Anatomija Fenomena

Sa Dadom smo u središtu čovečanstva koje krvari [Tema: Dado]

 

Dado

Fragmenti o Dadu Đuriću (1)

Upoznao sam Dada 1957. Bio sam, još uvek sam, zbunjen tim malim, bradatim, razdrljenim čovekom, blagog glasa, doteranog govora, u isti mah podrugljivog i tužnog, koji živi u nepopravivom neredu, okružen sovama, mačkama, ovcama i decom.

Svake nedelje išao sam da posetim Dada. On je radio na tri ili četiri slike u isto vreme, čije su mi skice izgledale izričitim i dovršenim. Besneo sam kada su, sledeće nedelje, bile uništene ili neprepoznatljive. Često je ostavljao pokvarenu, uništenu sliku u ugao ateljea, ili ju je ponovo islikavao do preteranosti, u namazu izbledelom i bez dejstva. Ponekad se desilo čudo, i neobični likovi silazili su iz njegovog pogleda na platno i divno opisivali melanholiju Vremena koja čini učmalim bića i stvari.

Čini se da se ljudska beda sklonila u njegove ruke i preobražava tog krhkog čoveka, mladićkog izgleda, u divovskog proroka milosrđa i užasa.

Kada se govori o slikaru, priliči zanimati se za njegovu tehniku, za njegove teme, njegovu inspiraciju: naročito u našem vremenu, kada su te vrednosti zamenile druge, koje se čine iscrpljenima pre pola veka, ali čije odsustvo, posle tako dugog izgnanstva, počinje da se oseća.

Raspravlja se, dakle, o dezinkarnisanom predmetu koji lebdi ne zna se gde, odvojen od čoveka koji ga je proizveo i od onog ko ga posmatra. Mnogo se govori o „novoj figuraciji”. Doista, povratak prirode u slike jeste plastički problem.

Sa Dadom, daleko smo od estetike, u središtu smo čovečanstva koje krvari, bez literature i dopadanja. Njegove slike toliko su uzbudljive (u najsnažnijem smislu, to jest nezaboravne) da ih dugo nakon što smo ih posmatrali, oživljavamo u našim srcima kao grižu savesti.

Slava tog slikara-deteta biće to što je ponovo dao slikarstvu prisustvo koje mu je nedostajalo, i  bez kojeg je ono bilo na putu da umre i ne znajući to. Dado je majstor „nove humanizacije“. To nije plastički problem, za to je potrebno srca i nešto genija.  Začuđen sam kad čujem da se ta dela kritikuju kao morbidna. Zar ona ne razotkrivaju stvarnost koja nas okružuje, a koju se mi ne usuđujemo da vidimo, stideći se svoga zdravlja, svoje udobnosti, svoje ravnodušnosti? Ako mi se ovo slikarstvo kataklizme, koje i optužuje, čini prirodnim dekorom mojih misli, to je zato što je užas moja udobnost.

Danijel Kordije (1964)

Ostavite komentar: