Pogledah bolje oko sebe:
Tišina osamljena ruho mi dodiruje.
I strah me obuze od sebe:
Kroza me kao da neko drugi proviruje.
Ostajem i dalje ipak isti,
Kao tamna i nevidljiva reka:
Zemlja se njenom vodom čisti,
A ona beži i neće pobeći doveka.
Pa tako treperim i venem,
Slutim i hoću da mi se neko tada javi.
Tišinom drhtim: a to čeznem
Da se u moju mirnu pustoš niko ne javi.
I najednom opazih: glava.
Pognuta, i kao anđeo nepomična je.
Preda mnom bezvoljna je glava,
Zarobljena je mnom nevoljno, i umorna je.
K’o duh bez mira i bez stana,
Tako pognuto sedi neko u mojoj sobi.
I pun je, vidim, očajanja
Da mu se biće celo mojim glasom ne zdrobi.
Ćutimo tako oba dugo,
Pogledamo se katkad samo, tiho i tajno.
Onda se javi lice drugo.
Ali nikad oko glave da mi je sjajno.
I odjedanput, posred noći,
Kada se iz postelje izvukoh i topla sna,
Stadoh, ne mogoh dalje poći:
Neko pored izbe, bled i bez sna!
Nesta, al’ kad se vratih sebi
Ruku jednu, samu, ugledah za stolom tada,
I, da me noć zgrabila ne bi,
Sedoh kao kad zvezda pada.
I gle, ruka mi njena zrači!
Deo po deo, zatim, javlja se najzad cela.
No znati ne mogoh šta znači
Da mi ne okrenu lica i ne videh čela.
Tiho, da ni anđeo se probudio ne bi,
Počeh da pijem kafu, od sinoć zaostalu.
Da li to beše samo san u sebi? —
Tek neko mi je tres’o ruku, svu uzdrhtalu.
1930.
