Rakija

Mi­slim, ne zo­vu je svi ta­ko. Bo­je se pro­ka­znog pro­kle­tog ime­na. Mi­slim, mo­že i ko­njak i vi­no i piv­či­na, vi­ski, ape­ri­tiv ili di­že­stiv, ali, to je to. Su­šti­na je ista, ne­ma be­ga­nja i tač­ka. Mu­če­ni­ca za iz­mu­če­na po­ko­lje­nja. Ka­plja za is­pla­ka­nu če­ljad. Su­za za ras­pla­ka­nu bra­ću…
Ra­ki­ja­ši­mo i, ot­pri­li­ke, ne­ma nam mno­go po­mo­ći. Ot­kri­va­mo ne­pojm­lji­ve du­bi­ne u ne­po­jam­noj plit­ko­ći. I bez­nad­no vje­ru­je­mo u du­bi­nu plit­ko­sti. Što bi re­kao Pe­snik: Žeđ za ra­ki­jom slič­na je fan­ta­zi­ji…
Ne­ma nam ni­ko ra­van u ra­ki­ja­nju. Ne­ma nam prem­ca kad se za­ra­ki­ja­mo. Ni u ju­ri­ša­nju, ni u tr­ko­pi­šu. Ni u vla­sti, ni u opo­zi­ci­ji. Ra­ki­ja nam za­mi­ri­še u klo­zet­skom am­bi­jen­tu. Ili nas smje­sti u klo­zet ili nam da­je po­seb­nu an­ti­klo­zet­nu aro­mu. Za­vi­si od am­bi­jen­ta i po­tre­be, a ne od ra­ki­je, jer ona, sve­ti­ca, ni­ko­me ni­šta ni­je kri­va. Kri­vi su oni ko­ji na­sr­ću na nje­nu čed­nost, oni ko­ji na­pa­stvu­ju nje­nu či­sto­tu. Ho­ćah re­ći, do lju­di je, ni­je do ra­ki­je.
Ra­ki­ja­nje nam je, ot­pri­li­ke, mje­ra svih stva­ri, za­kon sva­kog po­ret­ka, uslov sve­vre­men­skog op­stan­ka. Po ra­ki­ja­nju ra­ki­ja­ško brat­stvo od­re­đu­je sva­kom mje­ru. Na­rav­no, ma­lo i po ždra­nju i lo­po­vlu­ku, ali vi­še po ra­ki­ja­nju. Ra­ki­ji­ca sa ra­ki­ja­njem i ne­ma ne­ke ve­li­ke ve­ze, ali, lak­še joj je pri­pi­sa­ti sva­ka­kva ne­po­čin­stva, ne­go pre­i­spi­ti­va­ti sop­stve­nu utr­nu­lu sa­vjest…
Ra­ki­ja­nje je udar­nič­ka pje­sma svih na­ših preg­nu­ća, svih na­ših do­se­ga i pod­vi­ga. Ra­ki­ja je sve­ta vo­di­ca na­šeg du­hov­no­ga vo­zdi­za­nja. Bez ra­ki­ja­nja bi­li bi­smo ni­ko i ni­šta, mi­slim, ni­ko i ni­šta smo i sa ra­ki­ja­njem, ali smo ne­ka­ko ora­ki­ja­ni va­žni­ji ne­go što je­smo. Za­pra­vo, ne­ka­ko smo ta­kav soj, ala­vi i la­ko­mi na sve što je lju­đi­ma stra­no. Ne­go, do­bri smo, ka­kvi smo mo­gli bi­ti. Da smo ne­ka­da ma­kar sre­li ne­za­ra­ki­ja­nog čo­vje­ka ko­ji vo­li ra­ki­ju ne bi­smo ni mi ra­ki­ja­ši­li ni­ti bi­smo sa di­ja­bo­la­ma dru­go­va­li…
Bez ra­ki­ja­nja ne­ma ljud­sko­ga raz­go­vo­ra, a bez raz­go­vo­ra uz ra­ki­ja­nje ni nas ne bi bi­lo, a da nas ne­ma bi­lo bi ra­ki­ja­nja i bez nas. Ma­kar je za­to bo­lje što nas ima, jer, obr­ni-okre­ni ni­ko­me ni­je­smo ni va­žni osim sa­mi se­bi u ra­kij­skim fan­ta­zma­go­ri­ja­ma…
Ako bismo se ne­kad, ne daj Bo­že, otri­je­zni­li, na­či­sto bi­smo pro­pa­li. To vi­še ne bi­smo bi­li mi. Bio bi to ne­ki dru­gi na­rod. Ne­ka­kvi ša­ša­vi po­lu Ja­pan­ci, umrt­vlje­ni Njem­ci ili za­be­zek­nu­ti Nor­ve­ža­ni. I oni ra­ki­ja­ju, ali na­še ra­ki­ja­nje je ne­ka­ko na lov­ćen­skom ni­vou. Na­še ra­ki­ja­nje je eg­zi­sten­ci­jal­no ora­nje, ora­ki­ja­va­nje nam je vje­či­ti ja­ram na uza­lud­noj bra­zdi. Sa­mo mi zna­mo da uži­va­mo u te­škim mu­ka­ma, sa­mo nas ob­u­zi­ma mi­li­na pro­pa­da­nja, sa­mo mi osje­ća­mo taj neo­bja­šnji­vi or­ga­zam kre­pa­va­nja, sa­mo se mi ta­ko za­no­sno hva­li­mo svo­jim pa­do­vi­ma u bez­dan be­smi­sle­ni­ja…
I ni­je to od ju­če. Na­ša isto­ri­ja je za­pra­vo po­vi­jest ra­ki­ja­nja. Kao da ni­ko tri­je­zan ni­je gi­nuo u na­šim vu­ko­je­bi­na­ma, a sva je pri­li­ka, da se ni­ko ni­je tri­je­zan ni ra­đao. I šte­ta je i za­stid pre­ki­nu­ti tu tra­di­ci­ju ora­ki­ja­va­nja kad smo to što smo sa­mo zbog ra­ki­ja­nja. Ho­ćah re­ći-ko smo mi pa da pre­ki­ne­mo tu po­tre­snu sud­bin­sku pri­ču. Čik pa je pre­ki­ni, ra­kij­ski si­ne!
