Peto pitanje: Na koji način bi Patanjđali radio sa neverovatnim neurozama modernog uma?
Isto kao ja! Šta ja ovde radim? Borim se s vašim neurozama. Ego je izvor svih neuroza, jer je ego središte svih lažnosti, svih perverzija. Čitav problem je s egom. Ako živite s egom, pre ili kasnije postaćete neurotični. Moraćete da postanete, jer ego je osnovna neuroza. Ego kaže: “Ja sam centar sveta,” što je neistina, ludost. Samo Bog može reći: “Ja”. Mi smo samo delovi, mi ne možemo reći “Ja”. Sama tvrdnja “Ja” je neurotična. Odbacite Ja i sve neuroze iščezavaju.
Između vas i ludih ljudi u ludnici ne postoji velika razlika – samo je razlika u stepenu, ne u nekom kvalitetu ili kvantitetu. Vi možete biti devedeset osam procenata, a oni su otišli izvan sto. Uvek možete i vi takođe otići preko sto, razlika nije velika.
Idite ponekad u ludnice i posmatrajte, jer to može takođe postati vaša budućnost. Posmatrajte ludaka. Šta se njemu dogodilo? To se događa i tebi delimično. Šta se dogodilo ludaku? Njegov ego je postao tako stvaran, a sve drugo je postalo lažno. Čitav svet je obmanljiv; samo njegov unutrašnji svet, ego i njegov svet je pravi. Vi možete ići da vidite prijatelja u ludnici, a on vas možda neće ni pogledati; neće vas čak ni prepoznati, ali govori svom nevidljivom prijatelju – koji stoji sa strane pored njega. Vi niste prepoznati, ali izmišljotina njegovog uma je prepoznana kao prijatelj, i on mu govori i on odgovara.
Lud čovek je onaj čiji ga je ego potpuno zaposeo. Upravo je suprotan slučaj sa prosvetljenim čovekom, koji je potpuno odbacio ego. Onda je on prirodan. Bez ega vi ste prirodni, kao što reka teče prema okeanu, ili vetar prolazi kroz borove, ili oblak plovi po nebu. Bez ega vi ste opet deo ove ogromne prirode, opušteni i prirodni. S egom postoji napetost. Sa egom vi ste odvojeni. S egom ste odsekli sebe od svih odnosa. Čak i ako se upustite u veze, vi to činite vrlo obazrivo. Ego vam neće dopustiti da se krećete ni u čemu potpuno. On uvek zadržava sebe.
Ako mislite da ste središte egzistencije, onda ste ludi. Ako mislite da ste samo talas u okeanu, deo celine, neko sa celinom, onda nikada ne možete poludeti. Da je Patanjđali ovde, učinio bi istu stvar koju ja činim. Zapamtite dobro da se situacija razlikuje, ali čovek je skoro isti.
Sada postoji nova tehnologija. Toga nije bilo u Patanjđalijevim danima – nove kuće, nove sprave. Sve se promenilo oko čoveka, ali čovek je ostao isti. U danima Patanjđalija čovek je takođe bio isti, gotovo isti. Ništa se mnogo nije promenilo u čoveku. Ovo treba zapamtiti, inače čovek počinje da oseća da je moderan čovek na neki način osuđen, odbačen – ne. Može biti da ste ludi za kolima; vi biste želeli sportska kola i vrlo ste napeti i željni toga. Naravno, nije bilo automobila u Patanjđalijevim danima, ali ljudi su bili ludi za volovskim kolima. Čak i sada, ako odete u indijsko selo, čovek koji ima volovska kola upravo je kao čovek koji ima rols rojs u Londonu; zaprežna dvokolica ili rols rojs nema razlike; ego je ispunjen na isti način. U selu, volovska kola će činiti isto. Objekti ne čine veliku razliku. Um čoveka, ako je egocentričan, uvek će naći nešto, stoga to nije problem.
Moderan čovek nije moderan. Samo moderan svet jeste moderan. Čovek ostaje vrlo drevan i star. Mislite li da ste moderni? Kada pogledam u vaša lica ja prepoznajem drevna lica. Bili ste ovde mnogo, mnogo života i ostali ste skoro isti. Niste naučili ništa jer opet radite isto – opet i opet ista navika. Objekti su se promenili ali čovek je ostao baš isti. Ništa se mnogo nije promenilo. Ništa se mnogo ne može promeniti dok vi ne preduzmete korake da to promenite. Dok transformacija ne postane vaše srce, dok preobražaj sasvim ne postane pulsiranje vašeg srca i dok ne razumete glupost uma, i ne razumete bedu njegovu… i onda načinite skok izvan njega.
