Čuo sam neki žagor pod prozorom i pomislih da su došli da ubiju mog oca.
A onda je violina dovela sve u sumnju i oslobodila me straha. Taj koji je svirao pod našim prozorom nije bio virtuoz, ali je, očigledno, bio zaljubljen u moju sestru Anu. Violina je imala glas skoro ljudski. Neko je, do ušiju zaljubljen u zvezde, u moju sestru Anu, pevao stidljivo, trudeći se da da svom glasu što veću muškost i dubinu. Ipak je to pevanje ličilo na šaputanje:
Zašto je Gospod stvorio ljubav… Zašto su noći…
Onda Ana najzad pronađe šibice i ja je videh pri toj svetlosti, kao u magnovenju, kako stoji iza zavese, u belom. A kada se vratila i ponovo legla, začuh kako moja majka, dirnuta, skoro poslovično reče:
“Ana, zapamti to jednom zauvek. Kada se nekom drži podoknica, onda treba zapaliti šibicu. To je znak otmene pažnje.”
Smiren majčinim glasom, ja sam ponovo tonuo u san kao u šumu mirisa, kao u zelenu livadu.
Ujutro smo našli u prozoru grančicu jabukovog cveta, sličnu srebrnoj kruni, i dve-tri razbuktale crvene ruže. I još pre nego što nas je (sutradan u školi) pitala učiteljica: “Koji je to magarac gazio noćas po bašti”, ja sam još ujutro, tako reći po mirisu, prepoznao cveće iz bašte gospođe Rigo, jer ja sam vezivao ruže, podsecao jorgovan.
Nisam hteo da kažem da je – sudeći po glasu – taj magarac što brsti ruže bio gospodin Fuks mlađi, obućar, zaljubljen kradom u moju sestru Anu.
Ana, reci, da li sam sve to izmislio?
(Cveće i mirise.)
Danilo Kiš
Rani jadi
