Jasan Pogled

Ante Tomić: Dikatatura je tu, iza ugla

Beograd 27.05.2016. Ante Tomic, pisac foto: Milovan Milenkovic
Beograd 27.05.2016.
Ante Tomic, pisac
foto: Milovan Milenkovic

Razgovarali: Sonja Ćiri, Teofil Pančić

Poslovi oko tek završenog filma Ustav Republike Hrvatske i druženje sa čitaocima doveli su u Beograd prošle nedelje Antu Tomića, jednog od najčitanijih hrvatskih pisaca u Srbiji. Njegove knjige podrazumevaju pre svega (redosled je nasumičan) humor začinjenim ironijom, jezik koji miriše na lepo, filmski opipljive likove i radnju, raznovrsne žanrove, i otvorenost u stavu. Pomenuta otvorenost je posebno vidljiva u Tomićevim kolumnama zbog kojih ga jedni poštuju i vole, a drugi ne. Napisao je romane Što je muškarac bez brkova, Ništa nas ne smije iznenaditi, Ljubav, struja, voda, telefon, Čudo u Poskokovoj Dragi, Punoglavci, i Veličanstveni Poskokovi, zatim zbirke priča, feljtona, i kolumni. Većinu njegovih knjiga u Srbiji, objavila je izdavačka kuća Rende. Ante Tomić je koautor scenarija za TV seriju Novo doba, i za filmove Što je muškarac bez brkova, Karaula, Neka ostane među nama i – Ustav Republike Hrvatske, pomenut na početku ovog teksta.

“VREME”: Dakle, na jesen kad se očekuje premijera vašeg najnovijeg filma, u bioskopima će se prikazivati Ustav Republike Hrvatske. Ima nečeg bizarnog u tom naslovu, kao da se na primer u vreme SFR prikazivao film Zakon o udruženom radu. Zašto ste se odlučili baš za taj naslov?

ANTE TOMIĆ: Čak prije nego što smo napisali scenarij, dok smo tek slagali priču, ja sam rekao da će se film zvati Ustav Republike Hrvatske. Naprosto, dobro je zvučalo. A onda je Ustav Republike Hrvatske postao nekakva prepreka u gej brakovima, u pravima manjina, u koječemu. Svi su počeli pričati o tom Ustavu, pa sam ga i ja prvi put uzeo čitat i otkrio da je to hrpa budalaština u koju nitko od nas ne vjeruje, koje samo divno zvuče.

Da li bi nam bilo bolje da mu verujemo, da živimo po njemu?

Možemo li zamisliti nekakav svijet u kojem je zbilja da svi imaju jednaka prava za zapošljavanje, da je naša imovina nepovrediva? Da su zbilja sva ta temeljna prava koje smo mi upisali u naše ustave, a koja su u stvarnosti suspendirana i niko u njih ne vjeruje?

Jedna od tema vaših kolumni je upravo to o čemu pričate: svi mi znamo da su zakoni nešto što se mora napisati, ali niko nije glup da veruje da će se po njima zaista živeti.

Je, ja sam čak nedavno to u jednom tekstu i napisao. Naš narod ima običaj napraviti primaću sobu u koju ne ulazi. Mi imamo ustav za pokazivanje, ono kad dođu gosti pa im ti kažeš: pogledajte ovu sobu, ali nećemo tu, idemo mi u kuhinju. Ustav je kauč sa koga nismo skinuli najlon.

Da se vratimo najnovijem filmu. Reditelj i koscenarista je Rajko Grlić, sa kojim ste sarađivali i u prethodna dva filma. Zajedno ste napisali i scenario po vašem romanu Čudo u Poskokovoj Dragi, ali film niste snimili.

U ovoj situaciji, u krizi, bilo je nemoguće ostvariti taj film. A tek sad, u ovoj administraciji, bojim se da nećemo ni pokušavati da ga snimimo.

O čemu je film, najavite ga ukratko.

Kad ljudima kažeš to je nekakav film gdje gej, žestoki hrvatski nacionalista, da ne kažem ustaša, uči Ustav Republike Hrvatske sa Srbinom policajcem, svi pomisle to je ha-ha-ha. A to uopće nije smješno. Tu i tamo ima nekakva sitna duhovitost. Priča je zapravo ispala dosta sumorno, dosta je teška, i vrlo je emotivna. Imao sam sreću sa glumcima. Hrvatskog nacionalistu u ženskim haljinama igra Nebojša Glogovac, bio je izvrstan, potpuno očaravajući. Nosi tako dobro te štikle, haljine, tu svoju tešku sudbinu. Policajac je Dejan Aćimović koji obično igra neke bučne likove, a ovdje je neobično krotak i preplašen, drugačiji. Imamo i, po meni najbolju hrvatsku glumicu, Kseniju Marinković. To troje ljudi nose taj film.

Šta je iniciralo početnu ideju filma?

