ANTIPOZITIVIZAM JUNAKA PODZEMLjA
Čak i u slučaju kad bi čovek bio samo klavirska dirka, i kad bi mu to čak dokazali prirodnim zakonima i matematički, on se ni tada ne bi opametio; namerno će nešto suprotno učiniti, samo iz nezahvalnosti – upravo da bi bilo po njegovom (Zapisi iz podzemlja).
Na opštem planu, Dostojevski u Zapisima iz podzemlja (1864) diže glas protiv svih shvatanja koja se preterano oslanjaju na razum, upozoravajući da je to potpuno zatrovalo život na Zapadu i da su ta shvatanja, zajedno sa drugim evropskim „modama”, stigla i u Rusiju. Roman je pisan u prvom licu, u formi monologa, iako se stalno aludira na nevidljivog sagovornika, koji se može protumačiti kao zapadni svet. U aluzijama na evropsku misao Dostojevski se direktno protivi onome što je bilo glavno zaveštanje prosvetiteljske misli XVIII veka: ideji da bi obrazovanje i naučno-tehnološki razvoj, odnosno ono što predstavlja „civilizacijski razvoj”, moglo doprineti boljem čovečanstvu i učiniti čoveka racionalnijim. Glavni adut protesta je duboko uverenje Dostojevskog u iracionalnost ljudske duše kojom se ovde bavi da bi pocrtao razliku između Rusije i zapadnog sveta. Svestan da Rusija ne treba, niti može da se odrekne izazova da primenjuje racionalne kriterijume u svim sferama čovekovog života, Dostojevskom se ipak čini da ti kriterijumi ne vrede mnogo za onu zemlju u kojoj se čovek više rukovodi svojim iracionalnim porivima nego razumom, a Rusija je takva.
„Zakoni prirode su me stalno, celog života, najviše vređali”, izjavljuje glavni junak. Time pisac diže svoj glas protiv pozitivizma i racionalizma koji su proširili uverenje da se čovekova priroda može
razumeti sa stanovišta nauke i njene logike. Ovi pravci, koji počinju da cvetaju u Evropi osamnaestog veka, prete da se rašire i u Rusiji, upozorava. Junak iz podzemlja napada ideje evropske prosvećenosti, jer je sve to suprotno iracionalnom, koje on smatra jednom od osnovnih karakteristika ljudskog bića.
S druge strane, pisac otvoreno kritikuje inerciju i nihilizam ruskih intelektualaca toga doba, njihovu sklonost da se bave obznanjivanjem velikih ideja, bez mogućnosti, ali ni volje da ih ostvare. „Književno” tumačenje stvarnosti koje Dostojevski pripisuje svom glavnom liku objašnjava njegov poraz u situacijama realnog života:
A od spoljašnjih utisaka za mene je bilo mogućno jedino čitanje
[…] Ali osim čitanja nisam imao kuda, to jest nije bilo ničega u svetu oko mene što bih mogao poštovati i što bi me privlačilo (Dostojevski 1988: 107).
Kao socio-kulturološki tip, junak iz podzemlja pretvara se u parodiju ponašanja generacije četrdesetih godina, kojoj je pripadao i sâm Dostojevski, ali sa kojom više nije imao ničeg zajedničkog u vreme kad je pisao knjigu. Međutim, za sve kritike koje upućuje toj generaciji on
pronalazi i izvesno opravdanje, ističući da se ne treba čuditi što je tadašnji ambijent u Rusiji stvarao takve fenomene.
Knjiga je napisana u trenutku krajnje zaoštrenih socijalnih tenzija u Rusiji, neposredno nakon godina kad je došlo do oslobađanja kmetova februara 1861. Pošto je sravnio račune sa liberalima iz četrdesetih, Dostojevski sad napada metafiziku i etiku šezdesetih godina.
„Romantični sanjalica iz četrdesetih pretvara se šezdesetih u cinika” (Močulьskiй 1980: 202). Kao glavnog protivnika sa kojim Dostojevski želi da polemiše u to vreme kritičari navode Černiševskog i njegovu knjigu Šta da se radi?
Černiševski propagira racionalni egoizam verujući da se čovek može svesti na razum i da bi, kad postane prosvećen, zahvaljujući rasuđivanju i nauci, mogao da izgradi savršeno društvo. Takvi stavovi označavaju radikalnu promenu kojoj stremi ruska omladina druge polovine veka. Kada pisac polemiše sa Černiševskim i drugim savremenim ruskim intelektualcima, odbijajući „veštačke” zapadne ideologije, „knjiške” i „tuđinske”, u njemu se budi nada u povratak ruskoj zemlji sa njenim idealom hrišćanske nesebične ljubavi (Frank 1993: 434).
„Prvi sam koji je postavio na scenu model sadašnjeg ruskog čoveka i razgolitio njegovu tragičnu stranu; […] Ja sam jedini koji je otkrio tragični karakter podzemlja, samokažnjavanje, spoznaju dobra i nemogućnost da se ono ostvari” (Dostoevskiй 1972–1990/V: 378), piše kasnije Dostojevski dok radi na romanu Mladić. Iako pisac ne veruje da su to osobine svojstvene samo slovenskom karakteru, on ipak misli da su takvo ponašanje i načini njegovog izražavanja mnogo prisutniji u njegovom narodu nego među zapadnjacima. U nekim momentima on to ističe kao vrlinu, u drugima kao manu, ali su to uvek elementi koji označavaju razliku između Rusije i Zapada.
Na to se nadovezuje misao o ruskoj sklonosti velelepnim snovima koji se nikada ne ostvaruju. U Zapisima iz podzemlja Dostojevski tu sklonost prikazuje kao karakteristiku čitave jedne generacije, dok će je u Braći Karamazovima posmatrati kao večitu osobinu ruskog karaktera.
„Zašto živeti stvarni život ako je bolje nastaviti da sanjaš?” Tu misao pisac nastavlja i u odnosu na književnu fikciju, kada kaže: I autor Zapisa i sami Zapisi su, prirodno, izmišljeni. Pa ipak, takva lica kao što je pisac ovih beležaka ne samo da mogu već i moraju postojati u našem društvu […] to je jedan od predstavnika pokolenja koje još živi (Dostojevski 1988: 75).
Roman je podeljen na dva dela: u prvom preovlađuje filozofski diskurs; u drugom Dostojevski želi da predoči kako se ponaša u realnom životu neko ko ima u glavi – i u duši – ono što i njegov (anti)junak. Već u prvom poglavlju autor naglašava da „podzemlje” treba shvatiti metaforički, u njegovom simboličkom značenju: reč je o ponorima koji se otvaraju unutar čovekovog bića, van kontrole koju nameće razum. U tom smislu, duboko verovanje u iracionalnost čovekove prirode postaje glavna ideja koja povezuje metafizički i romaneskni (u užem smislu) deo romana. Oko te dve osovine granaju se i sve druge teme: fatalizam, nihilizam, antropološki pesimizam, pitanje slobode i mnoge druge.
Destruktivni i autodestruktivni poriv, žudnja za patnjom, radikalni individualizam – otelotvoreni u ponašanju glavnog lika, potkrepljuju ideju o iracionalnosti ljudskog karaktera; Dostojevski ne
želi da pravda niti da traži uzroke tih psihičkih stanja, već da izrazi svoj stav da ni najveći tehnološki ili naučni dometi ne mogu to odstraniti ni nadvladati. Otuda i stalna slutnja o nemogućnosti rešavanja duhovnih problema materijalnim napretkom, što Zapad misli da
može, po mišljenju Fjodora Mihajloviča.
Napadajući ideju da se ljudski život može upravljati po kriterijumima prirodnih nauka, Zapisi koriste specifičan rečnik koje pisac navodi kao metafore racionalnog duha: „kristalni dvorac”, „aritmetika”, „klavirske dirke”, „kameni zid”, „dva puta dva su četiri” itd.
Neke od tih „simboličkih formula” aludiraju čak i na materijalne spomenike podignute u Evropi XIX veka, kao što je Kristalni dvorac, Chrystal palace, izgrađen u Londonu 1851. godine po Pakstonovom projektu za Svetsku izložbu. Proročkim tonom Dostojevski izražava svoje mišljenje da paviljon od metala i stakla, kao što je Kristalni dvorac, najavljuje budućnost koja će biti sve nehumanija:
Svi ljudski postupci biće tada, naravno, proračunati prema tim zakonima, matematički, kao u logaritamskim tablicama, do 108.000, i biće uneseni u tablice ili, još bolje, pojaviće se dobronamerne knjige […] U kristalnom dvorcu patnja je nezamisliva, patnja je sumnja i negiranje, a kakav je to kristalni dvorac u koji se može posumnjati (Dostojevski 1988: 90; 97).
Patnja, haos, destrukcija – to je ono što, prema Dostojevskom, predstavlja duhovnu suštinu čoveka:
Jer čovek možda ne voli samo sreću? A možda on isto toliko voli i patnju? Možda mu je patnja isto toliko korisna koliko i sreća? A da čovek ponekad neobično voli, strasno voli patnju, to je činjenica […] Bilo to dobro ili rđavo, ali slomiti ponekad nešto takođe je veoma prijatno (Dostojevski 1988: 97).
Tim verovanjem u patnju, kao neizbežnu posledicu čovekovog delovanja i saznanja, obrazlaže se povezanost Dostojevskog sa filozofijom Kjerkegora [Søren Kierkegaard] i Ničea [Friedrich Nietzsche]. „Spaja ih isti duh; svojstvene su im ista snaga i smelost u razmišljanju”, piše Močuljski (Močulьskiй 1980: 202). Izražavaju se u onom misaonom pravcu koji ukazuje na patnju kao izvor spoznaje: „Jer patnja je najveći uzrok saznanja” (Dostojevski 1988: 97). Zbog toga jedna građevina kao što je Kristalni dvorac, koji „negira patnju”, u stvari ignoriše čovekove unutrašnje potrebe.
U pomenutoj knjizi Černiševskog Šta da se radi? pojavljuje se metafora Kristalnog dvorca, koji predstavlja materijalizovani ideal čoveka koji je transformisao svoju prirodu. Dostojevski
preuzima metaforu ali ne i ideju; patnja je nešto neophodno za duhovno sazrevanje čoveka. Istovremeno, ironičnim, a na momente i sarkastičnim tonom, Dostojevski želi da ukaže da je ta sklonost patnji posebno uočljiva među Rusima (Dnevnik pisatelя, 1873 – Dostoevskiй 1972–
1990/XXIII: 36).
