Jasan Pogled

Bujrum

bujrum

Efen­di­ja Mi­la­šin nji­ma: buj­rum, oni efen­di­ji: buj­rum i iš­ču­pa­še re­pu. Do­go­vor ku­ći­cu gra­di, a ku­ći­ca li­je­pa, da ljep­ša ne mo­že bi­ti. Što bi se gra­đan­ski re­klo: še­her ku­ći­ca i avli­ji­ca i za me­ra­ka i za di­va­na. Uosta­lom, ako bi­smo mo­gli da bi­ra­mo, kao što ne mo­že­mo, bo­lje je i Ka­ra­dag ne­go Mon­te­ne­gro. Pr­vo ne­ka­ko ot­me­ni­je zvu­či, baš ona­ko kr­še­vi­to i go­spod­stve­no, da ne ka­že­mo ma­či­stič­ki, ali sva­ka­ko na­tov­ski. NA­TO Ka­ra­dag, Buj­rum, NA­TO i iš­ču­pa­še re­pu. Kad ih već ne­će va­ti­kan­ski mi­lo­sni­ci, ho­će bra­ća pra­ved­ni­ci iz mi­ri­sne đul-ba­šte ko­ja cvje­ta i opoj­no i ras­pa­lju­je su­ro­va gor­štač­ka ču­la. Bu­di po­su­sta­lo čuv­stvo i dav­no go­spod­stvo…
Pro­šla su odav­no ona vre­me­na kad ni­je­su bi­li svo­ji na svo­me. Ko­nač­no se us­pra­vi­la po­kle­kla sna­ga, ko­nač­no je uza­vre­la mir­no­dop­ska krv­ca, ko­nač­no je, po­jed­no­sta­vi­mo, do­šlo iz zbu­nje­nog du­pe­ta u bi­stru gla­vu. Ro­đe­ni su za to da bu­du tu­đi na tu­đe­me, jer ni­ka­da ni­je­su bi­li svo­ji na svo­me. Gre­ška isto­rij­skog de­fek­ta je is­pra­vlje­na, kao i psi­ho­lo­ška de­vi­ja­ci­ja ko­ja ih je za­vo­di­la na kri­ve pu­te­ve. Sad: ko ho­će buj­rum, ne­ka iz­vo­li, a ko ne­će ne­ka mu ni­je kri­vo. Što bi Si­juk­si re­kli onih dav­nih vi­te­ških da­na: nu­đen ko ča­šćen…
Od­lo­ži­li lju­te ja­vo­ro­ve gu­sle i odu­ši­li ne­kom sr­ce­par­nom i ma­mi­par­nom sev­da­lin­kom kao što i pri­li­či oni­ma ko­ji tra­že i uvi­jek na­đu ono što ni­je­su tra­ži­li. Sev­da­lin­ka, im je uosta­lom pri­god­ni­ja, ne­go ne­ka ve­li­ko­srp­sko­he­ge­mo­ni­stič­ka ko­rač­ni­ca ko­ja tra­ži sve, a ne da­je ni­šta. Ako ho­ćeš buj­rum, ce­paj sev­da­lin­ku, tu div­nu pje­smu ne­pre­bo­la u ko­joj se stra­sno i ne­sret­no lju­bi, jer do­sta je bi­lo gla­vo­sje­ka i le­le­ka. Što jest, jest, do­sta su tr­pje­li ne­ran­dže i če­žnju za pra­vim ži­vo­tom. Eh, div­ni li su sev­da­si u po­lu­mje­se­ča­stim no­ći­ma. Buj­rum!
Ako te jed­no­ga da­na, u na­le­tu ne­iz­dr­ži­ve kr­vo­pi­je-no­stal­gi­je, put na­ne­se u Mon­te­ne­gro, do­ći ćeš u Ka­ra­dag, moj no­stal­gič­ni ro­do­lju­bi­vi ze­mlja­če. Ta­man smo se u ne­svi­ka­va­nju svi­kli da do­la­zi­mo u Mon­te­ne­gro, a sa­da nam va­lja do­ho­di­ti u Ka­ra­dag, u cr­nu ze­mlji­cu NA­TO me­ra­ka i evro­a­tlan­tskog bor­del- sev­da­ha. Od­ba­ci­li smo ko­nač­no bez­o­bra­zne sno­ve, sa­kri­li smo na dno ka­či­ce svo­je ta­pi­ji­ce i kr­šte­ni­ce i pre­da­li se pli­mi me­di­te­ran­skog NA­TO- Ori­jen­ta ko­ja će nas od­ni­je­ti ta­mo gdje ni­ka­da ni­ko naš ni­je oti­šao, uko­li­ko ni­je bio pu­sta­hi­ja ili pi­ja­ni svat što se za­gle­dao u tu­đu ne­vje­stu. Ne psu­je se na ovom pri­stoj­nom mje­stu, ina­če bi se pod­sje­tio i Cr­ven-ba­na i na­kri­vlje­nog fe­si­ća-buj­rum!
