Psihologija je područje povređenih subjekata, i prvi korak koji treba načiniti jeste priznavanje ozleda. Obično se to ne događa. Orijentacija psihologije samo u najređim slučajevima vodi ka naporima učinjenim zbog normalnosti, najčešće ostaje pseudoegzistentni sistem laži. U ovom sistemu se čovekova psihoza višestruko kompenzuje, na kraju je psiholog u stanju da probudi takav privid nadmoćnosti koju ne samo što brka s imunitetom u korupciji, nego i s tim što sme da se poduhvati lečenja bolesnika. Zbog toga je jedino pitanje klinike psihologija psihologa. Pitanje je: onaj ko je tačno takav povređen subjekt kao pacijent, kako on, kao posledica lečenja, postaje teže povređen od bolesnika. Takav čovek koji je u nepovoljnoj situaciji neizlečiv, ali u velikoj većini je, kao posledica pseudoegzistentnog stava, postao paradigma poremećenosti uma opasnog po zajednicu. Nesumnjivo je da lekar pre odstupa od normaliteta nego bolesnik.
Jung je u svojim poznijim godinama video kakve opasnosti nosi psihoterapija. Svoje pseudoegzistentne komplikacije lekar projektuje na pacijenta, sopstveni teži slučaj želi da likvidira u lakšim i jednostavnijim slučajevima svojih pacijenata. U međuvremenu sopstvene povrede prenosi na bolesnika (übertragtung), i time bolesnika u tolikoj meri inficira da on to ne izdržava, niti može da izdrži. Očito je da pacijentu nije neophodan lekar, nego lekaru pacijent. Naravno, ne zbog toga da bi se bilo koji od njih dvojice izlečio, nego da bi obojica proživela nove senzacije bolesti. Psihologija ne traži moralitet, nego uzbuđenja. Ponajviše se to odnosi na sistem testova. Kad bi se time vredelo baviti, moglo bi se utvrditi koji sistem testova je izgrađen na kojoj pseudoegzistentnoj problematici.
Interesovanje za psihologiju već samo po sebi govori o pojačanoj povređenosti. Što je čovek korumpiraniji sve je više prinuđen da svojim instinktom usvoji onaj tehnički postupak kojim bar svoje ozlede može da prikrije, što znači da svojom slabošću može zadobiti moć nad drugima. Moć jakih je podnošljiva, moć slabih koji se predstavljaju jakima nepodnošljiva. U krajnjoj liniji, u psihologiji je reč o jednoj jedinoj bolesti, o odstupanju od normaliteta, i ako neko ne počne od priznanja ozleda, nego od kompenzacija, mora postati pseudoegzistentan. Ali ako bi neko bio uveren da bi psihološkoj orijentaciji trebalo da prethode i vrhunske analize egzistencije, neizostavno bi pogrešio. Pre svega zbog toga što su i psihologija i egzistencijalizam lavirintsko mišljenje, ali više zbog toga što je egizstencijalizam opasnije područje čak i od psihologije ukoliko raspolaže razvijenom tehnikom koja izbegava suštinu, vodi još manje prozirnom sistemu laži. Svi znaci govore da u današnjoj opijenosti smislom ne umemo da načinimo ni prvi korak koji bi vodio nazad u vaspostavljanje normalnosti, jer nismo sposobni čak ni da uvidimo konačnije i više postojanje od biološkog života. Uvereni smo da ako čovek prihvati kategorije više od života, i realizuje ih, skraćuje svoj život. Spirituelni nivo se postiže samo po cenu žrtvovanja života. Zbog toga ništa nije karakterističnije za razum savremenog čoveka kao strah od svetlosti, a za njegovo delanje pak nema karakterističnijeg od straha od istinitosti.
Čovek veruje da je na dobitku ako uspe da ne misli, da se sakrije u konvencije, da laže; veruje da je pobedio ako je druge zbunio i prevario, jer biti korektan nije praktično, treba se čuvati od govorenja istine, a zloba ima ogromne prednosti nad čistotom.
Bela Hamvaš
