Bioenergetika
IV Bioenergetska terapija
Bioenergetika se ne smatra samo terapijom, kao što ni psihoanaliza nije ograničena isključivo na, analitički tretman emocionalnih poremećaja. Obe discipline se interesuju za razvoj ljudske ličnosti i nastoje da shvate razvoj zavisno od socijalne situacije u kojoj se on odvija.
Ipak, terapija i analiza su kamen-temeljci na kojima stoji ovo razumevanje, pošto je uvid u problem ličnosti stečen kroz brižljiv rad na ličnim problemima.
Dalje, terapija obezbeđuje efikasnu podlogu za proveravanje valjanosti uvida, koji inače ne može biti više od čiste spekulacije. Prema tome, bioenergetika ne može biti odvojena od bioenergetske terapije. Po mom mišljenju, terapija sadrži put u otkrivanje sebe. To nije kratak i jednostavan put, niti je bez tegoba i bezbolan. Ima opasnosti i rizika, ali ni sam život nije bez rizika, jer je i on put u nepoznato u budućnosti.
Terapija nas vraća nazad u zaboravljenu prošlost, ali to nije bezbedan i siguran period, inače ne bismo izašli iz njega uplašeni od rana iz borbe i oklopljeni radi odbrane. To nije put na koji bih preporučio bilo kome da krene sam, mada sam siguran da su neki hrabri ljudi prošli taj put bez ičije pomoći. Terapeut služi kao vodič ili navigator. On je naučio da prepoznaje opasnosti i zna kako da se nosi sa njima; on je takođe prijatelj koji će ponuditi podršku i ohrabrenje kada je put težak.
Bioenergetski terapeut treba sam da prođe taj put i da bude u procesu prolaženja, da je dovoljno napredovao, tako da ima solidno osećanje sebe samog. On treba da bude, kao što mi kažemo, dovoljno uzemljena luka klijentu kada se voda uzburka. Postoje zahtevi koje mora da ispuni svako ko želi da funkcioniše kao terapeut. Treba da vlada teorijom ličnosti i da zna kako da vlada problemima kao što su otpor i transfer. Bioenergetski terapeut treba još da poseduje „osetljivost” za telo, kako bi mogao tačno da čita njegov jezik. Međutim, on nije idealno ljudsko biće (da li je iko?), i bilo bi nerealno očekivati da je oslobođen ličnih problema.
To me vodi do važne tačke.
Put otkrivanja sebe nikada se ne završava, nema obećane zemlje u koju čovek najzad stiže. Naša prva priroda će nam stalno izmicati, mada joj se vremenom sve više približavamo. Jedan razlog za taj paradoks je da živimo u visoko tehničkom, civilizovanom društvu koje nas odvlači od onog stanja života u kome se razvila prva priroda. Čak i uspešna terapija nas ne oslobađa svih mišićnih napetosti, pošto nam uslovi modernog života stalno nameću takvo stanje. Pitanje je da li ijedna terapija može potpuno ukloniti efekte svih traumatskih iskustava u rastu i razvoju. Čak i kada su rane potpuno izlečene, ožiljak često ostaje kao stalni efekat.
Čovek se onda može zapitati šta se dobija odlaženjem na terapiju ako nema potpunog oslobađanja od napetosti i nema pravog kraja tog puta? Srećom, mnogi ljudi koji dolaze na terapiju ne traže stanje nirvane ili Rajske vrtove. Oni su u nevolji, često beznadežni i treba im pomoć na daljem putu kroz život. Vraćanje unazad može im obezbediti takvu pomoć ukoliko može povećati njihovu svest o sebi, poboljšati njihovu ekspresiju i pospešiti vladanje sobom. Sa jačim osećanjem sebe oni su bolje opremljeni za borbu. Terapija može pomoći čoveku na taj način, zato što ga oslobađa od ograničenja i odstupanja neurotske druge prirode i približava ga toj prvoj prirodi koja je izvor njegove snage i vere.
Ako nas terapija ne može vratiti našoj prvoj prirodi, što je stanje blaženstva, može nas njoj približiti, i tako umanjiti otuđenost od koje mnogi od nas pate. Otuđenost bolje od bilo koje druge reči opisuje nevolju modernog čoveka. On je kao „stranac u nepoznatoj zemlji”, nikad bez pitanja „Za šta ja živim?” „Šta će mi sve to?” On se bori sa nedostatkom smisla svog života, nejasnim ali stalnim osećanjem nerealnosti, protkanim osećanjem usamljenosti koje teškom mukom pokušava da prevaziđe ili negira, i dubokim strahom da će mu život izmaći pre nego što bude imao šansu da ga proživi.