U Zapisima je uočljiv i književni postupak karakterističan za čitavo delo Dostojevskog: dok žestoko brani jednu ideju, on je istovremeno sposoban da uspostavi izvesnu ironičnu distancu prema njoj,
dovodeći u pitanje ono što je pre toga tvrdio. Močuljski kaže da su junaci Dostojevskog nalik čoveku pred ogledalom čiji se život sastoji u postavljanju pitanja i u odgovorima na njih, pri čemu stalno koketira sa svojim idejama (Močulьskiй 1980: 205). Nikola Milošević tumači
da su Zapisi tragedija o izgubljenom samopoštovanju: „Nedostatak poštovanja prema sebi samom javlja se kao eksplozivni temelj na kojem se gradi psihološka dimenzija junaka, a koja se izražava u njegovoj preteranoj potrebi za samopotvrđivanjem i naglašenoj agresivnosti” (Milochevitch 1988: 253). Kroz roman se ukazuje kako protagonista iz podzemlja, „ruski model”, osciluje između arogancije i užasne nesigurnosti.
Iz perspektive celokupnog opusa Dostojevskog, reklo bi se da ga je ovaj lik „iz podzemlja” progonio čitavog života; kako egzistencijalno tako i kreativno. Maestralno oslikan tip čoveka koji posmatra sebe izdvojeno od ostalog dela čovečanstva: „Ja sam sâm, a oni su svi zajedno” (Dostojevski 1988: 105) prerasta, u izvesnom pogledu, u Raskoljnikova, Stavrogina, Ivana Karamazova. Svi su oni otelotvorenje preterano svesne individue koja se hrani idejama i kod koje kontemplativni život odnosi prevagu nad aktivnim, proizlazeći iz onog prvog kao posledica.
Iz naše perspektive, Zapisi iz podzemlja je roman koji se čita kao duboka analiza modernih vremena, jedan od velikih dokumenata savremene misli koji se bavi psihologijom modernog čoveka, njegovim unutrašnjim demonima. Početkom XXI veka diskurs ovog romana može se
posmatrati i kao prethodnica nekih pravaca filozofske, psihološke i književne analize koji su se u svom vremenu činili gotovo ekstravagantnim, ali su tokom XX veka postali dominantni: egzistencijalizam i njegova teorija apsurda, totalitarizam i materijalističke ideologije (s jedne strane, socijalizam i komunizam, s druge, kapitalizam) itd.
NEČASNE SILE PRISTIGLE SA ZAPADA
Stvarnost koja se nudila ruskim piscima XIX veka bila je uistinu nadrealna: unezvereni despotizam, Crkva sputana apokaliptičnim očekivanjima, obdarena inteligencija iščupana iz svojih korena tražila je spas u inostranstvu ili u bezličnoj seljačkoj masi […], žučna preganjanja slovenofila i zapadnjaka, između narodnjaka i utilitarista, reakcionara i nihilista, ateista i vernika; a čovekov duh pritiskuje predosećanje katastrofe… (Džordž Štajner, Tolstoj ili Dostojevski)
Zli dusi su jedino delo za koje je sam Dostojevski priznavao da ga je pisao s ambicijom da prikaže „društveno-politički ambijent čak i na račun umetnosti”. Iako je ovaj roman najdirektnije povezan sa ruskom stvarnošću, najveći njegov deo napisan je u inostranstvu. Godine 1870, kad počinje da ga piše, Dostojevski već četiri godine živi između Švajcarske i Nemačke. Taj tako neočekivano dug boravak u Evropi doprinosi njegovoj netrpeljivosti prema zapadnjačkom načinu života i podstiče njegovu sve veću čežnju za Rusijom.Pisac je upućen u događanja u svojoj zemlji preko čitanja ruske štampe. „Svakog dana čitam tri ruska dnevna lista, i to do poslednjeg retka, i uz to primam još dva časopisa” – beleži u pismu Apolonu Majkovu 25. marta 1870 (Dostoevskiй 1972–1990/XXIX1: 115). Zli dusi su direktno inspirisani svim protivrečnostima koji potresaju Rusiju toga vremena: slovenofili naspram zapadnjaka, nihilisti, liberali, narodnjaci – od kojih se neki okreću anarhizmu, pa čak i terorizmu. Već u biblijskom epigrafu navodi da su, po njegovom mišljenju, te zle sile
dospele u Rusiju nošene vetrovima iz Zapadne Evrope. Roman postavlja jedno od suštinskih pitanja toga vremena: da li Rusija u svojoj društvenoj evoluciji treba da sledi evropski model ili da nađe sopstveni put, možda mnogo direktniji? Dostojevski se svakako protivi ideji da do revolucije dolazi samo kada se razori stari svet sa njegovim vrednostima.
Već od prvih stranica romana Zli dusi koje opisuje kroz atmosferu među mladim i većinom obrazovanim slojem ruskog društva povezuje sa onim što se dešava u zapadnom svetu na uzročno-posledični način. Napomene o tome da je „besmislena demonska bolest razuzdanosti zahvatila Rusiju”, i na prvom mestu inteligenciju „koja se priklonila zapadnjaštvu i tragičnom odvajanju od autohtonih ruskih principa”, iznose se epigrafom iz Jevanđelja i prisutne su sve do poslednjih stranica knjige. S druge strane, kroz tekst romana stalno se provlači ideja da svet mora da uskrsne uz pomoć „ruske ideje” koja jedina donosi spasenje.
Treba imati u vidu da se Fjodor Mihajlovič tada nalazi u poluizgnanstvu na Zapadu, gde se uputio da ne bi završio u zatvoru zbog svojih dugova. Između aprila 1867. i jula 1871. pisac, sa svojom ženom Anom Grigorjevnom, živi prvo u Nemačkoj, zatim u Švajcarskoj i Italiji, da bi se ponovo vratio u Drezden, gde 1870. počinje da piše roman. Duboka nostalgija koju oseća za Rusijom povremeno se pretvara u nepodnošljivu čežnju, što povećava njegovu antipatiju prema načinu zapadnog života. U jednom pismu Majkovu iz Ženeve beleži: „Kako da živim u inostranstvu! Bez Rusije je patnja! […] Potrebna mi je Rusija, potrebna mi je da bih mogao da pišem, da i ne govorim o drugim stvarima. Osećam se kao riba na suvom” (pismo A. Majkovu 16. avgusta 1867; Dostoevskiй 1972–1990/XXIX2: 204).
U tom periodu supružnički par Dostojevskih već počinje pripreme za povratak u Sankt Peterburg. Taj žuđeni povratak ipak je na kraju odložen do jula 1871. To je bio i razlog što je veći deo romana napisan van Rusije.Jedan konkretni događaj inspirisao je Dostojevskog, kako on sam tvrdi u jednom pismu Katkovu od 8. oktobra 1870. To je bilo „Ubistvo jednog mladog studenta u Moskvi koje je izvršio nekakav Nečajev” (pismo Katkovu; Dostoevskiй 1972–1990/XXIX1: 141).
Ruska socijalistička misao razbuktala se tridesetih godina XIX veka prihvatanjem ideja francuskog utopijskog socijalizma. Sâm Dostojevski takođe je delio te levičarske ideale u svojoj mladosti.
Razni kritičari smatraju da „revolucionarna” mladost Dostojevskog, u vreme kad je delovao u „Kružoku Petraševskog”, predstavlja neku vrstu biografskog zaleđa za Zle duhe. Rekli bismo, međutim, da se radikalna kritika liberalnih i socijalističkih ideala, prisutna u romanu, ne može tumačiti samo kao promena ideologije samog pisca koji se odrekao levičarskih ideja.
Za razliku od zapadnoevropske scene, ruski intelektualci nisu imali podršku naroda. Malobrojna intelektualna elita debatovala je o filozofskim i estetskim pitanjima, bili su „kao izolovane svetiljke, vrlo svesni svoje uloge […] sastajali su se, polemisali i uticali jedni na druge po salonima i potkrovljima Moskve ili Sankt Peterburga, ali bez podrške naroda i bez šireg političkog ili socijalnog okvira. Raštrkani ruski intelektualci tog vremena nisu mogli da računaju
na srednju klasu koja bi im bila baza, niti da očekuju pomoć seljaka”, piše Isaija Berlin [Isaiah Berlin], poredeći Rusiju i Evropu i citirajući Hercenovo pismo Ogarjovu: „Godina 1848. dogodila se u Rusiji 1905. i za tadašnju srednju klasu sa Zapada nije više mogla biti revolucionarna, pa čak ni militantno reformistička; taj razmak od pola veka bio je, sa svoje strane, moćan faktor koji je doveo do konačnog rascepa između liberalnog i autoritarnog socijalizma 1917. godine, čime je došlo i do sudbonosnog razmimoilaženja puteva Rusije i Evrope”.1
Jedan deo tadašnjih ruskih intelektualaca očekivao je da socijalni oporavak može da ostvari jedino sam ruski narod. Iz takvog uverenja rađa se narodnjački pokret. Polazeći od ideje da narod čuva čistotu i moralnu snagu, narodnjaci su smatrali da je potrebno edukovati narodne mase. Bili su svesni kako žive seljaci i kakvu bi snagu oni mogli predstavljati za buduće društvene promene u zemlji. U oglasu publikacije Vremja (septembar 1860) Dostojevski je pisao da je „prvi korak u
razumevanju naroda njegovo opismenjavanje i obrazovanje” (Dostoevskiй 1990/I: 387). Takođe i izbor mesta gde se roman događa, provincijsko mesto Skvorešnjiki gde mir provincijskog ambijenta narušava samo „infiltracija nihilističkih ideja”, verovatno je posledica tog preusmeravanja sa grada na selo koje su promovisali narodnjaci do koga je došlo šezdesetih godina.
Pitanje odnosa Rusije i Evrope narodnjaci postavljaju kao glavno pitanje, dalje se proširuje: mora li Rusija u svojoj socijalističkoj evoluciji da sledi iste puteve kao zapadni svet? Narodnjaci su branili
ideju da Rusija sledi sopstveni put: za razliku od Evrope, Rusija do socijalizma može doći svojim „direktnim i jednostavnim” pravcima. Dostojevski nije bio protiv takvih ideja kada je narodnjački pokret nastao. Kada, međutim, piše Zle duhe već je bila propala prvobitna akcija „odlaska u narod” i u više navrata nailazimo na pasuse koji opisuju kako su narodnjaci precenili ulogu seljaštva. U romanu se ukazuje i na činjenicu da je jedan deo narodnjaka, držeći se svojih ideja o socijalizmu, skrenuo u anarhizam i anticaristički terorizam. Dostojevski napada te revolucionare nihilistički i anarhistički orijentisane, jer biraju destrukciju.
