Nisu opasne sve knjige, opasna je samo jedna.
Danilo Kiš
Šta vam mogu reći sada kada sam na kraju svog puta? Rodio sam se u jednom veku a okončaću svoj život u drugom. Živeo sam u zlatnom Carstvu, radio i svoju ne tako bednu karijeru gradio u jednoj od novonastalih država istog carstva a da jednim svojim korakom nisam napustio njen obod. Ma prešao Vitkov, Opiš ili Skalku, svog rođenog grada. Međutim, da, to moram napomenuti, počivaću u svojoj novoj izabranoj državi. Da, da, da… Biće mi to i otadžbina i domovina. Otadžbina – jer je san i nasleđe naših otaca. Domovina – jer je to sad moj dom. Za drugi više ne znam.
Samo mi je sopstveno ime ostalo isto iako mi i ono na drugom jeziku napisano izgleda i gotovo zvuči drugačije, nekako tuđe, ali navići ću se. Sve drugo, što sam poznavao, gde sam odrastao i živeo je nestalo.
Ja sam Maks Brod, izbeglica iz Evrope. Ratom i stradanjem razrušene Evrope.
Evrope, koju pamtim više nema.
Probaću da vam pojasnim i neka ove moje reči budu moj zavet, testament, da bi me što bolje razumeli.
Rođen sam u suton XIX stoleća koje mi danas izgleda kao maloletna, nevina kaširska mlada pred udaju, dok gazim drugu polovinu XX stoleća.
Crno- žuta monarhija, carska, stroga, Austrougarska, koju sam priznajem ne samo podržavao već i voleo je nestala. Zajedno sa njom i Beč, Prag, Budimpešta i Berlin kakve poznajem. Fortuna me je ipak pogledala svojim oštrim očima. Na samom početku jednog kraja. Kraja koji, ako tako mogu reći bolje pamtim.
Te sam tako, iako me gotovo stid, prožima me onaj davno utisnuti poput vidljivog žiga-sram, od većine svojih saplemenika bio neverovatne sreće. Evropski kontinent sam napustio upravo pre Velikog požara koji će krajem tridesetih godina zahvatiti gotovo vasceli svet. Umesto nemačkog danas uglavnom koristim hebrejski i engleski jezik, u retkim trenucima, kao ost i jidiš. Jidiš koji je moj dnevni i noćni jezik, jezik na kome sada sanjam a moj dom je država Izrael.
Sve što nam se desilo još pre prvih plamičaka, pre prvih baklji koje sporo gore kroz noć i maglu, najavio je moj dobri prijatelj Franc. Sve to je on već video i opisao. Još u našem ranom poznanstvu, prve decenije dvadesetog veka u našim čestim večernjim melanholičnim šetnjama Pragom on mi je o svemu tome uzbuđeno pričao.
U svojim snovima, dnevnim vizijama, fantazijama on je video. Oganj, haos, smrt i greh. Kao u starozavetnim pričama. Kao u Tori, kao u Mišni i Talmudu. Opominjao me je da će sve ovo oko nas nestati. Naša romantična i drevna mahala. Naši zaveti, hramovi, okupljanja, šabati. Da će se u plamenu urušiti. Da će ljudi postati, ne mašine, ne nadljudi kako su nam govorili, već brojevi. Nisam mu verovao tada. Mislio sam da je to samo njegova spisateljska groznica, pripovedačka euforija u koju je upao okončavši delo pod nazivom “Proces“. Okončavši svoju ljubavnu avanturu sa Felisijom. Da, mojom rođakom, koju sam mu ja one večeri pre Pashe, vešto smestio… Kakva sam samo neznalica i budala bio!
Nastavili smo naše šetnje i kada se nesretno verio po drugi put a ja već srećno udomio. Uostalom pisanje i druženje sa mnom su mu bili istinska hrana i piće. Naravno, kao i meni. Uživanje. Sve ostalo obavljao je mukom. Bolešljiv, prestravljen svojim košmarima, rano je preminuo, ostavljajući mi svoju želju da celokupno njegovo delo, najpre ne pročitam do kraja već ga odmah, za šta on nejak, nemuževan, nije imao snage, spalim do zadnje strane, korica, reči, pre no što to učini Veliki požar.
Iako sam mu to obećao svakim danom sam sve odlučnije odlagao.
