Fragmenti o Dadu Đuriću (1)
Upoznao sam Dada 1957. Bio sam, još uvek sam, zbunjen tim malim, bradatim, razdrljenim čovekom, blagog glasa, doteranog govora, u isti mah podrugljivog i tužnog, koji živi u nepopravivom neredu, okružen sovama, mačkama, ovcama i decom.
Svake nedelje išao sam da posetim Dada. On je radio na tri ili četiri slike u isto vreme, čije su mi skice izgledale izričitim i dovršenim. Besneo sam kada su, sledeće nedelje, bile uništene ili neprepoznatljive. Često je ostavljao pokvarenu, uništenu sliku u ugao ateljea, ili ju je ponovo islikavao do preteranosti, u namazu izbledelom i bez dejstva. Ponekad se desilo čudo, i neobični likovi silazili su iz njegovog pogleda na platno i divno opisivali melanholiju Vremena koja čini učmalim bića i stvari.
Čini se da se ljudska beda sklonila u njegove ruke i preobražava tog krhkog čoveka, mladićkog izgleda, u divovskog proroka milosrđa i užasa.
Kada se govori o slikaru, priliči zanimati se za njegovu tehniku, za njegove teme, njegovu inspiraciju: naročito u našem vremenu, kada su te vrednosti zamenile druge, koje se čine iscrpljenima pre pola veka, ali čije odsustvo, posle tako dugog izgnanstva, počinje da se oseća.
Raspravlja se, dakle, o dezinkarnisanom predmetu koji lebdi ne zna se gde, odvojen od čoveka koji ga je proizveo i od onog ko ga posmatra. Mnogo se govori o „novoj figuraciji”. Doista, povratak prirode u slike jeste plastički problem.
Sa Dadom, daleko smo od estetike, u središtu smo čovečanstva koje krvari, bez literature i dopadanja. Njegove slike toliko su uzbudljive (u najsnažnijem smislu, to jest nezaboravne) da ih dugo nakon što smo ih posmatrali, oživljavamo u našim srcima kao grižu savesti.
Slava tog slikara-deteta biće to što je ponovo dao slikarstvu prisustvo koje mu je nedostajalo, i bez kojeg je ono bilo na putu da umre i ne znajući to. Dado je majstor „nove humanizacije“. To nije plastički problem, za to je potrebno srca i nešto genija. Začuđen sam kad čujem da se ta dela kritikuju kao morbidna. Zar ona ne razotkrivaju stvarnost koja nas okružuje, a koju se mi ne usuđujemo da vidimo, stideći se svoga zdravlja, svoje udobnosti, svoje ravnodušnosti? Ako mi se ovo slikarstvo kataklizme, koje i optužuje, čini prirodnim dekorom mojih misli, to je zato što je užas moja udobnost.
Danijel Kordije (1964)
