Izgubila se Narandža, najlepša među kravama u selu. I on je mora naći po svaku cenu, makar tragao za njom cele noći. Gospodin Molnar ne bi mu to oprostio. Narandža je najbolja među kravama gospodina Molnara. Zato će morati da pretraži celu šumu, pa i dalje ako treba. Reći će Viragu da potera sa svojim i krave gospodina Molnara i neka mu kaže: “Narandža se izgubila. Kao da je u zemlju propala.” I neka još kaže: “Andi moli gospodina Molnara da se ne ljuti na njega. On će sve učiniti da pronađe Narandžu, jer on zna da je Narandža steona i da je to najbolja krava u celom selu. Ali, eto, kao da je u zemlju propala.” I neka još kaže: “Andi je poručio da ukoliko ne nađe Narandžu do sutra ujutro – neka ga ne čekaju. On će otići u svet, neće se više nikada vratiti u selo. Neka se gospodin Molnar ne ljuti.” A gospođi Sam, njegovoj majci, neka kaže da ne plače. “Andi je otišao u svet, jer je izgubio Narandžu.” Samo neka to kaže oprezno, njegova bi mama mogla inače da umre, na mestu. Zato bolje neka kaže samo: “Andi je izgubio Narandžu. Neće se vratiti dok je ne pronađe.” Tako će reći Viragu. I on je njemu, Viragu, pomagao uvek kada bi mu se izgubila neka krava.
A šta će reći gospodinu Molnaru ako nađe Narandžu, pa je dotera kući kasno, u duboku noć, kao prošli put? Reći će mu kako je Narandža pasla tu u blizini sa ostalim kravama, pa je u jednom trenutku nestala, kao da je u zemlju propala.
“Da li ti uopšte čuvaš krave?” reći će mu gospodin Molnar. “Da li ti uopšte čuvaš krave, reci! Šta ti to zapravo radiš u šumi, a?”
“Ništa, gospodine Molnar”, reći će mu. “Znam da je Narandža steona i nikad je ne puštam da se odvoji od ostalih krava. Ali, eto, kao da je bila u zemlju propala.” Tako će mu reći, ako je bude našao.
U tom trenutku dečaku se učini da čuje kako negde u gustišu pucketa granje i on zastade, zadihan.
“Narandža! Narandža!”
Oslušnuo je, zaustavivši disanje.
Negde u daljini čuo se čobanski rog. On shvati da je u šumi već počeo da se hvata mrak, uskoro neće moći više da razabere stazu.
“Dingo”, reče dečak, “gde je Narandža? Reci, gde je Narandža?”
Pas je stajao pred njim i gledao ga nemo.
“Dingo, šta ćemo da radimo?” reče dečak.
Dok je govorio psu, gledao mu je pravo u oči i pas ga je razumeo.
Zavrteo je repom i zacvileo, nakrivivši glavu.
“Ako ne nađemo Narandžu uskoro, nećemo se vraćati gospodinu Molnaru”, nastavi dečak da razgovara sa psom, koji je išao ispred njega cvileći.
Išli su uskom zaraslom stazom u pravcu Carskog duba.
“A ti ćeš sa mnom”, reče dečak. “Gospodin Berki se neće mnogo ljutiti što sam te poveo. On zna da si sa mnom i da ti neće ništa faliti. Zamisli kako bi bilo da ti mene ostaviš?” reče dečak. “Tek, vratiš se jednog dana i zalaješ pred kućom. Svi bi rekli: Andi se, izgleda, neće nikada više vratiti. Naravno, ne bi to rekli glasno pred mojom mamom i Anom. Samo bi svi tako pomislili kad bi se ti jednog dana vratio sam u selo.”
Pas zastade i poče da njuši.
“Gospode”, reče dečak, “pomozi mi da nađem Narandžu.”
Dingo zacvile i dečak shvati da je to bio svež zečji trag ili lisičja jazbina.
Jedva je još mogao da vidi psa koji je cvileći išao kroz gustiš.