Mada, budući da sam psihijatar, usmeravam pažnju na pacijentove prisutne simptome ili tegobe, ja ne vidim da je cilj terapije ograničen samo na taj specifični problem. Ako mu ne mogu pomoći da bude više u dodiru sa sobom (za mene to znači sa svojim telom i kroz telo sa svetom oko sebe), onda osećam da je moj napor da prevaziđem njegovo otuđenje uzaludan i da je terapija neuspešna.
Premda govorimo o otuđenju kao o udaljavanju čoveka od prirode i bližnjih, osnova toga je u udaljavanju čoveka od svoga tela. O tome sam diskutovao drugde i razlog da to ponovo pominjem ovde jeste što je to centralno u bioenergetici. Samo kroz svoje telo se doživljava sopstveni život i svoje bitisanje u svetu. Ali to nije dovoljno da bi se bilo u dodiru sa telom. Čovek takođe mora održavati taj dodir, a to znači predavanje životu tela. Takvo predavanje ne isključuje um, ali isključuje predavanje disociranom intelektu, umu koji nije svestan tela. Predavanje životu tela je jedino osiguranje da će se put u otkrivanje sebe završiti uspešno.
Iz takvog posmatranja terapije kao beskonačnog procesa proizlazi praktično pitanje: „Koliko dugo”, pitaju me pacijenti, „ja treba da dolazim na terapiju?” Praktičan odgovor je: „Ostaćete na terapiji onoliko dugo koliko osećate da je ulaganje vredno vremena, napora i novca”. Takođe je praktično istaći da se mnoge terapije završavaju zbog razloga koji su van kontrole terapeuta ili klijenta, kao što je, na primer, menjanje mesta boravka. Ja takođe mogu prekinuti terapiju kada osetim da ne vodi nikuda, da bih sprečio pacijente da to koriste kao stalnu poštapalicu. Klijent će okončati terapijski odnos kada oseti da je sposoban da preuzme odgovornost za svoj dalji razvoj; drugim rečima, kada oseti da može nastaviti put bez ičije pomoći.
Pokret je suština života; razvoj i opadanje su njegova dva aspekta. U realnosti nema mirovanja. Ako razvoj u smislu ličnog rasta zastane, tada opadanje može biti neprimetno u prvi mah ali pre ili kasnije će postati očigledno. Pravi kriterijum uspešne terapije je da započinje i unapređuje proces razvoja u klijentu koji će se nastaviti i bez terapeutove pomoći.
U prvoj glavi sam izložio neka svoja lična iskustva iz terapije sa Vilhelmom Rajhcm, a posle toga iz terapije sa Džonom Pijerakosom što je postavilo osnovu za bioenergetski metod. Mada sam postigao neizmerno povećanje osetljivosti sebe (svesti o sebi, ekspresivnosti vladanja sobom), nisam osećao da sam stigao do kraja svoga puta. Neko vreme moj brod je plovio mirno, i nisam predosećao tegobe niti probleme, ali takva situacija se ne nastavlja beskonačno. U toku narednih godina prolazio sam kroz lične krize sa kojima sam zahvaljujući svojoj terapiji, dobro izašao nakraj. Lične krize se pojavljuju samo kada je neka rigidnost u ličnosti pod ogromnim teretom. Prema tome, to je opasnost, ali i prilika za dalje oslobađanje i razvoj. Srećom, kako se moj život odvijao, pokazalo se da je moj životni pravac — pravac razvoja. Ne ulazeći u same krize, opisaću neka lična iskustva značajna za predmet terapije.
Pre otprilike pet godina postao sam svestan bola u vratu. U prvo vreme sam to osećao samo povremeno, ali vremenom to je postalo uočljivije kad god bih naglo okrenuo glavu. Ja nisam zapostavio telo kada sam prekinuo aktivnu terapiju. Moj običaj je bio da radim bioenergetske vežbe sa svojim pacijentima. Mada mi je to mnogo pomoglo, nije imalo uticaja na bol za koji sam sumnjao da je vratni artritis. Nikada nisam potvrdio tu sumnju rendgenskim snimanjem, tako da je to do danas ostalo samo moja pretpostavka.
Bilo da je taj bol bio artritis ili ne, ja sam mogao napipati neke prilično napete mišiće koji su imali veze sa bolom. Bilo je i drugih mišićnih napetosti u gornjem delu leđa i u ramenima. Takođe sam primetio, gledajući film napravljen o meni dok sam radio sa pacijentima, da sam imao tendenciju da držim glavu pognutu unapred. Taj položaj je stvarao malo ispupčenje na mojim leđima između lopatica.
