Znamo već: umro je Miloš Crnjanski. Znamo i ne znamo. Zašto ne može da se poveruje u smrt, koja je pračinjenica svake činjenice, apsolutna očiglednost? Zato što je vera negacija smrti; u smrt se ne može poverovati zato što smrt i vera ostaju nepomirljivi.
Onaj koji preživljava, i kada pokušava da poveruje u smrt, i tako, možda, da se pomiri sa njom (da se pomiri: da se oslobodi od bola nemirenja), šta čini drugo nego pokušava, ipak, i onda kada to, dakle, neće, da vidi onoga koji je otišao, da sećanje suprotstavi razvejavanju, da lik suprotstavi obezličenju?
Leži već prvi sneg na grobu Crnjanskog, a ja pokušavam da ga vidim onakvog kakav je bio na Disovom proleću, u Čačku, gde sam imao da govorim, pred njim, o njemu, i gde sam ga prvi put sreo, ali ne mogu da vidim tog Crnjanskog: između njega i mene uvek se, nezadrživo, javlja Crnjanski sa fotografije koja je, ako se ne varam, objavljena u njegovoj „poetičnoj komediji“ Maska i koju sam, kao dečak, za vreme rata, i to u istome tome Čačku, bio držao na svome stolu. Lik Miloša Crnjanskog za mene ostao je, otada, samo taj lik iz Maske: u njega su se ulile, crta po crtu, sve njegove rečenice, tako da ja danas ne mogu da se prepustim ni jednoga jedinog trenutka njihovoj jedinstvenoj magiji a da se iz tih rečenica ne javi taj lik.
Pričam ovu svoju priču samo zato što mislim da ona i nije samo moja; zato što mislim, zato što sam gotovo spreman da tvrdim da će se, u svakome duhu, sada, sve Crnjanskovo neumitno da vrati tome mladićkom njegovom liku: sve druge slike, sa svih drugih fotografija i filmova, i iz svih drugih rečenica i knjiga Crnjanskovih, stopiće se, polako, u taj lik, u njegove crte koje, međutim gube se u nečemu floue, u nekoj mekoj magli, u nekoj lakoj neodređenosti. Taj najbitniji Crnjanski, zamagljen, između melanholije i ironije, kao nekakav prigušeni sjaj do kojeg dolazi romantičarskom dematerijalizacijom svega neposredno-datog, svega postojećeg, empirijskog, to je Crnjanski koji, kao u nekakvom neprolaznom arijelstvu, ostaje da lebdi nad nama, u našim unutrašnjim nebesima: onaj Crnjanski koji je tu lakoću, tu zanetost našao na galicijskom frontu, kao austro-ugarski vojnik, nalazeći, usred pakla sveopšte razjedinjenosti, i kao odgovor na taj pakao, svoj sumatraizam, tu neo-romantičarsku mitologiju o sveopštoj povezanosti, i koji je, kroz anarhizam demobilisanog vojnika, koji nikome i ničemu ne pripada, kroz anarhističku slobodu, našao prozračnost ne samo reči nego i tela, koja blude, oslobođena od zemaljske teže, po nebesima.