“Zato ćemo ti i ja zajedno u svet. Jer, zamisli, šta bi bilo da se ti vratiš sam, a moja mama i Ana i gospodin Berki i svi stoje pred tobom i pitaju te prekorno: Dingo, gde je Andi? Moja bi majka odmah prepoznala po tebi da sam ja mrtav, pa bi se srušila, a Ana bi počela da čupa kosu. Gospodin Berki, moj rođak, počeo bi da ih teši i rekao bi: Zaboga, gospođo Sam, ne budite ludi. Kakav je to dokaz, molim vas, da sa Andijem nije nešto u redu? Dingo se jednostavno vratio, jer je ogladneo, ili ga je Andri sam oterao. – Tako bi rekao gospodin Berki i ne bi se ljutio, jer bi i sam bio siguran da sam ja mrtav, ili da su me zarobili drumski razbojnici, ili me rastrgli vukovi ili me zarobila šumska vila. Ali on bi se pretvarao da mu ništa od toga nije palo na um, jer bi mu bilo žao moje mame i Ane… A šta bi on, zapravo, mislio o tebi, a? Tu pred svima ne bi ti ništa rekao, ali kada biste ostali nasamo, on bi te prezreo, možda bi ti čak pljunuo u njušku, zato što si me napustio. Ja znam da ti to ne bi nikad učinio, ali samo tako kažem. Sećaš li se one knjige Čovek, konj, pas, koju sam čitao prošle jeseni? Sigurno se sećaš, čitao sam je dok smo čuvali krave uz Rimski drum. Posle sam je pričao svima, i Viragu, i Laciki Tot i Beli Hermanu, svima. E, dobro, sećaš li se kako su bili verni jedni drugima, seti se samo. Ceo im Divlji Zapad nije mogao ništa… A ako bi nas napali vukovi? Ti možeš da se obračunaš bar sa dva. A ja? Šta misliš, koliko vukova mogu da ubiju Andi i Dingo kada ostanu zajedno u šumi? A ako nas uhvate drumski razbojnici? Ti ćeš mi odvezati konopac dok oni spavaju. Posle ćemo već lako. Oni će biti na spavanju, a ja ću se domoći jednog pištolja. Ne, dva pištolja. U svaku ruku po jedan. Misliš li ti da ne znam da rukujem pištoljem? Ja mislim da ti u to ne sumnjaš. A posle ćemo ih odvesti u policiju. Oni će se čuditi i dugo će nas ispitivati. Posle će pozvati moju mamu i gospođu Rigo, moju učiteljicu. Moja će majka biti jako uplašena, jer kada je zovu u policiju, to znači ili da sam ja nađen mrtav ili da sam učinio neki veliki prestup. A oni će joj čestitati i reći će joj da sam uhvatio najopasniju i najkrvoločniju bandu drumskih razbojnika, za kojima je raspisana poternica i za kojima se godinama već uzaludno traga. Onda će joj predati nagradu. Ogromna suma. Da je tri dana i tri noći brojiš, ne bi je izbrojao. Ali toliku sumu ne daju u ruke deci, makar i razoružali najopasniju bandu drumskih razbojnika. Gospođa Rigo je tu da izbroji pare i da joj kažu kako je po zakonu dužna da opravda sve moje izostanke. A sutradan, u školi, reći će:
Andi, ustani. Onda će Laci i Virag da pomisle kako će im učiteljica reći da idem i donesem iz bašte šibu kojom će me posle isprašiti. Umesto toga, ona će kazati: Deco, Andreas Sam, učenik naše škole, uhvatio je najopasniju bandu drumskih razbojnika. Naravno, reći će da mu je pomagao i njegov pas, zvani Dingo. A Julija Sabo će zaplakati od uzbuđenja kad se seti šta mi se sve moglo dogoditi.”
Govorio je već glasno. Osim psa, nije bilo nikog ko bi ga mogao čuti. U šumi je već bilo mračno, samo se iznad visokih grana drveća pomaljalo tamnoplavo nebo. Išao je kroz šiblje, za psom, zaklanjajući lice rukama. Bosim je nogama gazio čas po mahovini, čas po svelom lišću, ili bi nagazio na suvarke koji su mu pucketali pod nogama. Govorio je glasno, jer je šuma odjednom počela da šumi hiljadama treptaja i dečaku se činilo da je sve zauvek izgubljeno. Nigde nije više čuo glas čobana, a daleko mukanje krava već je davno bilo zamrlo. Sada je već Virag sigurno oterao krave gospodina Molnara i već mu priča, onako kako mu padne na pamet, jer još nisu bili uspeli da se dogovore. Sigurno mu je ispričao sve najgore, izdao ga je. Kao što ga je izdao i prošle godine, kada je on, Andi, jahao na Zemički, pa je gospodin Molnar to doznao i zapretio mu da će ga otpustiti. Dakle, taj Virag je uzeo lepo i sve ispričao: kako su čuvali u Grofovskoj šumi, kako su naložili vatru i kako je on, Andi, pričao svima Kapetana Srebrnog zvona. Posle, kada su hteli da priteraju krave bliže, jer se sunce već bilo klonilo zapadu, a čobani iz Bakše i Čestrega već terali kući, onda je Andi primetio da mu nema Narandže. Sigurno će ga gospodin Molnar pitati i to – pre koliko je vremena, otprilike, Andi poslednji put pogledao gde su mu krave. A on će, taj smeteni Virag, Ciganin, reći da su se on i Bela Herman dogovorili kako će tog dana Bela da čuva i svoje i Andijeve, to jest gospodin-Molnarove krave, a da će Andi dovršiti Kapetana Srebrnog zvona i posle im ga ispričati. Eto, tako će reći Virag. Kada je Bela Herman rekao da mu nema Narandže, on je samo poslao psa da je potraži i nastavio odmah priču tamo gde je stao: kako je Meleskinja ušla u brodsku kabinu i rekla Alehandru Hijaventu da će se otrovati, iz ljubomore. Na dlanu je držala jednu malu belu pilulu, a oči su joj blistale sjajem Karipskog mora…
“A šta bismo uradili”, reče dečak glasno, govoreći psu za čijim je cviljenjem išao skoro naslepo, “šta bismo uradili kada bi nas začarala šumska vila? Vidiš, dobro je što si ti sa mnom. Koliko je meni poznato, ni šumske vile ni veštice nemaju moć da začaraju pse. Zato bi ti, čim bismo ugledali zamak, zastao malo iza mene da vidiš šta će se sve dogoditi. Nemoj se čuditi, možda ćemo za koji minut ugledati takav zamak. Samo nemoj da se uplašiš. Ako to bude lep, starinski zamak, poput onog grofovskog, tamo iza Carskog duba, i ako bude osvetljen, onda je to zamak šumske vile. Misliš da ću pobeći? Ni po koju cenu. Možda je ona i Narandžu odvela samo radi toga da bih je tražio, pa da padnem u njene mreže. Kada je ugledam, praviću se da ne znam da je ona šumska vila. Samo ću je pozdraviti lepo, učtivo, i pitaću je: da nije gospođica izvolela videti jednu steonu kravu boje narandže. Ona će se, to da znaš, samo smeškati da bi me zavela, i krenuće prema zamku, tobože postiđena. A znaš li kako ću je najsigurnije poznati? Biće sva u belom, kao u svili, samo nešto još finije i providnije. Jer vile se uvek oblače u belo. Ja ću onda da se pravim kao da ništa ne primećujem, samo ću lepo zahvaliti i nastaviću da idem dalje, ukoliko budem mogao. Ako se probudim, to je onda san. A ako se ne probudim, a ne budem mogao da idem – to znači da sam začaran. Onda ću ostati kod nje neko vreme, ti se nećeš ljutiti. Vratićeš se i pokušaćeš da objasniš mojoj majci i gospodinu Berkiju da ja nisam mrtav – začarala me šumska vila. Da ne brinu. Ja ću ostati tamo godinu dana, možda i dve. A znaš li, Dingo, koliko je to opasno? Za to se plaća glavom. Odatle još niko nije pobegao. Ili zato što im je bilo toliko lepo da im se u svesti izbrisala svaka druga uspomena, ili zato što ih je sustigla kazna. Ali ja ću pobeći. Ja sam vešt. Ne znam još kako, ali ću pobeći. Zbog mame. Ona će znati da ja nisam mrtav i čekaće me. Samo ti, Dingo, nemoj ništa da se plašiš kada budeš ugledao zamak, sav u svetlosti.”
Onda se odjednom malo razdani. Ispred njih, kao da je u šumi buknuo požar. Dečak i pas zastadoše za trenutak.
“Našli smo ti Narandžu”, reče Virag. “Doveli su je čobani iz Bakše. Prepoznali su je.”
Nasred čistine, pri svetlosti zalaska, stajala je Narandža, rumena kao višnja.
“To je najlepša krava u selu”, reče dečak. “Zato su je prepoznali.”
Odjednom mu bi žao što su pronašli kravu. Setio se da bi Virag mogao ipak da sve ispriča gospodinu Molnaru. A možda bi u onom zamku ostao i cele tri godine.
Danilo Kiš