Fjodora Mihajloviča takođe vidno uznemirava evropska istorijsko-politička scena: francuski poraz u ratu sa Pruskom, propast Pariske komune i razaranje Pariza koje je nakon toga usledilo, stalno
jačanje Nemačke i tako dalje. S druge strane, neuspele socijalne pobune u Evropi 1848. i 1849. godine doprinele su da splasne optimizam među jednim bitnim delom ruske inteligencije, tako da su mnogi, kao i sam Dostojevski, potražili pribežište „u Hristu”. Stoga nije čudno što se u ovom romanu pitanje vere postavlja u ideološku ravan. Jedna od ličnosti, Šatov, izgovara vizionarsku tvrdnju da ustanak u Rusiji valja započeti obavezno od ateizma. Dostojevskog brine što mladi ljudi, zahvaćeni demonskim silama, žele da unište stari svet i sve njegove etičke, estetske i religijske vrednosti i to nasilnim putem. Ateističku koncepciju sveta, prema kojoj „jedna desetina (čovečanstva) dobija slobodu ličnosti i neograničeno pravo nad devet ostalih desetina”, kako
to obrazlaže jedan od likova romana, Šigaljov, kasnije će pisac razraditi kroz teoriju Velikog inkvizitora u Braći Karamazovima.
To pitanje, kao i druge velike teme koje se odnose na istorijsku sudbinu Rusije, postavljaju se i na metafizičkoj ravni. Ipak, i u ovom politički angažovanom delu psihološka analiza preovlađuje, što pokazuje i izbor Dostojevskog da glavni lik bude Stavrogin, a ne neki od mladih revolucionara i nihilista. Posmatrani sa stanovišta ruske stvarnosti, Zli dusi su ne samo najaktuelniji nego i najkritičkiji roman Dostojevskog, gde on smatra da ima i izvesnu moralnu odgovornost prema Rusiji: „Označiti zlo prvi je korak ka moralnom ozdravljenju”, čitamo.
Polemika izazvana Zlim dusima nije odmah izbila, ali kada je do nje došlo postala je žestoka i dugotrajna. Kada je roman objavljen u celosti nikoga nije ostavio ravnodušnim. Sâm izdavač, Mihail Katkov, odbio je da uključi poslednje poglavlje sa ispovešću i samoubistvom Stavrogina. Na molbe Dostojevskog ostao je neumoljiv, ali je time možda spasao i samog pisca još radikalnije cenzure. Već su ruski simbolisti krajem XIX veka, a zatim revolucionarni pisci i kritičari početkom XX veka, videli u Zlim dusima neku vrstu manifesta, dok su ga drugi osuđivali zbog „negativne” slike koju je navodno davao o socijalistima.
Iz sadašnje perspektive, nakon što je XX vek okončan porazom svih svojih društvenih ideologija, Zli dusi se mogu oceniti kao veliko vizionarsko delo. Propali pokušaj da se levičarski ideali ostvare, i komunističke ideje sprovedu u delo, otvara pitanje: kako je Dostojevski mogao da predvidi da će baš Rusija biti zemlja pozvana da predvodi u ostvarenju „jedne velike ideje”?
RUSKA STVARNOST KARAMAZOVIH I EVROPA KAO „NAJMILIJE GROBLjE”
Kakva je to porodica Karamazovih? […] Meni se čini da u slici te porodice kao da izbijaju neki opšti osnovni elementi našeg savremenog inteligentnog društva […] u mikroskopskom vidu, kao
sunce u maloj kaplji vode (II, 459). Može li Karamazov hamletski misliti šta će biti posle. Ne […] oni tamo imaju Hamlete, a mi, zasad, Karamazove (Braća Karamazovi).
U Braći Karamazovima, poslednjem romanu Dostojevskog, tema Rusije i Zapada zauzima glavno mesto. U poglavlju o Dmitrijevom suđenju porede se „Hamleti” i Karamazovi,2 preko kojih pisac iznosi svoj pogled na razlike između zapadnog sveta i Rusije: promišljeno naspram impulsivnog delovanja, red naspram nereda, evropski liberalizam i intelektualizam naspram „spontanosti”, haosa i fatalizma koje pisac pripisuje svojoj zemlji. Isto kao u Zlim dusima, i u ovom romanu se stalno aludira na ruski način života i na onaj drugačiji kojim se živi u Evropi, kako je to bilo u prošlosti, kako je u sadašnjosti i kako će biti u budućnosti. Ova tema se, međutim, posmatra iz metafizičke perspektive i u drugi plan se potiskuje ideološki i socijalno-politički aspekt, koji je u Zlim dusima bio naglašen.
Kritičari govore o sveopštoj promeni u ruskoj književnosti tokom sedamdesetih godina XIX veka, kada metafizičke teme i ideje postaju sve prisutnije, ponekad tretirane na simbolički način kroz alegorije, legende i narodne priče. Dostojevski počinje da radi na Braći Karamazovima 1877; u oktobru nagoveštava svojim čitaocima Dnevnika pisca da ga jedno vreme neće pisati, a u decembru te iste godine, u poslednjem tekstu koji objavljuje za tu publikaciju, priznaje da želi da se posveti pisanju jednog umetničkog dela (Močulьskiй 1980: 465).
Kako to opisuje Dragan Stojanović, filozofsko opravdanje smisla ljudskog postojanja, tema na kojoj počiva čitav opus Dostojevskog, ovde je dominantna, gotovo opsesivna. Mnoga od ključnih pitanja koja su bila prisutna i u njegovim prethodnim delima – nihilizam, pozitivizam, racionalizam, ateizam i teodiceja u Braći Karamazovima dobijaju centralno mesto. Pored toga, u svom poslednjem romanu Dostojevski se ne zadovoljava da se sa tim temama nosi samo u formi pitanja. Potrebno mu je da nađe bar neki odgovor. „Hoću da vidim svojim očima kako će jelenče leći pored lava i kako će zaklani ustati i zagrliti se sa svojim ubicom. Hoću da budem tu kada svi, najednom, doznaju radi čega je sve tako bilo” (Dostojevski 1967/I: 303), kaže Ivan Karamazov, „jedini od junaka Dostojevskog koji je mogao da napiše njegove romane”, po Leonidu Grosmanu (Grossman 1962: 508). „Nijednom svom delu nisam se posvetio tako ozbiljno kao ovome”, potvrđuje Fjodor Mihajlovič u pismu koje šalje jednom prijatelju nakon što je napisao poglavlja „Pobuna” i „Legenda o Velikom inkvizitoru”)3 „To je duhovna biografija pisca, njegova umetnička ispovest”, zaključuje Močuljski.
Čini se da autor „želi da kaže poslednju reč” i na temu Rusija – Evropa. Dostojevski kao da gleda na taj odnos sad više uravnoteženo, ali u izvesnim trenucima njegov pogled postaje neumoljiv i formuliše ga kao dogmu.
Dostojevski ponovo piše o onome što naziva zlokobnim uticajem svega što dolazi u Rusiju sa Zapada, ocenjujući to kao sve rašireniji fenomen. Glavni junaci romana, članovi porodice Karamazov, definisani su u funkciji svog stava prema Rusiji ili Zapadu. Opisujući tri brata, autor zaključuje pri kraju knjige (kao da je i njemu samome bilo potrebno da vidi „šta će se desiti”) da je Aljoša „počvenik” („spojen sa rodnim tlom”), Ivan „Evropljanin”, dok Dmitrij nosi u sebi „čitavu Rusiju”. Protivno „evropeizmu” i „narodnim načelima” braće svoje on kao da sobom predstavlja Rusiju neposrednu” (Dostojevski 1967/II, 462). Još je govorio: „Stavite ove četiri ličnosti jednu pored druge (Fjodor, Aljoša, Ivan i Dmitrij Karamazov) i dobićete smanjenu sliku naše stvarnosti i društva naše sadašnje Rusije” (Frank 2002: 690).
Putem ironije, autoironije i preterivanja, što obeležava diskurs praktično svih ličnosti romana, Dostojevski želi da prikaže različite glasove svoje epohe na temu Rusija – Evropa. U više navrata komentariše da ono što piše vidi kao neku vrstu javne tribine i očekuje da će njegove reči dopreti do ruske nacionalne svesti. Zbog toga uvodi neke svoje stavove u ono što izgovaraju ličnosti romana, kao, na primer, u epizodi sa suđenja Dmitriju Karamazovu: „Da, vi ovde predstavljate Rusiju u danom momentu i neće samo u ovoj dvorani odjeknuti vaša presuda, nego po celoj Rusiji […] Ne mučite, dakle, Rusiju i njene nade, sudbonosna trojka naša juri strmoglavce i možda u propast” (Dostojevski 1967/II: 492).
Te poslednje reči potvrđuju da je Dostojevski, uprkos razmišljanjima koja su neretko ksenofobična u odnosu na Zapadnu Evropu i uprkos idealizovanom i malo verodostojnom prikazivanju Rusije, nosio u sebi i objektivnije vizije, kako Evrope tako i svoje zemlje, ali da nije bio uvek spreman da ih iskaže. Primer toga je kada dovodi u pitanje metaforu Rusije koju Gogolj prikazuje na kraju Mrtvih duša posredstvom čuvene trojke, primećujući da je njegov prethodnik dao idealizovanu viziju njihove zajedničke domovine, koju on vidi drugačije: ’Ah, trojko, ptico trojko ko li te izmisli!’ – i u ponosnom ushićenju dodaje da se ispred vratolomno jureće ruske trojke sa
poštovanjem sklanjaju svi narodi. E, gospodo, neka ih, nek se sklanjaju, s poštovanjem ili ne, ali po mom grešnom shvatanju, genijalni umetnik je tako svoje delo završio ili u nastupu detinjski čedne rečitosti ili prosto bojeći se tadašnje cenzure. Jer, kad bi čovek u tu njegovu trojku upregao samo piščeve junake […] ma koga da im metneš za kočijaša, ni do čega pametnog na takvim konjima nećeš doći (Dostojevski 1967/II: 459).
Ukoliko se prihvati da je u Braći Karamazovima individua sa svojim psihološkim i metafizičkim univerzumom glavna tema, onda se mora reći i to da je to čovek pogođen konkretnom istorijskom stvarnošću, kako onom u Rusiji tako i onom izvan granica. Roman potvrđuje da Dostojevski ne zaboravlja na istorijski, društveni i politički kontekst kojim je okružen dok piše svoje poslednje delo.
Ipak, ta se svakodnevica prikazuje zamaskirana u istorijske, filozofske i druge simbolizme pune fantazije. Pišući o protivrečnostima, kako na ruskoj istorijskoj sceni tako i na evropskoj, Dostojevski ovim romanom ukazuje na probuđeno interesovanje ljudi za duboko egzistencijalne teme, što predstavlja jednu od osnovnih karakteristika njegove epohe. Više od prošlosti, on u ovom romanu govori o tadašnjoj i budućoj Rusiji i Evropi.
EPOPEJA RUSKOG ŽIVOTA
U ovom romanu Dostojevski se osvrće na gotovo sve društveno-političke probleme Rusije druge polovine XIX veka; dotiče se državnih, nacionalnih, crkvenih, pravnih, obrazovnih, pa čak i izdavačkih pitanja. On ističe da je na planu konkretne realnosti svoje zemlje hteo da ukaže na političke i društvene zloupotrebe i da se bori protiv moralne ruševine društva. Rusija iz vremena Braće Karamazovih još je bila zemlja na raskršću, rastrzana stalnom borbom između starog i
novog ili, drugim rečima, između želje da pronađe sopstveni put ili da usvoji kao model izvesna strana iskustva, a pre svega ona iz Zapadne Evrope. Zato je druga polovina veka period velikih promena i komešanja u kojem intellitenciя stiče protagonizam nejasno posredstvom različitih pokreta: pozitivizma, nihilizma, masonerije, anarhizma, populizma, socijalizma itd. Nastanak Braće Karamazovih (1879–1881) poklapa se sa vladavinom Aleksandra II (1855–1881) i to sa njegovim
drugim i mračnim periodom vlasti.4
Tri generacije koje se prikazuju u glavnim ličnostima mogu se posmatrati kao simbolički izraz Rusije, njene prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. U stvari, sve te ličnosti opisane su kao arhetipovi nacionalnih karaktera i ponašanja ljudi. Ivan je „jedan od savremenih mladih ljudi sjajnog obrazovanja, uma dosta jakog, no koji već ni u šta ne veruje, koji je već mnogo šta, i suviše mnogo u životu odbacio i izbrisao” (Dostojevski 1967/II, 460–461). Aljoša, „pobožan i smiren, protivnost mračnim i razornim načelima svoga brata” (Dostojevski 1967/II, 461) simbolizuje minornu grupu mladih koji još veruju u tradicionalne ruske vrednosti i žele da ih zaštite. Dmitrij pripada onima za koje se u romanu kaže: „zato što smo mi prirode sposobni da u sebi sadržimo sve moguće suprotnosti, i da u isti mah posmatramo oba bezdana, bezdan nad nama, bezdan naših ideala, i bezdan pod nama, bezdan najnižeg i najsramnijeg pada” (Dostojevski 1967/I: 464). Ta ličnost
nosi u sebi ono što Dostojevski naziva široka slovenska duša:
Mi smo i zlo i dobro u najčudnovatijoj smesi, mi smo ljubitelji prosvete i Šilera, a u isti mah besnimo po krčmama i čupamo brade pijandurama […] Mi smo čak poneseni, upravo preplavljeni najplemenitijim idealima, ali samo pod uslovom da se oni postignu sami sobom, da nam padaju na sto s neba (Dostojevski 1967/II, 463).
Glavni likovi prikazuju spektar ruskih karakternih osobina dovedenih do krajnosti. Otac Fjodor je predstavnik stare aristokratije koja je u potpunosti izgubila moralne vrednosti; Dmitrij, poput prostrane ruske zemlje, nosi u sebi „dva ekstrema”: „onaj sa najvišeg neba i onaj iz najdubljeg pakla”; srednjeg sina Ivana njegov „duboko religiozan” ateizam vodi do šizofrenije izazvane sopstvenim idejama, dok najmlađeg od braće Karamazovā, Aljošu, pisac odabira kao lika koji simbolizuje pozitivnu stranu celokupnog života ruske zemlje i njene pravoslavne duhovnosti.
Takođe su i sporedni – ili bolje rečeno komplementarni likovi – starac Zosima, Smerdjakov, Ivanov đavo i Grušenjka – zamišljeni s idejom da prikažu izvesne nacionalne arhetipove. Starac Zosima je
oličenje vrednosti koje je Dostojevski smatrao najsvetlijima u ruskom pravoslavlju: sposobnost praštanja, pokajanja i patnje. Pisac sam opisuje Braću Karamazove u Ruskom vesniku kao „svedenu
sliku naše savremene stvarnosti” i navodi neke od karakteristika koje smatra večnim i zlosrećnim za svoj narod: „Oh, nadmenost, neprestano izazivanje sudbine i stalna potreba da se izlažemo riziku!”. U romanu se krajnje lucidno ukazuje na „nacionalne poroke” od kojih su neki prikazani kao posledica toga vremena, dok su drugi predstavljeni kao hronične bolesti ruskog čoveka: neodlučnost, uporno (samo)destruktivno ponašanje, neznanje spojeno sa nadmenošću, cinizam i ravnodušnost, dogmatizam, nesposobnost za samokritiku, između ostalih.
S druge strane, vizija Evrope je u Karamazovima krajnje apokaliptična („najmilije groblje”). Na to su uticala i konkretna zbivanja u Italiji, Francuskoj i Nemačkoj. „Militantni katolicizam” koji je Dostojevski video u ličnosti Pape Pija IX, nastojanje Vatikana da proširi svoju moć do krajnjih granica preko Dogme o nepogrešivosti pape, sukob sa slobodarskim italijanskim pokretom, misija koju su jezuiti i Papa pokrenuli u Nemačkoj, Bizmarkovo protivljenje, „Sveta alijansa” koju su
vatikanski legionari stvorili s antirepublikanskim snagama i generalom Makmahonom – sve se to uobličilo u glas protesta koji u ovom romanu Fjodor Mihajlovič diže protiv zapadnog sveta.
Dijalektika odnosa Rusije i Zapada u romanu prati se i kroz religioznu ravan. Dostojevski se ne priklanja tradicionalnom hrišćanstvu Ruske crkve, već mističnoj i humanoj strani ruskog pravoslavlja.
Njegova se verska ubeđenja čak ni u ovom, njegovom poslednjem romanu, ne artikulišu jasno ni definitivno, već kao jedno večito pro et contra, kako i naslovljava jedno od ključnih poglavlja. I ta se dijalektika provlači kroz celu knjigu, bez primetne granice koja razdvaja božansko od đavolskog, pozitivno od negativnog.
To ipak sve ne znači da Dostojevski nije želeo da ovim delom ostavi nikakvu poruku. Zaveštanje njegove filozofije iznete u Karamazovima moglo bi se sažeti u misao da je ljubav nužna ne samo da bi se afirmisao život, već i da bi se moglo verovati. Ono za čime naš pisac uvek traga jeste smisao ljudskog postojanja, sa svojom psihološkom i religioznom pozadinom. Tragajući za tim smislom, Dostojevski uvodi dihotomiju ruskog i zapadnog.
Nikola Milošević ukazuje na antropološki pesimizam kao na jedno od suštinskih obeležja Braće Karamazovih. Ali, iako je tačno da je okosnica romana ideja o nemogućnosti autentične ljudske komunikacije, kao i to da se čovek nalazi u večnom sukobu ne samo sa „drugim” već i sa samim sobom, u zaključnom delu sam pisac relativizuje misao da je „čovek sam na svetu”.5 Poslednje stranice romana, gde razvija ideju o neophodnosti drugog i o univerzalnom bratstvu, još jednom podsećaju da katarza Dostojevskog glasi: Ništa nije definitivno rečeno.6
Tamara Đermanović
Fakultet humanističkih nauka, Univerzitet
’Pompeu Fabra’ (Barselona)
1 Isaiah Berlin, Pensadores rusos, FCE, Ciudad de México, 1992, str. 211.
2 Hamletov otac je ubijen, isto kao i Fjodor Karamazov. Ali razlika koju Dostojevski ovde hoće da potcrta je „hamletovsko” kolebanje i strah spram ruskog patosa i neumerenosti karamazovštine, koju odlikuje večito izazivanje sudbine i stihija.
3 Pismo Pucikoviču 28. jula 1879.
4 Nakon reformi, od kojih je najpoznatija svakako bila oslobođenje kmetova, ovaj se car radikalizovao, što je jedan od razloga neuspelog atentata na
njega 1866. godine.
5 Završne reči priče „Krotka”.
6 Ovu je tezu razvijao Mihail Bahtin u Problemima poetike Dostojevskog.
BIBLIOGRAFIJA
[1] Berlin, Isaiah, Pensadores rusos, FCE, Ciudad de México, 1992.
[2] Grossman, Leonid, Dostoevskiй, Molodaя gvardiя, Moskva, 1962.
[3] Dostojevski, Fjodor M., Zapisi iz podzemlja, „Rad”, Beograd, 1988, prevod: Milosav Babović.
[4] Dostojevski, Fjodor M., Zli dusi I–II, „Delo”, Beograd, 1988, prevod: Veljka Marković.
[5] Dostojevski, Fjodor M., Braća Karamazovi I–II, „Rad”, Beograd, 1967, prevod: Jovan Maksimović.
[6] Dostoevskiй, F. M., Polnoe sobranie sočineniй v tridcati tomah, Nauka, Leningrad, 1972–1990.
[7] F. M. Dostoevskiй v vospominaniяh sovremennikov, Hudožestvennaя literatura, Moskva, 1990.
[8] Frank, Joseph, Dostoievski. La secuela de la liberación. 1860–1865, FCE, Ciudad de México, 1993.
[9] Frank, Joseph, Dostoyevsky, The Mantle of the Prophet, 1871–1881, Princeton University Press, Princeton–Oxford, 2002.
[10] Močulьskiй, Konstantin, Dostoevskiй, žiznь i tvorčestvo, Ymca-Press, Pariž, 1980.
[11] Milochevitch, Nicolas, Dostoïevski penseur, L’Age d’Homme, Lausanne, 1988.
[12] Steiner, George, Tolstói o Dostoievski, Siruela, Madrid, 2002.