Duh lutanja, koji je progovorio kroz njega, nije bio stvar nekoga literarnog modernizma posle prvog svetskog rata. Bio je to duh čoveka koji je prošao kroz pakao rata i koji je tu, podjednako, našao i svoj anarhistički anti-nacionalizam, tako izuzetno značajan u ovoj poeziji, i mitologiju onoga vojvođanstva koje, kao ukleto, i oličeno u Vuku Isakoviču iz grandioznog romana Seobe, osuđeno je da gine za tuđ interes i za tuđ račun. Motiv odisejski tu se negde začeo, da nikada stvarno ne napusti Crnjanskog, ali u stilu nekakve apsolutne odisejade, one za koju Itaka nikada neće postojati u stvarnosti, nego samo u snu, uvek nešto drugo i drugačije od onoga što jeste, u stvarnosti, tako da kob hiperborejska ide otuda: kob, da se pod toskanskim suncem sanja o Stražilovu, a na Stražilovu da se sanja o Severu, o ledu, na Stražilovu ili u istoj, osunčanoj, Italiji. (…)
(…) U ovoj literaturi, Crnjanski je vršio vanredno jak uticaj, veći i razgranatiji nego što se to najčešće može da pretpostavi: on je, zna se, revolucija u poeziji, i revolucija u romanu; pa ipak, niko nije ponovio ovu zračnost njegove poetske rečenice, ovu providnost njegove reči, jer niko ih nije našao tamo gde ih je našao Crnjanski: u blatu rova. Sve to zračno, ustreptalo i lako, sva ta iluzija bestelesnosti i blagosti u njoj, jeste transcendencija surovosti i blata. Snaga te prozračne pene jeste snaga nemirenja sa blatom, uvek onako krvavim kao u Seobama: ta prozračna pena, ta lakoća jeste transcendirana težina blata. U magiju onoga što se, kod Crnjanskog, čini tako neranjivim, gotovo kao nekakva besmrtnost – jer što je, kao, bez tela, samo zvuk, čak ne ni zvuk nego ono što ostaje u duhu od zvuka, što ne pristaje čak ni na „telo“ zvuka, što se od svega, pa i od zvuka, odvaja – u tu magiju ugrađeno je iskustvo smrti, ona je čak i postignuta posredstvom smrti. Ovaj vojnik, ovaj večiti mladić, usred trijumfa smrti, uspeo je smrt da pretvori u svoga vernog poslenika, u svoga šegrta: načelo smrti, kao načelo negacije svega postojećeg, svakog oblika, svakog identiteta, u samoj je suštini njegove takozvane literarne tehnike, i kada je ona pozno-ekspresionističko i kada je novo-romantičarsko rastvaranje oblika, ali je, samim tim, ta smrt u samoj sebi poreknuta, postajući funkcija poezije ovoga razlivanja, razlivajući se, čak, i sama po onome prigušeno sjajnom vazduhu, po onoj svetlucavoj magli po kojoj se i sve drugo razliva i po kojoj je Crnjanski bludeo, kao da je oslobođen od zemaljske težnje, berući višnje i trešnje, po Stražilovu, iz drevnoga Japana i Kine, sa osmehom, i milujući, iz Beograda, snežna brda Urala.
Eno ga, tog Crnjanskog, ponovo, ja ga i sada vidim dok mu sneg zavejava grob, eno ga: onaj zamagljeni lik sa zamagljene one fotografije iz njegove Maske; nekakav večiti mladić nekakvoga večitog romantičarstva: onaj koji i jeste i nije tu, kao neprolazna zanetost koja se više, svakako, i ne seća kada se, i gde, začela. Možda je uvek tako gde je istinska poezija: začeta u istoriji, poezija se oslobađa istorije; nađena u sasvim određenom trenutku, ona se oslobađa trenutka. Crnjanski je, onaj suštastveni, romantizam mladosti, i njega mladost čuva, mladost koja je uvek ustreptalost, čežnja i daljina, mladost koja, u toj ustreptalosti, melanholično-srećno, nema lika nego bludi ka tome svom liku, nalazeći najvišu svoju sreću u toj bludnji koja, u stvari, ni na kakav lik ne pristaje. Crnjanskov lik, onaj sa mladalačke njegove fotografije u koji se zaista ulivaju svi njegovi stihovi i sve njegove rečenice, koji ne protivureči njima i nije njihova izdaja, taj lik koji se čudesno izmirio sa tim rečenicama što se odvijaju, inače, od svake konačnosti, od svakoga konačnog oblika i lika, taj njegov lik, jeste, to svi znamo, jedan od retkih likova na koje mladost pristaje.
To je čudo, to: da se mladosti nađe neki lik, čudo za koje su sposobni samo oni najređi među nama, čudo ostvareno u Dnevniku o Čarnojeviću i u Stražilovu.
Na mome stolu, odavno, nema više fotografije mladića Crnjanskog, ali ona mi stvarno više nije potrebna, ona nam zaista više ne treba: dovoljno je da neki trenutak, nepredviđen a ipak nužan, pokrene u nama, nostalgijom, bezrazložnom i neimenljivom žudnjom, magiju i snagu daljine, onaj romantizam za koji smo (tako naivno) verovali da je zauvek mrtav, pa da se opet nađemo usred mladosti, i da opet, u njenim visinama i bludnjama, ugledamo Miloša Crnjanskog.
Radomir Konstantinović