Godinu i po dana sam redovno radio vežbe, pokušavajući da se oslobodim bola i da ojačam svoja leđa. U to vreme sam redovno odlazio na masažu kod jednog bioenergetskog terapeuta. On je mogao da oseti napete mišiće na kojima je snažno radio da bi ih doveo do opuštenosti. Vežbe i masaža su privremeno pomogli. Osećao sam se slobodnije i bolje posle njih ali bol je ostao a tenzija se povratila.
U tom periodu sam imao jedno drugo iskustvo za koje verujem da je odigralo ulogu u razrešenju problema. Na kraju jednog profesionalnog grupnog rada dva učesnika, oba kvalifikovani bioenergetski terapeuti, rekoše da sam zaslužio da i ja dođem na red i ponudiše mi da rade sa mnom. To obično ne radim, ali sam tom prilikom pristao. Jedan je radio sa tenzijom u mojoj guši. Drugi je radio sa mojim nogama. Iznenada osetih oštar bol, kao da je neko uzeo nož i presekao mi grlo. Imao sam osećanje da je to nešto što je moja majka radila, psihološki, ne bukvalno. Shvatio sam da je efekat bio da me spreči da nešto kažem i plačem. Uvek sam imao teškoće u verbalizovanju osećanja, mada se taj problem stalno smanjivao tokom godina. U nekim situacijama propust da izrazim osećanja je dovodio do bola u grlu, posebno kada bih bio umoran. Kada sam osetio bol zbacio sam terapeuta sa sebe i besno se izvrištao. Tada sam osetio duboko olakšanje.
Ubrzo posle tog događaja snevao sam dva sna koja su dovela problem do vrhunca. Pojavili su se u dve noći zaredom. U prvom snu sam bio ubeđen da ću umreti od srčanog udara. Tada sam osećao da bi to bilo u redu, jer bih umro dostojanstveno. Čudno, nisam bio uznemiren u snu, niti kada sam se ujutro probudio i setio se sna.
Sledeće noći sam sanjao da sam poverljivi savetnik detinjastom kralju koji veruje da sam ga izdao. Naredio je da mi se odseče glava. U snu sam znao da ga nisam izdao i bio sam uveren da će on otkriti svoju grešku i da ću biti oslobođen kazne i vraćen na pređašnji položaj. Kako se vreme izvršenja presude približavalo, ja sam još uvek iščekivao oslobađanje. Kada je stigao dan izvršenja presude poveli su me, a ja sam još uvek bio siguran da će oslobođenje ipak stići, možda poslednjeg trenutka. U snu sam osećao da dželat stoji kraj mene sa velikom sekirom. Nisam ga jasno video. Međutim, još uvek sam očekivao oslobođenje.
Tada se dželat sagao da mi skine lance sa nogu. To je radio rukama, pošto su lanci oko članaka bili napravljeni od slabe žice. Iznenada shvatih „Pa to sam mogao i sam da uradim” i probudih se. Opet u snu nije bilo nelagodnosti zbog približavanja smrti.
Zbog odsustva nelagodnosti, mislio sam da ta dva sna imaju pozitivno značenje. Nije mi bio potreban veliki napor da ih protumačim. Prvom teško da je i potrebna interpretacija. Pre tog sna sam bio zabrinut zbog mogućnosti srčanog napada. Približavao sam se šezdesetoj, kada takvi napadi nisu retkost, i znao sam da sam na to bio najosetljiviji. Bio sam svestan rigidnosti u mojim grudima od svoje prve seanse sa Rajhom i toga se nikada nisam potpuno oslobodio. Sem toga, bio sam okoreli pušač lule, mada nisam uvlačio dim. San me nije uverio da neću imati srčani napad; štaviše, toj mogućnosti je dat drugorazredni značaj.
Važna stvar je bila umreti dostojanstveno, ali to takođe znači, što sam odmah shvatio, i živeti dostojanstveno.
To saznanje je izgleda uklonilo strah od smrti u meni.
Isprva nikome nisam pričao te snove. Nekoliko meseci kasnije sam ih ispričao grupi bioenergetskih terapeuta na radu u Kaliforniji. Posvetili smo jednu večernju seansu snovima. Tom prilikom nisam išao u duboko interpretiranje drugog sna. Osećao sam da mi san kaže da sam previše dugo svirao drugu violinu infantilnom aspektu svoje ličnosti, što je moglo samo da me uvali u nevolju. Moram zauzeti mesto koje mi po zakonu pripada, da vladam svojim kraljevstvom, (moja ličnost, moj rad) pošto sam preuzeo odgovornost za to. Zbog te odluke sam se osećao dobro.
Mesec i po dana kasnije sastao sam se sa drugom grupom bioenergetskih terapeuta na Istočnoj obali i ispričao im te snove. U međuvremenu sam imao još neke misli u vezi drugog sna. Osećao sam da je on bio povezan sa bolom u mome vratu. U snu je trebalo da mi glava bude odsečena; sekira je trebalo da se spusti na moj vrat. Dakle, počeo sam opisivanjem hroničnog bola u vratu, za koji sam osećao da je povezan sa nedržanjem glave visoko. U stvari, kada sam se trudio da držim glavu u tom položaju, bol je nestajao. Znao sam da ne mogu održavati taj položaj svesno, korišćenjem svoje volje, jer bi to izgledalo izvestačeno i ne bih dugo izdržao. Držanje glave visoko trebalo je da bude izraz dostojanstva, što bi se slagalo sa značenjem prvog sna.
Pošto sam ispričao snove, uspostavile su se neke veze sa detinjstvom. Ja sarn bio prvo dete u porodici, i jedini sin. Moja majka se posvetila meni, zenici svoga oka. Na mnogo načina se odnosila prema meni kao prema mladom princu. S druge strane, insistirala je da ona zna sve najbolje, i bila je surova kada bih se ja suprotstavljao.
Bila je ambiciozna i taj stav je prenela na mene. Moj otac se takođe posvetio meni. On je bio sasvim suprotna ličnost od moje majke. Bio je ležeran i voleo je zadovoljstva. Mada je mnogo radio, nije bio mnogo uspešan u svom malom poslu. Pomagao sam mu u poslu, jer sam bio brz u računu. Tokom mog detinjstva otac i majka su se svađali, najčešće zbog para i ja sam redovno bio uhvaćen u sredini. S jedne strane, osećao sam se superiorno u odnosu na oca, ali sa druge, on je bio veći, snažniji i ja sam ga se plašio. Ne verujem da je otac doprineo tom strahu. On nije bio surov i samo jednom me je udario. Ali, majka me je stavljala u situacije da se takmičim sa njim, što mali dečak nikada ne može uspešno da uradi.
Shvatio sam da nikada nisam uspešno razrešio tu situaciju, koja je bila sasvim jasno edipovska. Moj otac je bio detinjasti kralj koga nisam mogao skinuti sa trona, i tako sam morao ostati mladi princ koji mnogo obećava, ali sa drugorazrednom ulogom.
Kada sam povezao tu situaciju i opisao sebe u tom kontekstu, iznenada sam shvatio da je to završeno. To je bila prošlost. Sve što je trebalo da uradim bilo je da skinem slabašni lanac koji mi je vezivao članke.
Moj otac je umro nekoliko godina pre toga. Ne razmišljajući o tome, znao sam da sam sada ja kralj, i kao što je to prirodno za kralja, mogao sam, prirodno, držati glavu uspravno.
Tumačenje se na tome završilo i nisam više o tome razmišljao, jer sam znao gde mi je mesto. Takođe, ne razmišljajući o tome, otkrio sam jednoga dana da je bol u vratu nestao. Od tada sam oslobođen bola.
Od tada sam postao svestan da imam drugačiji stav u ophođenju sa ljudima. Drugi su zapazili tu promenu. Oni kažu da sam postao mekši, ležerniji, da manje izazivam druge, manje insistiram da drugi prihvate moje mišljenje. Pre toga sam se borio za priznavanje —priznavanje kao čoveka, ne kao dečaka; kao kralja, ne kao princa. Ali, niko mi nije mogao dati priznanje koje sam sam sebi negirao. Sada više nije postojala potreba da se borim.
Veoma sam bio zadovoljan tim ishodom, ali to nije značilo da sam stigao do kraja svog puta. Nakon oslobađanja napetosti u vratu, postao sam svestan napetosti u ramenima i grudima. Te napetosti, međutim, nisu dostigle nivo bola. Bez obzira na to, nastavio sam da radim bioenergelske vežbe sa disanjem, uzemljavanjem i udaranjem vrećica peska, da oslobodim svoja ramena. Uzemljavanje se odnosilo na dovođenje osećanja u noge. Moj san mi je rekao da sam privezan za članak.
Aleksandar Loven
