Jasan Pogled

Pozorište

niksicko pozoriste

U sva­kom slu­ča­ju bo­lje je gle­da­ti ži­vot u po­zo­ri­štu, ne­go po­zo­ri­šte u ži­vo­tu. Ili ta­ko ne­ka­ko…
Ne bi­va gra­da bez po­zo­ri­šta. A du­go ga ni­je bi­lo. Ni po­zo­ri­šta ni NK gra­da. Za­pra­vo, bi­lo ga je po­ne­kad, po­ma­lo, u iz­u­zet­nim, van­red­nim pri­li­ka­ma. I Nik­šić­kog po­zo­ri­šta i slav­nog NK gra­da.
I sa­da, ko­nač­no ga ima. I li­je­po iz­gle­da. Baš ona­ko, evrop­ski. Ka­žu ne­ki ko­ji­ma je ovo – evrop­ski, uz­vi­še­na mje­ra svih stva­ri, svih lju­đi i po­ja­va. Vje­ru­jem im na ri­ječ, jer ni­je­sam imao pri­li­ke da bu­dem na otva­ra­nju. Mi­slim, ni­ko me i ni­je zvao, a i ni­je­sam se ni na­dao po­zi­vu. A i da sam do­bio po­ziv, na­rav­no da se ne bih oda­zvao. Šta bih ra­dio ta­mo?! Mi­slim, ni­je­sam ni po­li­ti­čar, ni glu­mac, ni­ti umi­jem da glu­mim glum­ca ili po­li­ti­ča­ra – glum­ca… A za pu­bli­ku, ko­joj pri­pa­dam, valj­da će bi­ti vre­me­na, jer zbog nje, valj­da, po­zo­ri­šte i po­sto­ji. Ako bu­de po­sto­ja­lo, a za­i­sta se na­dam da ho­će.
Ko­nač­no, da­kle, jed­na li­je­pa vi­jest i je­dan, odi­sta, zna­ča­jan da­tum. Tu lje­po­tu i taj zna­čaj NK grad je odav­no za­slu­žio. Na lje­po­tu i na zna­čaj NK grad ima pri­rod­no pra­vo. Pra­vo do­bi­je­no i ro­đe­njem i tra­ja­njem.
Sa­mo da se ne pre­tje­ra u toj lje­po­ti i u tom zna­ča­ju. Sa­mo da se ne pre­tje­ra u li­je­pim i pa­met­nim i zna­čaj­nim ko­ji ne­ma­ju baš ni­ka­kve ve­ze sa umjet­no­šću i sa po­zo­ri­štem osim što umi­ju da glu­me za bi­ra­nu elit­nu pu­bli­ku. A ti što glu­ma­ta­ju ni­je­su glum­ci, već po­ze­ri, ma­ne­ke­ni na­dri­po­li­tič­ke mo­ći, glav­ni glum­ci u na­šoj tra­gi­ko­me­di­ji ko­ja bez­na­de­žno du­go tra­je…
Na­dam se da ni­je­su za­u­vi­jek re­zer­vi­sa­li pr­ve re­do­ve ni u po­zo­ri­štu ni u na­šoj ur­ne­be­snoj tra­ge­di­ji ko­ja glu­mi ži­vot u na­šoj dr­ža­vi­ci ko­ja glu­mi dr­ža­vu. Mi­slim, ako me već pi­ta­te, ne bih vo­lio da ih vi­dim u pr­vom re­du ili, ne daj Bo­že, na po­zor­ni­ci, a vo­lio bih da ih vi­dim u Nik­šić­kom po­zo­ri­štu, ona­ko raz­ba­ca­ne u ra­znim re­do­vi­ma sa ured­no ku­plje­nim bi­lje­tom. Bi­va li to?! Mi­slim, bi­va li to u na­šem po­zo­ri­štu?! Da u skla­du sa te­mom pa­ra­fra­zi­ra­mom onog dan­skog uza­lud­ni­ka: Na­dam se da bi­va, a bo­jim se da ne bi­va…