Nakon gotovo deset godina stalnog iščitavanja, mnogih mojih prepravki, verovao sam da su to ipak samo verzije fantazija, shvatio sam da to nije rešenje. Zašto bih, zbog koga, to radio. Ta, nikakvog požara nije bilo na vidiku. Nikakvog procesa, osude, nestalih osoba, greha, patnji… Onda sam to isto delo, odnosno njegovo, krenuo da posmatram kao gotovo svoje a ne svog dobrog prijatelja. Da ga sam imenujem. Dodajem mu poglavlja, završetke. Ne, onako kako je on hteo, već po ličnom nahođenju.
Ali upravo tada se na horizontu najpre Vajmarske republike i neke nove Österreich koju nisam takvu poznavao, ukazao plameni trag. Država u kojoj smo bili rođeni i živeli već je bila pokopana, razapeta jednim užasnim Velikim ratom, ali sada se spremalo nešto mnogo gore. Odmah sam spakovao svoje stvari, što je učinila i moja supruga kao i celokupno naše delo. Za to nisam imao snage. Prepustio sam sve to njoj, Elsi. Rekoh joj da bira između mojih nota i Francovih svezaka. Gledala me je ljutito i onako, kao kada, znate da vam neko želi rascopati glavu ili barem svojom uvredom isto naneti. Zapalio sam svoju poslednju lulu i bez reči u našem domu, kutijicu samopalećih drvaca ostavio na kamin.
Našavši se u još uvek bezbednoj Švajcarskoj, obazrivo kao da sam još uvek negde u Pragu ili nekom od budućih getoa, preko radio aparata čuo onaj već poznati kreštavi glas, na našem jeziku, pun prezira i žuči doktora Gebelsa dok čita iz jedne knjige. Srču, krhotine od stakla, izloga, dućana, sitničarnica, knjižara i ono što me najviše jedi, sinagoga, sam već video i okusio. Ovo je bilo sada nešto novo, presuda našem delu i najstrašnija pesma nad pesmama praćena poput simfonijskog orkestra ogromnom lomačom knjiga. Da, naših knjiga… Onaj lucidni Rus što beše kazao da rukopisi ne gore-pogrešio je.
Sve iole vredno na nemačkom jeziku, ali i jeziku većih evropskih naroda, gorelo je na toj ogromnoj buktinji praćeno pesmom balavih piromana u braon košuljama i istim takvim pantalonama. Bilo me je više stid njihove pesme nego strah. Iako to jesmo, svi, narod miševa.
Znači to je bio taj požar što ga je moj prijatelj video i opisao u svojim spisima. U svojim pričama, romanima, knjigama…
Požar koji će zapaliti sve! Od Urala do crnog kontinenta-Afrike. Požar i dim Holokausta, genocida, istrebljenja.
Sve je to već ranije bilo tu, pored mene kako je moj prijatelj predvideo. Kako sam samo bio slep. On je doduše poput jednog Poljaka, koji je sanjao da je tigar a inače je bio pisac i slikar, govorio u slikama. Ali da, teško je bilo razumeti njegov svet živog inferna. Zato mi je i ostavio u nasleđe svoje delo da spalim pre čitanja. Potajno se ipak nadao da ću shvatiti pre nego što bude prekrasno. Da ću uspeti da okončam njegovo dela i možda sprečim taj užasni demonski pir nad nama. Oganj strašniji od onog iz Daneteovog pakla. Sav dim, ruševine, ništavilo… Nestanak…
Ponavljam moje ime je Maks Brod, a njegovo, da, Franc Kafka.
Saša Skalušević Skala
O autoru:
Saša Skalušević Skala (1981, Negotin, SFR Jugoslavija), od 1998. godine objavljuje u književnoj periodici kod nas i u regionu.
Objavio je knjige poezije Mitovi i senke ( Narodna Biblioteka Dositej Novaković, Negotin, 2014), Plastična Aleksandrija (Društvo za afirmaciju kulture – Presing, Mladenovac, 2019), pesničku zbirku Rekreacija pre pakla (Društvo za afirmaciju kulture – Presing, Mladenovac, 2020), Svakodnevni pokušaji apokalipse (Društvo za afirmaciju kulture – Presing, Mladenovac, 2021), Pitanje oblika (Presing, Mladenovac, 2022).
Zastupljen u više pesničkih antologija i zbornika. Prevođen na rumunski jezik. Jedan je od osnivača Krajinskog književnog kluba sa sedištem u Negotinu.
Član je udruženja kulturno-turističkih stvaralaca istočne Srbije Kulturistok. Od 2006. godine stalni je član redakcije časopisa Buktinja, saradnik časopisa za književnost, umetnost, kulturu i bibliotekarstvo Bibliopis a od 2019. godine postavljen je za glavnog i odgovornog urednika časopisa za književnost, umetnost i kulturu Buktinja. Član je Srpskog književnog društva.
