Anatomija Fenomena

Rasa, ili ono što ti tako zoveš, to ti je samo gomila bednika kao ja [Tema: Selin]

Posle je razgovor skrenuo na predsednika Poenkarea, koji je baš tog popodneva otvarao izložbu kučića, i onda, reč po reč, do Vremena, koje je o tome pisalo.

Eto, to ti je sila od lista, Vreme, zadirkivao me je Artur Ganat tim povodom. Nema mu ravna kad treba braniti francusku rasu!

Baš briga francusku rasu, pošto ona i ne postoji, odvraćam ja kao iz rukava da bih pokazao kako sam obavešten.
I te kako postoji! I kakva lepa rasa – uporno će on – čak je to najlepša rasa na svetu, a rogonja je onaj koji je se odriče! – I navali da me grdi. Ja ćutim, razume se.
Nije istina. Rasa, ili ono što ti tako zoveš, to ti je samo gomila bednika kao ja, buvljivih promrzlih slepaca koji su se ovde nasukali gonjeni glađu, kugom, tumorima i zimom, dovukli se ovamo, pregaženi, sa sve četiri strane sveta. Dalje nisu mogli da odu zbog mora. To je, eto, Francuska i to su Francuzi!
Bardami – on će ozbiljno i malo tužan – naši očevi nisu bili ništa gori od nas i ne govori tako o njima!
U pravu si, Arture, nema šta, tu si u pravu. Ogorčeni i poslušni, silovani, pokradeni, raščerečeni i uvek budale, nisu bili gori od nas! Dobro si rekao! Ništa ne menjamo! Ni čarape, ni gospodare, ni mišljenja, ili ih menjamo dockan, kad više ne vredi. Rodili smo se verni i od toga crkavamo, takvi smo! Uzaludni vojnici, heroji za sve i majmuni koji govore, a reči im se muče, mi smo ljubimci Kralja Bede. Njegovi smo! Kad ne slušamo, on pritegne… Njegovi su nam prsti oko vrata, uvek, ne daju ti da zineš, dobro treba da paziš ako hoćeš da imaš šta da pojedeš… On za sitnicu davi… Kakav je to život?…
Postoji i ljubav, Bardami!
Arture, ljubav je beskonačnost dostupna i pudlicama, a ja imam svoje dostojanstvo!
De, i ti si mi neko! Anarhista si ti, eto šta si!

Lukav momak, nema šta, vidite i sami, a i vrlo napredan što se tiče mišljenja.

Kao što ti reče, debeli, ja sam anarhist! A najbolji je dokaz to što sam sročio nekakvu osvetničku i socijalnu molitvu, sad ćeš da vidiš šta je to: ZLATNA KRILA, to je naslov! – I počeh onda da recitujem:
Bog koji broji minute i pare, Bog očajni, puten i zlovoljan kao svinja. Svinja zlatnih krila, spremna da se bilo gde izvrne na leđa i trbuh preda milovanju, to je on, naš gospodar! Ljubimo se.

To tvoje delce se ne drži pred životom, ja sam, što se mene tiče, za ustaljeni red, a politiku ne marim. Uostalom, kad mi otadžbina bude tražila da za nju krv prolivam, naći će me sigurno, i neću se nećkati, spreman da je prolijem.
Eto šta mi je odgovorio.

Nismo ni primetili da rat lično prilazi nama dvojici, a meni nije glava bila baš najbistrija. Ova kratka ali živa diskusija me je zamorila. Osim toga malo sam se i uzbudio, jer me je kelner nazvao mufljuzom zbog bakšiša. Najzad se ja i Artur pomirismo i to do kraja. Bili smo istog mišljenja skoro u svemu.

Istina je, u krajnjoj liniji ti si u pravu – složih se ja pomirljivo – ali eto, svi smo se našli na istoj galiji, veslamo iz sve snage, ne možeš mi reći da nije tako! Na ekserima sedimo i opet sve mi vučemo! A šta imamo od toga? Ništa! Samo batine, nevolje, laži i kojekakve pokvarenjakluke. Radimo! – vele oni. A to ti je još i najsmrdljivija stvar, taj njihov rad! Mi smo dole u utrobi broda, dahćemo, smrdimo, cede nam se jaja i dabome! A gore na palubi, u hladovini, sede gazde i baš ih briga, s lepim, ružičastim i namirisanim ženama u krilu. I tako ti oni stave cilindar na glavu i zaurlaju na nas iz sve snage: Mrcine, rat je! – tako vele. Krenućemo na one bitange iz domovine br. 2 i porazbijati im tintare! Hajde! Hitro! Na brodu imamo sve što treba! Sloški svi! Dede, prvo da čujemo da se sve zatrese: Živela domovina br. 1! Da se izdaleka čuje. Onaj najglasniji dobiće medalju i prominclu slatkog Isusa! Bogamu! A oni koji ne budu hteli da crknu na moru, mogu da crknu i na kopnu, tamo ti biva još mnogo brže nego ovde!
Baš tako! – odobri mi Artur. Odjednom ga je zbilja lako ubediti.
Kad eto ti, baš ispred kafane u kojoj smo sedeli, naiđe puk vojske, a na čelu mu pukovnik na konju, izgledao je baš pristao i zaista kršan momak taj pukovnik! Ja ti poskočih od oduševljenja.
Odoh da vidim da li je tako – doviknuh Arturu i pođoh da se javim u vojsku i to trkom.
Baš si j…vetar, Ferdinande! – odvrati mi Artur, uvređen verovatno herojskim ugledom koji sam stekao kod svih onih koji su nas gledali.
Malo me je nasekiralo što on to tako smatra, ali me to nije zaustavilo. Uhvatio sam korak. Tu sam i tu ću ostati! rekoh sam sebi.

Videćemo već, šmoljo – stigoh još da mu doviknem pre no što zamakoh za ugao s vojnicima iza pukovnika i muzike. Eto baš je tako bilo.

Luj Ferdinand Selin

Putovanje na kraj noći

Priredio: Stefan Cikić

Ostavite komentar: