Čovek mora da prođe kroz ljubav, inače ostaćete besni na život. Kako ćete moći da molite? Ostaćete u dubokom odbacivanju života. Kako ćete prihvatati i moliti? Ostaćete poricatelj; prihvatanje neće biti moguće. U ljubavi, po prvi put razumete da značenje postoji i da je život svrsishodan. U ljubavi, po prvi put osećate da ste kod kuće u svetu, ne stranac, ne autsajder. U ljubavi, po prvi put stvorena je mala kuća. U ljubavi, po prvi put osećate mir i da vas neko voli i oseća se srećan s vama; po prvi put vi prihvatate sebe takođe. Inače, kako biste prihvatili sebe na drugi način? U životu, od samog detinjstva vi ste naviknuti da osuđujete sebe, da odbacujete. “Ne čini ovo, ne budi takav” – svako vam pridikuje i svako se ljuti da apsolutno grešite i da sebe morate popraviti.
Dogodilo se da je Mula Nasrudinova žena bila vrlo bolesna. Bila je u bolnici. Mula je obično odlazio svakog dana i pitao bi doktore i sestre, a oni bi odgovarali “ona se oporavlja”.
Njeno stanje se pogoršavalo svakog dana, ali doktori i sestre su nastavljali “ona se oporavlja, ona se oporavlja.” Ja sam imao običaj da pitam Mula Nasrudina, “kako je tvoja žena?” On bi rekao: “doktori kažu, savršeno – ona se oporavlja. Sestre kažu ona se oporavlja, stoga mora biti da će ubrzo doći natrag kući.” Onda je jednog dana ona iznenada umrla. Tada sam ga ja pitao, “šta se desilo Nasrudine?” Slegao je ramenima i rekao: “mislim da nije mogla da podnese sva ona poboljšavanja. To je bilo previše.”
Svako vas popravlja; roditelji, sveštenici, društvo, civilizacija. Svako popravlja, niko ne može izdržati toliko poboljšavanja. Ukupan rezultat je da vi nikada ne uspevate da budete idealan čovek, jednostavno postajete osuditelj sebe. Idealno je nemoguće, ideal je zamišljen.
Idealno jednostavno nije moguće, apstraktno je, nije prirodno. Svako je prisiljen, vučen i guran iz svakog pravca da se popravi. Sa svih strana stiže poruka da šta god da ste, vi ste grešni – popravite se. To stvara samoosuđivanje; vi odbacujete sebe, niste vredni – bezvredni ste, smeće, trulež. To je u umu.
Samo ljubav nikako ne pokušava da vas popravi, prihvata vas kakvi jeste. Kada vas neko voli, jednostavno ste savršeni, idealni, kakvi jeste. A ako ljubavnici takođe pokušavaju da poprave jedno drugo, oni nisu ljubavnici. Opet postoji čitava igra. Ljubav vas prihvata kakvi jeste, a kroz ovo prihvatanje događa se transformacija. Po prvi put ste spokojni i možete se opustiti, i to će na kraju postati molitva.
Samo onda kada ste mirni i opušteni, zahvalnost se javlja. Upravo zahvalnost da se postoji, tako je lepa i ekstatična. Vi ne zahtevate ništa u molitvi, jednostavno ste zahvalni.
Molitva je iskazivanje zahvalnosti, blagodarenje; nije to prošenje nečega od Boga. Prosjaci nikada nisu ljudi koji mogu moliti. Blagodarenje, duboka zahvalnost: “šta god da si mi dao previše je, ja to zapravo nikada nisam zaslužio.” Ceo život, kroz ljubav, postaje dar božanskog, i onda se osećate zahvalni. A iz zahvalnosti nastaje miris molitve.
To je vrlo suptilan proces; iz ljubavi prihvatanje vas samih i drugog; kroz prihvatanje ljubavi, transformacija i vizija da ko god, šta god vi jeste, vi ste savršeni i celina vas prihvata.
Onda zahvalnost; onda se javlja molitva. To nije verbalno; jednostavno čitavo srce je ispunjeno zahvalnošću. Molitva nije čin, molitva je način postojanja. Kada postoji stvarna molitva, vi ne molite, vi ste molitva. Sedite u molitvi, stojite u molitvi, krećete se u molitvi, dišete u molitvi.
Svetlucanje ili letimično sagledavanje će doći iz ljubavi. Jeste li ikada bili u ljubavi?
Onda dišete u ljubavi, onda hodate u ljubavi. Onda vaš korak ima kvalitet plesa koji čak drugi mogu videti. Onda vaše oči imaju svetlost, različitu svetlost za njih. Onda vaše lice ima sjaj.
Onda vaš glas u sebi ima pesmu.
Čovek koji nikada nije voleo hoda kao da se vuče. Čovek koji je voljen leti kao na krilima vetra. Čovek koji nikada nije voleo, ne može plesati, jer ne zna u svom unutrašnjem biću šta je ples. On gotovo nikada ne može biti ekstatičan – tužan, zatvoren, skoro mrtav, gotovo živeći u grobu. Ljubav vam dozvoljava da se krećete prema drugom, a kada se energija kreće prema drugom, vi postajete dinamični. Kada se energija kreće prema drugom, i od drugog prema vama, odjednom stvarate most između sebe i drugog. A taj most će vam dati prvo letimično sagledavanje, prvu skicu šta je molitva. To je most između vas i celine.
Ne mogu shvatiti kako je ikome moguće da dođe do molitve bez prolaska kroz ljubav, stoga ne budite preplašeni od ljubavi. Umrite u ljubavi kako biste se mogli ponovo roditi. Izgubite sebe u ljubavi, tako da biste postali opet sveži i mladi. Inače ne postoji mogućnost za molitvu. Ne osećajte se beznadežno što se tiče ljubavi, jer to je jedina nada. Isus kaže: “Ako so izgubi svoju slanost, kako onda može ponovo posoliti?” A ja vam kažem, ako ljubav postane beznadežna, onda nema nade, jer ljubav je jedina nada. Odakle ćete onda ponovo zadobiti nadu?
Ne odbacujte napor, ne prihvatajte neuspeh. Neko postoji za vas; vi postojite za nekoga. Ako žeđ postoji, mora biti vode. Ako glad postoji, mora biti hrane. Ako želja postoji, mora biti način da se ispuni. Ne osećajte beznadežnost. Oživite svoju nadu ponovo, jer samo beznadežna osoba je nereligiozna; samo beznadežna osoba je ateista. Ljubav je jedina nada.
Kroz ljubav mnoge nove nade će se javiti, jer ljubav je seme najviše nade – one koja je Bog.
Uložite svaki napor; ne smeštajte se u toj beznadežnosti. To može biti naporno ali je vredno, jer bez toga ste nasukani i stalno ćete se vraćati natrag u život dok ne naučite lekciju ljubavi.
A jednom kada se ljubav nauči, molitva je tako laka. Zapravo, nije potrebno da učite molitvu; ona dolazi sama u ljubavi.
