“Bili smo imažinizam, kubizam, tajni skupovi i sekte koje sad štuju lakovemi univerziteti. Izmislili smo izostavljanje interpunkcije, izbacivanje velikih slova, strofe u obliku golubice aleksandrijskih bibliotekara. Pepeo, trud naših ruku. I živu vatru našu veru“.
Ovim stihovima, mnogo godina posle te vatre, Borhes se prisećao iskustva avangarde s početka dvadesetog veka, a naročito argentinskog ultraizma, koji je bio svedok njegovog uzdržanog i protivrečnog učešča u toj avanturi s pesmama iz zbirke Fervor de Buenos Aires (Oduševljenje Buenos Ajresom), objavljene 1923.
Volim da se prisečam načina na koji je knjiga objavljena. U tome mi pomaže sam Borhes svojom Skicom za autobiografiju: “Knjiga je odštampana na brzinu za pet dana jer smo morali ponovo da otputujemo u Evropu… objavljena je vrlo nemamo. Nije bilo sadržaja i stranice nisu bile numerisane. Moja sestra je napravila drvorez za naslovnu stranu i odštampala trista primeraka. Tih dana je objavljivanje knjiga bilo prilično lična avantura. Nije mi ni palo na pamet da pošaljem primerke bibliotekama ili kritičarima. Večinu sam poklonio. Sećam se jednog od svojih metoda distribucije. Pošto sam primetio da oni koji idu u kancelarije “Nosotrosa“ (jednog od najstarijih i najozbiljnijih književnih časopisa tog doba) ostavljaju kapute na čivilucima u predsoblju, odneo sam pedeset ili sto primeraka Alfredu Bjankiju, jednom od urednika. Bjanki me je zapanjeno pogledao i rekao: Nije valjda da očekuješ da prodaš ove knjige? Ne, odgovorio sam, nisam toliko lud, hteo sam da te zamolim da ubaciš neku u džepove ovih kaputa. To je i uradio“.
Pomisao da je 1923. Borhes ubacivao tu knjigu u džepove kaputa argentinskih književnika, to Oduševljenje Buenos Ajresom, gotovo da mami osmeh na usnama. Ali, možda je čin deljenja knjiga po kaputima takođe bio “ultraistički”, čin jednog stidljivog avangardiste, povučenog i kontroverznog. Bio je to avangardni čin na Borhesov način. I nesumnjivo se možemo zapitati da li je Fervor de Buenos Aires zaista avangardna knjiga.
Metropola svetla i mašina koju su ultraisti, kao i naši futuristi, voleli, kod Borhesa nije pristutna ili se radije doživljava negativno. Borhes, već oboleo od metafizike, slavi zore i noći, muziku Buenos Ajresa, dekirikovske trgove gde vreme kao da ne postoji. Međutim, Buenos Ajres je već grad simbol, grad metafora. Jedan od onih gradova koji će kao simbol i metafora ući u književnosti dvadesetog veka. Uostalom, već 1925, samo dve godine nakon kontroverznog ultraističkog iskustva, Borhes će napisati s gotovo surovom lucidnošću: “Primetio sam da smo nehotice skliznuli u jednu drugu vrstu retorike, koja je kao i sve druge retorike vezana za verbalnu opsenu. Shvatio sam da je naša poezija, za koju smo mislili da leti slobodna i bezbrižna, počela da iscrtava geometrijsku figuru u vazduhu vremena. Lepo je i tužno iznenađenje čuti da naš ondašnji čin, tako neusiljen i slobodan, nije ništa drugo do početak jednog obreda“.
Od tada je Horhe Luis Borhes morao da skicira jedan drugačiji lični obred: obred svojih Alefa, “svog“ Šopenhauera, lavirinta kosmosa. Ali, za to vreme, od one legendarne knjižice kakva je bila Fervor de Buenos Aires, koju će Borhes u narednim godinama iskasapiti beskrajnim varijantama, ostaje nepomična i onirična lepota jednog metafizičkog grada zatečenog u svojoj tajni. I ovde se sećam jedne od najdirljivijih pesama koju je u toj knjizi Borhes posvetio svom gradu: Ulice. “Ulice Buenos Ajresa / odavno su moja utroba. / Ne one gramzive ulice / neprijatne zbog svetine i meteža, / već bezvoljne ulice neke četvrti, / gotovo nevidljive po navici, / razmekšane polumrakom i zalaskom sunca…“.
Antonio Tabuki
