Jeste, tako je, izgleda, otišla si rekavši ne znam šta, da ćeš se baciti u Senu, tako nešto, neku od onih fraza što se govore u sred noći, pomešanih sa čaršafima i ukusom testa u ustima, skoro uvek u mraku ili sa nečim što šakom ili stopalom ovlaš dodirne telo onoga ko jedva da sluša, jer odavno jedva da te slušam kako govoriš takve stvari, to dolazi s one strane mojih sklopljenih očiju, kroz san koji me ponovo obara s nogu. Onda je u redu, šta me briga da li si otišla, da li si se udavila ili još lutaš dokovima gledajući u vodu, uostalom, nije tačno jer spavaš tu, i dišeš isprekidano, ali onda nisi otišla kada si otišla u jednom trenutku u noći pre nego što sam ja utonuo u san, jer si otišla govoreći nešto, da ćeš se udaviti u Seni, znači, uplašila si se, odustala si, i odjednom si tu, skoro da me dodiruješ, krećeš se lelujavo kao da nešto blago rovari u tvom snu, kao da zaista sanjaš kako si izašla i konačno stigla na dokove i bacila se u vodu. Još jednom tako, da bi potom spavala lica natopljenog glupavim plačem do jedanaest ujutro, kada donose novine sa vestima, o onima koji su se zaista udavili.
Smešna si mi, jadnice. Tvoja tragična rešenost, način na koji ideš lupajući vratima kao glumica na turneji po provinciji, čovek se upita veruješ li zaista u te svoje pretnje, svoje odvratne ucene, svoje beskonačne patetične scene sa umakom od suza, vređanja i stalnog prebacivanja. Zaslužuješ nekoga ko ima više dara od mene da ti daje šlagvorte, tek tada bi postao savršen par, sa prefinjenim zadahom na muškarca i ženu koji uništavaju jedno drugo gledajući se u oči kako bi sebi obezbedili naklimavije odlaganje, kako bi preživeli još malo i počeli ispočetka i nezasito tragali za svojom istinom kao po pustopoljini, kao po dnu šerpe. No vidiš, ja biram ćutnju, palim cigaretu i slušam te kako pričaš, slušam kako zanovetaš (s razlogom, ali šta da ti radim) ili još bolje, zadremam, skoro uljuljkan tvojim predvidljivim jadikovkama, kroz napola spuštene kapke još neko vreme mi se mešaju prvi naleti sna i tvoji pokreti u smešnoj spavaćici pod svetlošću lustera koji su nam poklonili kada smo se venčali, i čini mi se da na kraju zaspim i odnesem sa sobom, priznajem ti skoro sa ljubavlju, najkorisniji deo tvojih pokreta i tvojih optužbi, rezak zvuk koji izobličava tvoje usne posivele od besa. Da bih obogatio sopstvene snove u kojima nikad nikome ne pada na pamet da se udavi, veruj mi.
No ako je tako pitam se šta li radiš u tom krevetu koji si odlučila da napustiš zarad drugog, prostranijeg i skliskijeg. Sad izgleda spavaš, s vremena na vreme pomeriš nogu pa se zato menjaju i obrisi čaršafa, kao da si zbog nečega ljuta, ne previše ljuta, to ti je nešto kao gorak umor, na tvojim usnama ocrtava se prezriva grimasa, iz njih vazduh izlazi isprekidano, one ga upijaju u kratkim udasima i čini mi se, kada ne bih bio tako očajan zbog tvojih lažnih pretnji, priznao bih da si opet lepa, kao da te san donekle vraća ovde pored mene, gde je moguća želja, pa čak i pomirenje ili novi rok, nešto što je manje mutno od ovog svitanja u koje počinju da prolaze prva kola i pevci odvratno pokazuju golotinju svog užasnog poslušništva. Ne znam, više čak nema smisla ni opet postavljati pitanje da li si u nekom trenutku otišla, da li si ti bila ta koja je zalupila vratima na izlasku baš u trenutku kada sam ja tonuo u zaborav, možda te zato radije dodirujem, ne zato što bih sumnjao u tvoje prisustvo, možda ni u jednom trenutku nisi izašla iz sobe, možda je vrata zatvorila promaja, sanjao sam da si otišla, a ti si, misleći da sam budan, urlala svoju pretnju stojeći udno kreveta. Ne dodirujem te zbog toga: u zelenoj senci svitanja skoro da je slatko prevući rukom preko tvog ramena koje se grči i otresa me. Čaršaf te pokriva do pola, moji prsti počinju da se spuštaju niz gladak obris tvog grla, naginjem se i udišem tvoj dah koji miriše na noć i na sirup, ne znam kako su te moje ruke obgrlile, čujem prekor dok izvijaš struk odbijajući, ali oboje isuviše dobro znamo tu igru e da bismo u nju verovali, moraš mi prepustiti ta usta koja sikću nepovezane reči, nema svrhe da se tvoje svezano i pobeženo telo i dalje bori da pobegne, do te mere smo jedno te isto u ovom zamršenom klupku u kojem se bela vunica i crna vunica bore kao pauci u bokalu. Od čaršafa koji te jedva prekrivao uspem da nazrem trenutni mlaz koji brazda vazduh dok se ne izgubi u mraku i sada smo nagi, svitanje nas obavija i miri u jednu jedinu drhtavu tvar, ali ti se i dalje tvrdoglavo opireš. Grčiš se, zamahuješ rukama preko moje glave, širiš butine kao munja kako bi ponovo sklopila njihova čudovišna klešta koja bi htela da me odvoje od samog sebe. Moram da te savlađujem polako (a to sam, poznato ti je, uvek činio sa svečanom učtivošću) savijam stabljike tvojih ruku tako da te ne povredim, povinujem se tvom uživanju zgrčenih ruku, razgoračenih očiju, sada tvoj ritam konačno zalazi dublje u spore satenske pokrete, u dubokim mehurima se penje do mog lica, neodređeno milujem tvoju kosu prosutu po jastuku, u zelenoj senci iznenađeno gledam svoju ruku sa koje se sliva voda, i pre nego što se sručim pored tebe znam da su te upravo izvukli iz vode, prekasno, naravno, i da ležiš na kamenu na dokovima okružena cipelama i glasovima, naga, nauznak, mokre kose i otvorenih očiju.