Uvi­jek se ne­ka­ko u na­šim kra­je­vi­ma za­zi­ra­lo od nor­mal­nih če­lja­di, od iz­op­šte­nih tre­zve­nja­ka. Uvi­jek smo ne­ka­ko u na­šim me­tafizi­čko-an­tropološkoontološkim za­no­si­ma do­la­zi­li do ge­ni­jal­nih za­klju­ča­ka da je bi­ti ora­ki­jan bo­lje ne­go bi­ti lud. I uvi­jek smo ona­ko va­tre­no i isti­no­lju­bi­vo za­klju­či­va­li da je tri­je­zan isto što i ble­sav. I ru­ku na sr­ce, je­ste ta­ko. Me­đu na­ma re­če­no. Ra­kij­sko brat­stvo i ni­je svje­sno ko­li­ko je u pra­vu uvi­jek i po svim pi­ta­nji­ma. I ni­ka­da ni­je­smo da­va­li šan­su tre­zve­nim i mu­drim, jer su oni odav­no već iz­op­šte­ni iz dič­no­ga ra­ki­ja­ško­ga brat­stva. I ni­je­smo po­gri­je­ši­li. Da smo po­gri­je­ši­li, ne bi nas ni bi­lo.
Li­je­po je što smo uvi­jek u pra­vu i što smo u sve­mu do­sled­ni i is­traj­ni. Na to­me nam po­za­vi­de mno­gi lju­di i na­ro­di, ali u svom tre­zve­njač­kom ko­šma­ru ni­je­su nam bit­ni i in­te­re­sant­ni. Mi­slim, bo­lje je na­še plju­va­nje uvis, ne­go nji­ho­vo pi­ša­nje uz vje­tar. Uosta­lom, kad bu­de su­đe­no, mi će­mo obr­ši­ti po­red ka­za­na, a oni u ka­za­nu!
Na­ši mah­ni­ti ra­ki­ja­ši vo­de dr­ža­vu, pred­vo­de op­šte­na­rod­no ra­ki­ja­ško brat­stvo i to či­ne ve­o­ma uspje­šno. Upor­no ra­ki­ja­še i ora­ki­ja­va­ju sva­ki na­um i sva­ki po­sao. U ra­kij­skom sa­ve­zu ne­ma po­gre­šnih po­te­za ni­ti na­o­pa­kih na­u­ma. Po­sto­ji sa­mo po­tre­ba da ih bu­de još, jer ra­ki­ja­še­nje ne­ma gra­ni­ce ni­ti po­zna­je za­bra­ne. I kad ne­sta­ne sve­ga na ovom svi­je­tu osta­će spo­men o jed­nom ra­ki­ja­škom brat­stvu i ra­ki­ja­škom psi­ho-po­gla­vi­ci ko­ji je, kao što i pri­li­či i na­ma i nje­mu, na­zdra­vljao i on­da kad vi­še ni­je imao ni či­me ni ko­me. I ni­ka­da mu ni­je pa­lo na ra­ki­ja­šku pa­met da je mo­žda po­ne­kad u po­ne­če­mu pre­tje­rao.
U sve­mu se, star­ci-ra­ki­ja­ši su go­vo­ri­li, mo­že pre­tje­ra­ti, ali u ra­ki­ja­še­nju ne mo­že. I to­me ra­ki­ja ni­je kri­va.
I ni­je stra­šno što smo do­šli do dna bu­re­ta, ko­li­ko je stra­šno što smo odav­no is­pi­li svu pa­met ovo­ga svi­je­ta i ta­ko po­sta­li lu­đi ne­go što je­smo.