom i ja nađoh načina da mu se približim: »Želiš li da budeš dobar Jevrejin?« upita me šapatom. Ja mu odgovorih: »Da.« Onda mi on reče: »Ali imaš li za to dovoljno novca?« — »Nemam«, rekoh, »ali uzmite evo ovo« i dadoh mu vreću u koju bejasmo stavili ono o čemu sam malopre govorio. On dodade vreću jednom od svojih ljudi a meni reče: »E pa lepo, ništa se ti ne boj; kaži ako te ko pita da si dobar hrišćanin i tako ćeš spasiti glavu.«
Kad smo bili izvan kuće, sretosmo, moj »kum« i ja, deset gradskih službenika u pratnji mnogobrojnih naoružanih stražara. Jedan me od službenika pozva na stranu i upita me šapatom: »Jesi li Jevrejin?« i ja mu odgovorih da jesam, šapatom, tako da me fratar ne čuje. Tada taj gradski službenik reče fratru da me slobodno pusti, i ovaj me predade jednom oružniku u činu narednika, rekavši mu cla me čuva kao da čuva njega samog, i to u ime Gradske uprave i gradskih vlasti.
Narednik me tada uze pod ruku. Kada bejasmo u blizini Kapitola, rekoh onima koji me pitahu da sam Jevrejin, no kad bejasmo u zloglasnim uskim ulicama, kada su pitali narednika da nisam možda Jevrejin koji nije hteo da se prekrsti, ovaj im, po mojem savetu, odgovaraše da sam kršten i dobar hrišćanin.
I ubijanje i pljačkanje Jevreja potraja sve do kasne večeri tog dana; grad je bio osvetljen plamenom a psi su zavijali sa svih strana. Uveče, kad mi se učini da se narod sklonio sa ulica, rekoh naredniku, pošto mi savest ne bejaše čista, da odemo vikaru tuluškom i da ga pitamo da li je krštenje primljeno pod pretnjom smrti valjano ili nije. Kad pristigosmo do vikara, on je upravo večerao i narednik reče u moje ime: »Evo vam dovodim jednog Jevrejina koji bi hteo da ga krstite vi lično«. Ovaj odgovori: »Sad večeramo, posedajte s nama za sto.« Kako nisam hteo i nisam mogao da jedem, počeh da razgledam zvanice za stolom i ugledah među množinom mog prijatelja Pjera de Savardena. Dadoh mu znak i mi se izdvojismo, pa mu rekoh da mi nije namera da se krstim, i da kaže vikaru da me ne sili na tako što, jer takvo krštenje neće biti valjano; ovaj to učini za mene i šapnu vikaru na uvo moje reči, a zatim reče naredniku da ode, jer će me on sam čuvati, te mi dodeli jednog drugog narednika, nekog svog poverljivog čoveka, sa kojim sam krenuo do zamka Narbone kako bih proverio da li se neki od mojih sinova nalazi među pobijenim Jevrejima čija tela behu sklonjena u dvorište zamka. Kad smo se’vratili, gospodin vikar me upita: »Hoćeš li da budeš kršten sada ili ćeš da sačekaš do sutra?«
Tada ga Pjer Savarden odvede u stranu i poče da razgovara s njim nešto poverljivo. Ne znam šta mu je tačno rekao, ali gospodin vikar na to reče: »Naravno, ne želim da krstim silom nikog, bio on Jevrejin ili bilo ko drugi!« Iz toga zaključih da se krštenje kojem bejah podvrgnut silom može smatrati nevažećim.
Kad to bi odlučeno, zatražih savet od rečenog Pjera Savardena: da li da ostanem u zamku Narbone ili da odem; i kako mi Pjer reče da će svi Židovi koji su se sklonili u zamak biti svakako ili kršteni ili ubijeni, odlučismo da krenem u Tuluzu. Pjer mi dade tri šilinga i isprati me do raskršća puteva od kojih glavni vodi prema Monžiskaru i reče mi da krenem što brže i da usput, ukoliko nekog sretnem, govorim samo nemački.
Hitao sam dakle da se što pre domognem Monžiskara. Kad najzad pristigoh i krenuh preko gradskog trga, odnekud iz kapija pokulja gomila ljudi naoružanih batinama i noževima, dograbi me i upita da li sam Jevrejin ili hrišćanin. Ja ih onda upitah da mi kažu ko su oni sami, a oni mi rekoše: »Mi smo časni Pastijeri u službi Hristove vere«; i još mi rekoše: »U ime raja nebeskog i raja zemaljskog, istrebićemo sve one koji ne idu Njegovim putem, Jevreje i nejevreje.« Ja im tada rekoh da nisam Jevrejin i rekoh im: »Zar se do raja nebeskog i raja zemaljskog dolazi kroz krv i oganj?« a oni rekoše: »Dovoljna je samo jedna neverna duša da nas sve liši raja i nadanja, kao što je dovoljna jedna šugava ovca da ošugavi celo stado«; i još mi rekoše: »Nije li bolje zaklati jednu šugavu ovcu nego dopustiti da se ošugavi celo stado?« i povikaše »Uhapsite ga, jer mu reči odišu sumnjom i bezverjem«, te mi vezaše ruke i odvedoše. Ja ih još upitah: »Zar imate vlast nad Ijudima da biste mogli raspolagati njihovom slobodom«, a oni rekoše: »Mi smo Hristovi vojnici i imamo dozvolu vlasti da izdvojimo kužne od zdravih, one koji sumnjaju od onih koji veruju.«
Onda im rekoh da se vera rađa iz sumnje i rekoh im da je sumnja moja vera i da sam Jevrejin, jer se ponadah da me neće ubiti pošto mi ruke bejahu vezane, a gomila se beše razišla, jer joj ne bejaše do učenih rasprava i nadmudrivanja, nego krenuše ka nekim mračnim ulicama gde se behu izgleda domogli neke druge žrtve. Odvedoše me onda do jedne velike kuće i spustiše me u prostrane podrume gde se već nalazilo desetak Jevreja i učeni Bernardo Lupo i njegova kći koju su sa njene dobrote nazivali La Bona; tu smo proveli noć i sledeći dan u molitvi; odlučismo da se nećemo dati krstiti nego da ćemo istrajati u svojoj veri. Molitvu su nam prekidali samo pacovi koji su svu noć ciliktali po uglovima i jurili po podrumu, teški i ugojeni. Sutradan nas sve izvedoše i pod stražom uputiše do Mazera, a odatle do Pamijera »Da li ste se ponovo vratili jevrejskoj veri u Pamijeru ili drugde, a u formi i na način svojstven mojsijevskim običajima?«
»Ne. Jer, prema talmudskoj doktrini, kad se neko dobrovoljno i po pravilima hrišćanskim prekrsti, ukoliko želi da se ponovo vrati svojoj staroj veri, tada se podvrgava načinima koje sam naveo (sečenje nokata i kose i kupanjem celog tela), pošto se smatra nečistim. Ali kad nije kršten dobrovoljno i po svim pravilima hrišćanskim, nego pod prisilom, tada se ne pristupa pomenutom načinu i takvo se krštenje smatra nepostojećim.«
»Da li ste rekli jednoj ili većem broju osoba koje bejahu krštene pod pretnjom smrti da im je krštenje nevažeće, te da mogu nekažnjeno i mirne duše da se vrate judaizmu?«
»Ne, osim onog što sam malopre izložio povodpm Salomona i Elizara.
»Da li ste rekli jednom ili većem broju Jevreja da prihvate krštenje jedino da bi izbegli smrt a da se zatim vrate judaizmu?«
»Ne.«
»Da li ste ikad prisustvovali obredu ponovnog vraćanja u krilo Mojsijeve vere nekog prekrštenog Jevrejina?«
»Ne.«
»Smatrate li vaše sopstveno krštenje nevažećim?«
»Da.«
»Zašto se izlažete dobrovoljno opasnosti jeretičkog mišljenja?«
»Jer želim da živim u miru sa samim sobom a ne sa svetom.«
»Objasnite.«
»Kako ne znam u šta veruju Hrišćani i zašto veruju; kako, zauzvrat, znam u šta veruju Jevreji i zašto veruju, i kako smatram da je njihova vera dokazana Zakonima i Knjigama Proročkim koje sam izučavao kao doktor tokom nekih dvadeset godina, velim, dakle, da sve dok mi se ne dokaže mojim Zakonima i mojim Prorocima da im je vera hrišćanska saobrazna, sve dotle neću da verujem u hrišćanstvo, uprkos bezbednosti koja bi mi se pružila u krilu te vere, i više volim da umrem nego da napustim svoje verovanje.«
Tako je započela rasprava o hrišćanskoj veri sa Baruhom Davidom Nojmanom koji se opirao snagom svojih argumenata, a Prečasni je Otac u Hristu, Monsenjer Žak, milošću Božjom biskup od Pamijera. pokazao beskrajno strpljenje da privede Istini rečenog Baruha, ne žaleći pri tom svoje vreme i svoje snage; rečeni je Jevrejin tvrdoglavo i uporno ostajao pri svom verovanju, držeći se Starog Zaveta i odbacujući svetlost hrišćanskog verovanja koje mu je Monsenjer Žak milosrdno darivao.
Najzad se, 16. avgusta AD 1330, rečeni Baruh pokoleba i priznade i potpisa da se odriče jevrejske vere.
Pošto mu je pročitan zapisnik saslušanja, rečeni Baruh David Nojman, upitan da li je svoje priznanje učinio pod mukama ili odmah pošto je skinut sa muka, odgovori da je svoje priznanje učinio odmah pošto je oslobođen muka, negde oko devet sati izjutra, i da je tog istog dana, u večemje sate, učinio isto priznanje a da nije bio odveden u sobu za mučenje. Ovo je saslušanje učinjeno u prisustvu Monsenjera Žaka, milošću Božjom biskupa od Pamijera, brata Gejarda od Pomijea, magistra Bemarda Fesesijea, magistra Davida Trohasa, Jevrejina, i nas, Gijoma Pjera Barta i Roberta de Robekura, beležnika monsenjera Inkvizitora od Karkasona.«
Poznato je da se Baruh David Nojman pojavio pred istim tribunalom još u dva maha: prvi put sredinom maja sledeće godine, kada je izjavio da je posle ponovnog čitanja Zakona i Proroka, pokoleban u svojoj veri. Sledi duga rasprava nad hebrejskim izvorima; strpljiva i dugotrajna argumentacija Monsenjera Žaka navodi Baruha da se ponovo odrekne judaizma. Poslednja osuda nosi datum od 20. novembra 1337. Zapisnik ispitivanja nije međutim sačuvan i Divemoa navodi jasnu pretpostavku da je nesrećni Baruh po svoj prilici izdahnuo na mukama. Jedan drugi izvor govori o nekom Baruhu koji je osuđen za isti delikt mišljenja i spaljen na lomači nekih dvadeset godina kasnije. Teško je pretpostaviti da je reč o istoj osobi.
Danilo Kiš
Grobnica za Borisa Davidoviča