Mi­lo ku­je ko­nja po mje­se­cu, Mi­lo ku­je, a Ran­ko ga ku­ne, a konj pot­ko­va­ni do­bio i pu­nu zob­ni­cu i sta­re ja­ha­če. Sva­ka sev­da­lin­ka, kao što pro­mu­ca­smo, je­caj­na je ba­la­da o ne­uz­vra­će­noj lju­ba­vi. Ah, što će­mo lju­bav kri­ti, tam­bu­ra­lo mom­če uz tam­bu­ru, pa za­sje­lo u mi­ni­star­sku fo­te­lju, po­že­lje­lo ono što sva­ki me­ra­kli­ja že­li: da bu­de efen­di­ja i mi­ni­star kad po­ra­ste. Uosta­lom, za­to se i ba­vi­lo po­li­ti­kom i ne vi­dim u to­me ni­šta spor­no. Ka­za­li mu- buj­rum i ono buj­rum­nu­lo! Ja­šta, i tre­ba, bez­be­li…
Va­lja nji­ma ka­ra­da­gov­ci­ma da ko­pi­ra­ju ja­če i bo­lje. Po­što su iz­gu­sti­ra­li ju­go­slo­ven­stvo i srp­stvo, okre­nu­li su se raz­bla­že­noj buj­rum-va­ri­jan­ti ko­ja pod­ra­zu­mi­je­va lu­pe­šti­nu uz ka­ra­sev­dah i po­ne­ku NA­TO-ram­pi­cu na uslu­zi pri­ja­te­lji­ma i na ža­lost ne­pri­ja­te­lji­ma. Va­ri­jan­ta sa cr­ve­nim Hr­va­ti­ma za­vr­ši­la je hi­sto­rij­skim od­je­ba­va­njem, pa su za­o­kre­nu­li ka Ha­ši­mu Ana­kon­di i šer­bet­nom na­sle­đu iz onih gor­kih vre­me­na. Efen­di Mi­la­šin je po­ka­zao ne­spor­ni dar da od bra­će pra­vi ne­pri­ja­te­lje, a od ne­pri­ja­telj­ski na­stro­je­nih pri­ja­te­lja po­u­zda­ne pri­ja­te­lje za ra­zna ne­pri­ja­telj­stva. Uvi­jek, pod­ra­zu­mije­va se, efen­di­ja ra­ču­na na po­moć ne­pri­ja­telj­ske bra­će i pri­ja­telj­skih ne­pri­ja­te­lja, nu­de­ći im ono što se ne od­bi­ja, a što zlo­sreć­no sta­de u jed­nu-je­di­nu ri­ječ: buj­rum…
Buj­rum je, da­kle, neo­do­lji­va vje­šti­na za­vo­đe­nja. Buj­rum je, za­pra­vo, tam­ni vi­la­jet. Buj­rum je me­ka sev­da­lin­ka po­plo­ča­na tvr­dim ka­me­nom, slat­ki dar ko­ji se ne od­bi­ja, iako je go­rak kao pla­nin­ski pe­lin. Buj­rum je ćar, ali i či­sti će­if. Da­jem ti sve, a ti vi­di šta ćeš. Ako uzmeš, gor­ko ćeš se ka­ja­ti, ako od­bi­ješ, ži­vot će ti se pre­tvo­ri­ti u cr­no ka­ja­nje. Buj­rum…
Za­pje­va­la bum­bul pti­ca, di­vot­na var­lji­vi­ca, slat­ka sev­da­lin­či­ca. Sva­ko­me je u Ka­ra­da­gu po jed­na bum­bul pti­či­ca na ra­me­nu i sva­ko­me na uv­ce pje­va, a, bog­me, sva­ko­me je te­ško i da joj odo­li. Ko odo­li, ži­vo­tu je odo­lio, ko se pre­pu­sti, ži­vom umi­ra­nju se pre­pu­stio. Po­ko­lje­nje za pje­smu stvo­re­no oti­šlo je, re­kli bi oblač­ni mu­dri­ja­ši i su­ton­ski pje­sni­ci, đa­vo­lu po bla­go­slov. Efen­di­ja je odav­no is­pru­žio gram­zi­vu ru­ku ko­ja je uvi­jek vi­še kra­la ne­go da­ro­va­la. Nje­go­va naj­no­vi­ja po­nu­da se zo­ve- buj­rum kao što će se i nje­gov us­ko­ra­šnji NA­TO ju­riš zva­ti buj­rum ju­riš do buj­rum po­bje­de…
Šar­mant­na po­zi­tiv­na NA­TO-Azra ( ko­ja ne­ma ve­ze sa Džo­ni­jem) sta­vi­la je ma­lu tač­ku na toč­ku ve­li­ku. Ta ma­la tač­ka zo­ve se- buj­rum. Džo­ni je opje­vao pa­tulj­ke sa na­slov­nih stra­na. Opje­vao je i pa­tu­lja­ste po­tre­be po­me­nu­tih pa­tu­lja­ka. Džo­ni je znao šta je sev­dah. Za­to je i oti­šao da­le­ko odav­de. Jer ovo ni­je mje­sto sev­da­ha. Ovo je ne­što što sa­mo li­či na ko­pi­ju ko­ja ne­ma ve­ze sa ori­gi­na­lom. Buj­rum…

Ostavite komentar: