Posle je razgovor skrenuo na predsednika Poenkarea, koji je baš tog popodneva otvarao izložbu kučića, i onda, reč po reč, do Vremena, koje je o tome pisalo.
Eto, to ti je sila od lista, Vreme, zadirkivao me je Artur Ganat tim povodom. Nema mu ravna kad treba braniti francusku rasu!
Baš briga francusku rasu, pošto ona i ne postoji, odvraćam
ja kao iz rukava da bih pokazao kako sam obavešten.
I te kako postoji! I kakva lepa rasa – uporno će on – čak je to najlepša rasa
na svetu, a rogonja je onaj koji je se odriče! – I navali da me grdi. Ja ćutim,
razume se.
Nije istina. Rasa, ili ono što ti tako zoveš, to ti je samo gomila bednika kao
ja, buvljivih promrzlih slepaca koji su se ovde nasukali gonjeni glađu, kugom,
tumorima i zimom, dovukli se ovamo, pregaženi, sa sve četiri strane sveta.
Dalje nisu mogli da odu zbog mora. To je, eto, Francuska i to su Francuzi!
Bardami – on će ozbiljno i malo tužan – naši očevi nisu bili ništa gori od nas
i ne govori tako o njima!
U pravu si, Arture, nema šta, tu si u pravu. Ogorčeni i poslušni, silovani,
pokradeni, raščerečeni i uvek budale, nisu bili gori od nas! Dobro si rekao!
Ništa ne menjamo! Ni čarape, ni gospodare, ni mišljenja, ili ih menjamo dockan,
kad više ne vredi. Rodili smo se verni i od toga crkavamo, takvi smo! Uzaludni
vojnici, heroji za sve i majmuni koji govore, a reči im se muče, mi smo
ljubimci Kralja Bede. Njegovi smo! Kad ne slušamo, on pritegne… Njegovi su
nam prsti oko vrata, uvek, ne daju ti da zineš, dobro treba da paziš ako hoćeš
da imaš šta da pojedeš… On za sitnicu davi… Kakav je to život?…
Postoji i ljubav, Bardami!
Arture, ljubav je beskonačnost dostupna i pudlicama, a ja imam svoje
dostojanstvo!
De, i ti si mi neko! Anarhista si ti, eto šta si!
Lukav momak, nema šta, vidite i sami, a i vrlo napredan što
se tiče mišljenja.
Kao što ti reče, debeli, ja sam anarhist! A najbolji je dokaz to što sam sročio
nekakvu osvetničku i socijalnu molitvu, sad ćeš da vidiš šta je to: ZLATNA
KRILA, to je naslov! – I počeh onda da recitujem:
Bog koji broji minute i pare, Bog očajni, puten i zlovoljan kao svinja. Svinja
zlatnih krila, spremna da se bilo gde izvrne na leđa i trbuh preda milovanju,
to je on, naš gospodar! Ljubimo se.
To tvoje delce se ne drži pred životom, ja sam, što se mene tiče, za ustaljeni
red, a politiku ne marim. Uostalom, kad mi otadžbina bude tražila da za nju krv
prolivam, naći će me sigurno, i neću se nećkati, spreman da je prolijem.
Eto šta mi je odgovorio.
Nismo ni primetili da rat lično prilazi nama dvojici, a meni
nije glava bila baš najbistrija. Ova kratka ali živa diskusija me je zamorila.
Osim toga malo sam se i uzbudio, jer me je kelner nazvao mufljuzom zbog
bakšiša. Najzad se ja i Artur pomirismo i to do kraja. Bili smo istog mišljenja
skoro u svemu.
Istina je, u krajnjoj liniji ti si u pravu – složih se ja
pomirljivo – ali eto, svi smo se našli na istoj galiji, veslamo iz sve snage,
ne možeš mi reći da nije tako! Na ekserima sedimo i opet sve mi vučemo! A šta
imamo od toga? Ništa! Samo batine, nevolje, laži i kojekakve pokvarenjakluke.
Radimo! – vele oni. A to ti je još i najsmrdljivija stvar, taj njihov rad! Mi
smo dole u utrobi broda, dahćemo, smrdimo, cede nam se jaja i dabome! A gore na
palubi, u hladovini, sede gazde i baš ih briga, s lepim, ružičastim i
namirisanim ženama u krilu. I tako ti oni stave cilindar na glavu i zaurlaju na
nas iz sve snage: Mrcine, rat je! – tako vele. Krenućemo na one bitange iz
domovine br. 2 i porazbijati im tintare! Hajde! Hitro! Na brodu imamo sve što
treba! Sloški svi! Dede, prvo da čujemo da se sve zatrese: Živela domovina br.
1! Da se izdaleka čuje. Onaj najglasniji dobiće medalju i prominclu slatkog
Isusa! Bogamu! A oni koji ne budu hteli da crknu na moru, mogu da crknu i na
kopnu, tamo ti biva još mnogo brže nego ovde!
Baš tako! – odobri mi Artur. Odjednom ga je zbilja lako ubediti.
Kad eto ti, baš ispred kafane u kojoj smo sedeli, naiđe puk vojske, a na čelu
mu pukovnik na konju, izgledao je baš pristao i zaista kršan momak taj
pukovnik! Ja ti poskočih od oduševljenja.
Odoh da vidim da li je tako – doviknuh Arturu i pođoh da se javim u vojsku i to
trkom.
Baš si j…vetar, Ferdinande! – odvrati mi Artur, uvređen verovatno herojskim
ugledom koji sam stekao kod svih onih koji su nas gledali.
Malo me je nasekiralo što on to tako smatra, ali me to nije zaustavilo. Uhvatio
sam korak. Tu sam i tu ću ostati! rekoh sam sebi.
Videćemo već, šmoljo – stigoh još da mu doviknem pre no što zamakoh za ugao s vojnicima iza pukovnika i muzike. Eto baš je tako bilo.
Luj Ferdinand Selin
Putovanje na kraj noći
Priredio: Stefan Cikić