Onaj zloglasni prvi gej-prajd u Splitu. Prije toga, moram priznati da se nisam nešto osjećao zabrinutim za gej prava. I kad su me pitali oćeš ti ić na prajd, ja sam rekao neću. Baš me briga. A onda su se u crkvama, župnim dvorovima, na nekakvim tribinama, skupljali kojekakvi svećenici i inetelektualci kako su sebe zvali, koji su govorili da je sramotno da neke nakaze šetaju. I to kad sam čuo, to, da neke nakaze ne smiju šetat ulicama, mene je baš razbjesnilo i ja sam rekao ja moram šetat. Počeo sam se ozbiljno razmišljati o pravima homoseksualnih osoba. To, da muškarac u ženskoj odjeći izađe, to je za mene čin hrabrosti. To je politički stav koji poštujem. Ti zbilja imaš jaja kad si se tako sredio i izašao da šetaš. I taj njihov stav “to sam ja ko vas jebe” je sjajan. O čemu je to film? To je film o mržnji. A onda je naišlo logično pitanje: ako pišemo priču o mržnji, onda pišemo priču o Srbima i Hrvatima. I eto, tako smo počeli graditi tu priču. Ja se dosta mučim dok pišem, ali pisanje ovog filma mi je dosta “onako” prošlo, skoro pa nehotično. Začudio sam se kako je bilo lako. Drago mi je da smo to napravili. U ovim političkim prilikama, u ovoj nesnošljivosti, u ovoj mržnji… osjećam se obaveznim tako nešto napisati.

Sloboda govora je aktuelna regionalna tema, a vi ste među onima koji joj pomažu da se razvije bez obzira na sve one koji joj to brane.

Zapravo mene zapanjuje kako je diktatura blizu. Kako je tu iza ugla. Mi mislimo da smo dostigli nekakvu razinu i da joj sad nema povratka. Da nema šanse. A onda Tomislav Karamarko, predsjednik HDZ-a i potpredsjednik Hrvatske vlade, izgovori rečenicu: “Svako ima pravo mislit šta god hoće, ali u svoja četiri zida.” On to potpuno normalno izgovori i ti shvatiš da taj čovjek nema elementarnu političku kulturu, da ne zna stvari koje su u osnovama demokracije, a da je ljudima to potpuno normalno. A znate šta me zapanjuje? Tako, ja hodam ulicom, i čujem neko mi dovikuje na primjer da sam četnik. Zašto on to radi, šta ima od toga, zašto ja njega ljutim? Zašto on mora bit toliko pokoran, toliko se svidjeti vlasti, toliko bit na liniji? Ja ne razumijem taj poriv, šta on ima od toga? Objektivno, ja nisam moćna osoba. Dapače, ja zazirem od toga. Ja nemam nikakav utjecaj na njegov život, ja njemu ne mogu ništa pokvarit. Zašto mu se sviđa ta iluzija da svi moraju isto misliti? Kad to vidiš, onda shvatiš kako je diktatura blizu. Tu, čim izađeš.

Zvuči paradoksalno, ali mnogo je veći odijum prema nekome ko na većini dostupan način saopštava javnosti stvari koje su nepopularne, kako to radite vi, nego prema nekome ko to zamota u nekakve celofane.

Mislim da ja izazivam takav odij i takvu sablazan. Ja sam negde njihov tip, odrastao sam na selu, govorim njihovim jezikom, naš jezik je isti, ali sadržaj je potpuno drugačiji. I to njih najviše začuđuje. Ja, recimo, jako volim kako piše Boris Buden, mislim da je on vrlo pametan filozof, politički tekstovi su mu oštroumni, hrabri. Ali da on dođe u Savsku 66 i kaže: dobro veče, ja sam Boris Budan, oni bi rekli izvoli sjedi, a mene bi iscipelarili.

Živite u Splitu koji je u vreme SFRJ doživljavan kao mediteranski grad u kome mornari dozivaju Nadaline, a onda je, kroz devedesete, pa i dan-danas, postao socijalno-kulturno-politički prilično razvaljen grad u kome desnica ima jako uporište. Međutim, baš u takvom gradu živi ili dolazi iz njega verovatno većina svega što postoji danas u hrvatskim novinama i prozi. Kako tumačite te suprotnosti?

Ja volim Split. S jedne stvarne on je stvarno divan, neposredan kao svaki mediteranski grad, a s druge strane ta neposrednost je na momente užasna, odvratna, da ti neko dovikuje na ulici. Ima jedan trenutak u Felinijevom filmu Amarkord koji se od svih njegovih antologijskih scena u kojima se prikazuje mediteranski gradić tridesetih godina, meni najdublje usjekao prizor kad dolazi Duče. S kojim ushitom cijeli taj gradić, koji je fašistički, prihvata tako nešto. To je meni vidljivo i danas. Ali, Split je mjesto koje zna bit strašno, ali i čarobno sa nekim sjajnim ljudima koji imaju nevjerojatan smisao za humor, koji su ugodni, šarmantni.

Kako je Split dočekao ulazak Hrvatske u Evropsku uniju?

Ne mislim da se nešto promijenilo. Ugodno je znati da možeš putovati, da te niko neće zaustaviti, ali da se nešto promjenilo – nije. Zapravo, kad je Hrvatska ulazila u Evropu, “Vreme” mi je o tome naručilo tekst. Ja sam napisao da je jedini merak nama u Evropi da vi niste u Evropi. I sad ćemo mi vas gnjavit sa nekim izmišljenim Poglavljem 23. Niko ne zna šta je to Poglavljen 23, ali eto zgodne prilike da Srbe nečim prcamo.

Da li se ulaskom u EU osetio kvalitetni pomak u kulturnom životu?

Ne, nije. Priča se pare nas čekaju u EU, ali niko ne izvlači te pare. Jer navodno ti evropski birokrati puno gnjave s papirima. Imate one političke mantre, kao “mi ćemo”. Recimo, u Splitu se 20 godina nije sagradila nijedna osnovna škola, a u međuvremenu je grad narastao. I onda imaš mantru: to ćemo napravit javno-privatnim partnerstvom. Nisu se mogli dosjetit zašto bi jedan privatnik htio gradit školu. A onda su rekli mi ćemo napraviti školu fondovima EU. To su svi ponavljali dok se neko nije odvažio provjeriti te fondove. I onda su saznali zaprepašćujuću istinu da EU ne daje pare za osnovne škole. Nekako, EU podrazumijeva da kad je neko došao u Evropu, da sam sebi može napraviti školu. EU možda pravi osnovnu školu u Kongu, ali ne u Evropi.

Ubrzo po uspostavljanju nove hrvatske administracije, ministar spoljnih poslova Miro Kovač je rekao da je dosta više s tom regijom, i najavio da će politika Hrvatske biti Evropa.

Kako znamo, geopolitika je stvar za dokone budale. Hrvatska je sad izmislila novu geopolitičku strategiju, nešto što ide prema Mađarskoj pa gore do Baltika. Zašto je to cilj kome stremimo, to je da bi se nečim zamjenila ta zloglasna regija koja se sad politički korektno zove političko okruženje. Kao kad za duševne zaostalosti postoje politički nekorektna imena, pa se više ne kaže debil nego osoba sa intelektualnim teškoćama.

Pomirenje je jedna od aktuelnih tema između Srbije i Hrvatske i između ostalih delova bivše SFRJ. Objavljivanje vaših knjiga u Srbiji, prvo u novosadskom Prometeju, pa u beogradskom LOM-u i Rendeu, doprinosi međusobnom upoznavanju, a ono pomirenju.

Mislim da je u ovom trenutku situacija loša kao što je bila i devedesetih. Recimo, prošlo ljeto, dvadeseta godišnjica kraja Oluje… tu sam vidio da to nije stvar koja se može lako ugasiti, bio sam dosta obeshrabren i beznadan. Ali ja mislim da ćemo mi uvijek bit tu jedni pokraj drugih, a da ćemo imati te neke faze kao sad.

Pogotovo što ništa ne može izbrisati činjenicu da mi delimo jezik.

Jezik, i povijest, i mentalitet i sve! Ja sam napisao da idioti Srbi nemaju nikog bližeg od kretena Hrvata i da kreteni Hrvati nemaju nikog bližeg od idiota Srba. Patrijarh je kasnije izgovorio skoro identičnu rečenicu samo bez idiota i kretena.

U subotičkom Narodnom pozorištu se igra dramatizacija Maje Pelević vašeg romana Čudo u Poskokovoj Dragi, u režiji Snežane Trišić, i svi se osećaju svoj na svome: i vaši Poskokovi i ovdašnja publika.

Pa to je normalno, u knjizi je isti dinarski svijet kao ovaj ovdje. Hercegovina, Crna Gora, Dalmatinska zagora, to je dinarski svijet. To je moj svijet koji ja istovremeno i obožavam i prezirem. Inače, u Beogradskom dramskom pozorištu planiraju da iduće sezone postave dramatizaciju mog romana Što je muškarac bez brkova, što me raduje.

Kako se drži familija Poskok (junaci romana Čudo u Poskokovoj Dragi i Veličanstveni Poskokovi), hoćete li je opet vratiti u život?

Imam narudžbu za Crnu Goru, nazvao me reditelj Boris Liješević i predložio da radim o Crnogorsko-japanskom ratu koji je trajao od 1904. do 2006. godine. To bi bila priča o dinarskim muškarčinama koja bi kasnije bila dramatizirana. Još nisam počeo, ali hoću, napisaću to. Biće to priča o izmišljenim ratovima.

http://www.vreme.rs/cms/view.php?id=1400332

Ostavite komentar: