Na velikom divanu u hotelskoj sobi ležao je telegrafista Gruzdjev. Poduprevši pesnicama svoju plavokosu glavu, gledao je mladu devojku riđe kose i uzdisao.
— Kaća, šta te je primoralo da tako nisko padneš? Reci mi — uzdahnuo je, između ostalog, Gruzdjev. — Kako si se smrzla, uostalom.
Napolju je bila jedna od najgorih martovskih večeri. Prigušene svetlosti uličnih fenjera jedva su osvetljavale prljavi, rastopljeni sneg. Sve je bilo mokro, prljavo, sivo… Vetar je pevušio tiho, bojažljivo, baš kao da se plašio da mu neko ne zabrani da peva. Čulo se šljapkanje po blatu… Prirodi se smučilo.
— Kaća, šta te je nateralo da tako posrneš? — još jednom upita Gruzdjev.
Kaća bojažljivo pogleda Gruzdjeva u oči. Oči poštene, tople, iskrene — tako joj se činilo. A te poštene oči tako privlače posrnula stvorenja, privlače ih, te naleću kao leptiri na svetiljku. Ne daj im ni da jedu, samo ih pogledaj toplije. Kaća, gužvajući rese stolnjaka, smušeno ispriča Gruzdjevu svoju tužnu priču. Priča je obična, ali odvratna: on, obećanje, prevara i ostalo.
— Kakav je to podlac! — promrsi Gruzdjev negodujući. — Ima takvih nitkova, nek ih đavo zanavek odnese! Je li bogat?
— Da, bogat je . . .
— Znao sam… I vi ste mi cvećke, nema govora… Zašto vi žene toliko volite novac! Šta će vam novac?
— Bogom se zaklinjao da će me za ceo život obezbediti — prošaputa Kaća. — A zar je to loše? Na to sam se i polakomila … Imam staru majku.
— Hm … Nesrećne ste vi, nesrećne! A sve iz gluposti i od praznoglavosti … Sve ste vi žene malodušne! … Nesrećne, jadne … Čuješ, Kaća! To nije moja stvar, ne volim da se mešam u tuđe poslove ali ti je izgled tako nesrećan pa nemam snage da se ne mešam! Kaća, Kaća, zašto se ne popravši? Kako te nije sramota? Po svemu se vidi da ti nisi sasvim propala, tebi još ima povratka.. . Zašto se ne postaraš da kreneš pravim putem? Ti bi mogla, Kaća! Lice ti je tako lepo, oči plemenite, tužne … I osmehuješ se nekako posebno simpatično …
Gruzdjev je uzeo Kaću za obe ruke i, zagledajući joj kroz oči pravo u dušu, izgovorio mnogo lepih reči. Govorio je tiho, drhtavim tenorom, suznih očiju… Njegov vreli dah palio joj je celo lice, vrat…
— Možeš se popraviti, Kaća! Ti si još tako mlada … Pokušaj!
— Već sam pokušavala, ali … ništa nije vredelo. Svašta je bilo … Jednom sam čak otišla za sobaricu, iako sam plemićkog roda! Mislila sam da se vratim na pravi put. Bolji je i najgrublji posao nego naš zanat. Počela sam da radim kod jednog trgovca. Bila sam kod njega mesec dana i bilo je dosta dobro, moglo se živeti… Ali gazdarica postade ljubomorna na mene, mada ja gazdu nikad ni pogledala nisam; postade ljubomorna i izbaci me. Nisam mogla da nađem mesto i opet je krenulo po starome . . . Opet!
Kaća je razrogačila oči, pobledela i ciknula. U susednoj sobi neko je nešto ispustio, mora biti da se uplašio. Histerični isprekidani plač razleže se kroz tanke pregrade između soba. Gruzdjev potrča po vodu. Desetak minuta kasnije Kaća je ležala na divanu i jecala:
— Pokvarena sam ja i odvratna! Najgora na svetu! Nikada se neću popraviti, nikada neću postati poštena! Zar ja to mogu?
— Pokvarena! Stidiš se, boli te? Tako ti i treba, gaduro!
Kaća je vrlo malo govorila, manje od Gruzdjeva ali se iz toga moglo mnogo zaključiti. Htela je da ispriča čitavu ispovest tako dobro poznatu svakome „časnom razvratniku”, ali od njenog govora nije ispalo ništa osim moralnog šamaranja same sebe. Svu je svoju dušu razderala!
— Već sam pokušala, ali od toga ništa nije ispalo! Ništa! Svejedno ću propasti! — završi ona s uzdahom i popravi kosu.
Mladić pogleda na sat.
— Ništa od mene! A vama hvala . . . Prvi put u životu čujem ljubazne reči. Vi ste se jedini prema meni poneli ljudski, iako sam ja nemoralna, odvratna…
I Kaća odjednom prestade da govori. Kroz mozak joj kao munja prolete jedan mali roman koji je nekada negde pročitala. Junak toga romana odvodi kod sebe posrnulu ženu i napričavši joj svašta, obraća je na pravi put, i pošto ju je preobratio — ona mu je postala ljubaznica. Kaća se zamisli. Nije li ovaj plavokosi Gruzdjev junak sličnog romana? Ima sličnosti… Čak mnogo sličnosti. Dok joj je srce udaralo, ona mu se zagledala u lice. I odjedanput joj grunuše suze.
— De, Kaća, dosta, smiri se! — uzdahnu Gruzdjev, pogledavši na sat. — Vratićeš se ti na pravi put, daće bog, samo ako budeš htela.
Rasplakana Kaća polagano raskopča tri gornja dugmeta bundice. Roman sa slatkorečivim junakom iščeze joj iz glave.
Kroz ventilator očajno zviznu vetar, baš kao da je prvi put u životu video nasilje, koje ponekad može doneti nasušni komad hleba. Gore negde nad tavanicom zadrndaše na lošoj gitari. Jeftina muzika!
Anton Pavlovič Čehov