Um je vrlo star. Um je vrlo, vrlo drevan. U stvari, um nikada ne može biti nov, nikada ne može biti moderan. Samo ne-um može biti nov i moderan jer samo ne-um (odsustvo uma, stanje čiste svesti bez prisustva uma) može biti svež, svakog momenta nov. Ne-um se nikada ne akumulira. Ogledalo je uvek čisto; nikakva prašina se ne sakuplja na njemu. Um je jedan akumulator; nastavlja da akumulira. Um je uvek star; um nikada ne može biti nov. Um nikada nije iskonski; samo ne-um je izvoran, iskonski.
Zbog toga čak i naučnici osećaju da kada je načinjeno određeno otkriće, to nije načinjeno umom, već samo u procepima gde um ne postoji – ponekad u spavanju. Isto kao Arhimed koji je pokušavao i pokušavao da reši određeni matematički problem i nije ga mogao rešiti – pokušavao je i pokušavao, naravno s umom, ali um vam može dati samo odgovore koje on već zna. Ne može dati ništa nepoznato. To je kompjuter; čime god ste ga nahranili, on može odgovoriti. Ne možete pitati ništa novo. Kako se od sirotog uma očekuje da kaže nešto novo? To je jednostavno nemoguće! Ako znam vaše ime, mogu ga zapamtiti, jer um je pamćenje i sećanje. Ali ako ne privatim vaše ime i pokušavam i pokušavam, kako se mogu setiti onoga što nije tu?
Onda se odjednom to dogodilo. Arhimed je radio i radio, i to naporno, jer kralj je čekao na njega. A jednog jutra se kupao, nag, opušten u vodi, i odjednom je zaiskrilo, izbilo na površinu niotkuda. Iskočio je iz kupatila. Bio je u stanju ne-uma. Nije čak ni pomislio da je nag, jer je to deo njegovog uma. Nije mogao ni da pomisli da će sa izlaskom na ulicu bez odeće ljudi pomisliti da je lud. Taj um, koje mu je dalo društvo, nije postojao, nije funkcionisao. On je bio u stanju bez-uma, u vrsti satoria. Istrčao je na ulicu izvikujući “Eureka, eureka!” – uzvikujući “otkrio sam,” a ljudi koji su naravno pomislili da je poludeo, pitali su: “Šta si otkrio, go, trčeći po ulici?” Zadržan je na kapiji, jer je pokušavao da uđe u kraljevu palatu, vičući “Eureka!” Bio bi uhapšen da ga prijatelji nisu izbavili i odveli kući, pitajući: “Šta radiš? Čak i ako si pronašao nešto, onda idi u prikladnoj odeći, inače bićeš u nevolji.”
Između dva trenutka uma uvek postoji procep bez uma. Između dve misli postoji praznina, interval bez misli. Između dva oblaka možete videti plavo sky. Vaša priroda je neum (bez-uma); tamo nema misli, ničega… ogromna praznina, plavetnilo neba. Um upravo plovi na površini.
To se događalo mnogim ljudima; to se dogodilo gospođi Kiri (Curie); ona je dobila Nobelovu nagradu za trenutak bez uma. Ona je radila, opet na matematičkom problemu – naporno je radila. Ništa nije iz toga dolazilo; meseci su prolazili. Onda jedne noći, odjednom je ustala u snu, otišla do stola, napisala odgovor i vratila se natrag u krevet, i zaboravila sve o tome. Ujutru kada je prišla stolu nije mogla ni da poveruje; odgovor je bio tu. Ko ga je napisao? Onda se ubrzo setila, kao u snu: “Dogodilo se tokom noći…” Ona je prišla i rukopis je bio njen.
U dubokom spavanju um odstupa; ne-um funkcioniše. Um je uvek star; ne-um je uvek svež, mlad, izvoran. Ne-um je uvek kao kap rose ujutru apsolutno svež, jasan. Um je uvek prljav. On to mora biti, on sakuplja nečistoću. Nečistoća je pamćenje.
Kada ja gledam u vas, vidim da je vaš um vrlo star, mnogi prošli životi su se sakupili tu. Ali ja takođe mogu videti dublje. Postoji i vaš ne-um, koji uopšte ne pripada vremenu, dakle niti je on star niti moderan. Čovek je uvek star, ali nešto postoji u čoveku – svesnost – koja nije ni stara niti nova, ili, ona je uvek apsolutno nova.