Isu­vi­še su zna­čaj­ni i uz­vi­še­ni na­ši bar­do­vi te­a­tra da bi se­bi do­zvo­li­li ne­što is­pod sce­ne ili­ti ne­što da­lje od pr­vog re­da. Isu­vi­še je ga­ba­ri­tan nji­hov estrad­no­po­li­ti­kant­sko­kri­mi­nal­ni ga­ba­rit, isu­vi­še je pre­di­men­zi­o­ni­ra­na nji­ho­va ku­lov­sko­dži­ber­sko­ep­ska di­men­zi­ja da bi se­bi do­zvo­li­la ne­ka­kve tu­ga­lji­ve lir­ske no­ti­ce. Jer, bi­ti nor­ma­lan, to je ne­što kao li­ri­ka, a bi­ti nad­nor­ma­lan, to mu do­đe kao – epi­ka. Ju­nač­ki ko­mad sa ku­ka­vič­lu­kom i ši­šnje­ra­jem. Elem, na­še po­li­ti­čar­či­ne – glum­či­ne, na­ši tor­nje­vi – ko­me­di­ja­ši, na­še ep­ske i epi­ku­rej­ske gro­ma­de, jed­no­stav­no mo­ra­ju bi­ti ili­ti na da­ska­ma ko­je pro­mo­ci­ju zna­če ili­ti u pr­vom re­du ko­ji ži­vot zna­či…
Bo­jim se da će pra­vi glum­ci mo­ra­ti mal­či­ce da ustuk­nu, bo­jim se da će se re­per­to­ar mo­ra­ti upre­po­do­bi­ti i sa­o­bra­zi­ti glu­mač­kom na­go­nu na­ših fa­tal­nih glu­ma­ca. Fa­ta­li­zam je i ina­če omi­lje­ni ža­nr na­šeg Ma­e­stra i na­ših ma­lih maj­sto­ra dr­žav­no­na­ci­o­nal­nog te­a­tra. A i sce­na no­vog i li­je­pog Nik­šić­kog po­zo­ri­šta je ide­al­na ma­ne­ken­ska pi­sta za na­še ma­ne­ke­ne pro­pa­da­nja. Ta­man po mje­ri – ni od­već ve­li­ko, ni su­vi­še ma­lo, pot­pu­no no­vo, a isto­vre­me­no sta­ro. Sa­ši­li ga po mje­ri! Za se­be i za kro­ja­če na­ših sud­bi­na kle­tih…
Eto ta­ko, sve se ne­što bo­jim, ali se ja­dan u stra­hu i za­na­dam da će Nik­šić­ko po­zo­ri­šte odi­sta bi­ti to što je­ste i da se po­me­nu­ti dil­be­ri ne­će dr­znu­ti da od po­zo­ri­šta na­pra­ve po­zo­ri­šte. Onaj ču­ve­ni te­a­tar ap­sur­da u ko­jem se zna sve osim kra­ja i kon­ca.
Ne­ka re­ži­ra­ju, ne­ka glu­me, ne­ka se nad­glu­mlju­ju, da­le­ko od po­zo­ri­šta! Ne­ka u po­zo­ri­štu ma­kar bu­du dio ono­ga što je naj­pri­rod­ni­je, ali i naj­u­zvi­še­ni­je – pu­bli­ka ko­ja po­štu­je i vo­li.
Za­to mi je Nik­šić­ko po­zo­ri­šte va­žno. Kao što su mi va­žne sve uz­vi­še­ne i ple­me­ni­te stva­ri i na­mje­re. Kao što mi je mr­sko sve ono što skr­na­vi ple­me­ni­tu na­mje­ru i po­du­hvat. Da li je Nik­šić­ko po­zo­ri­šte is­ko­rak ka ne­če­mu bo­ljem, slo­bod­ni­jem, va­žni­jem, če­sti­ti­jem i po­šte­ni­jem? Da li je to po­če­tak po­vrat­ka uro­đe­nog do­sto­jan­stva ko­je je za­sno­va­lo i odr­ža­lo ovaj grad? Da li je to na­ja­va vas­kr­snu­ća go­spod­stve­nog gra­đan­skog du­ha? Da li je to po­če­tak kra­ja pro­vin­ci­jal­ne ča­mo­ti­nje i za­tu­ca­ne zlob­no­sti? Da li je to blje­sak u var­var­skom mra­ku? Ili je to na­da ko­ja nam je je­di­no ima­nje i uto­či­šte…
NK grad mi je ne­iz­re­ci­vo va­žan. NK grad je ne­is­ka­zi­vo bi­tan. I zbog po­zo­ri­šta. I zbog nje­ga u me­ni…
Že­lim da ko­nač­no poč­ne uz­vi­še­na igra. U ko­joj za njih ne­ma mje­sta. Jer ta igra je va­žna kao i ži­vot sam..

 

Ostavite komentar: