Brzo će to proći. Pri kraju je, nestrpljivi zemljače. Tek što nije. Evo, već je gotovo. I ništa neće boljeti. Najgore je prošlo. A vidiš i sam-nije bilo baš toliko strašno…
Ono, jeste strašno, ali se moglo podnijeti. A činilo se, kad je sve ovo krenulo, da je nepodnošljivo. A vidiš da nije. Pretekosmo…
Ne govorahu zaludu oni uzaludnici: Ne daj, Bože, čeljadetu da ga snađe sve što može izdržati. I eto, snađe nas, ali izdržasmo. Kako-tako, izdurasmo. Osta glava na ramenima, zemljače…
Ili to i nije glava…ili je to bivša glava…ili to samo glavi naliči…može biti i da je glava…nekako je okruglasto ovo na ramenima i nekako nosi uši…i ima oči…i pobodena je na vratu kao gnjila jabuka na peteljci…pa vidiš da je glava…
A važno je da je na ramenima. Ako su ovo ramena. Ovo što se slomilo i prignulo i zaboravilo na ponos i dostojanstvo…
Izdrži još maličak, zemljače. Brzo će oni dovršiti. Mora to brzo da se okonča. Jer, davno su započeli ovo što dovršavaju. Još onih dana kad se nije ni rodio ovaj što će sve sa’raniti. Pa kad je poodavno krenulo, mora i brzo da se obrši. Udarnici su to, rabotnici bez smire, ludi akcijaši. Odavno su opljunuli dlanove i ostalo je samo da udare točku. Onu crnu da crnja ne može biti. Onu veliku da veća ne može biti. Ta crna točka će biti njihovo milenijumsko pregnuće. A iza točke-nema ničega…
Znam da još pomalo boli, zemljače. Ali nije to ono, da rečemo, akutni bol. Akutni bol je prošao. Sad bolucka onako potmulo, odumiruće, tek što se ne ugasi. Ognjilo, plaminjalo, gorelo, a sad tinja. Vidiš da je lakše. Još samo da te utule zavazda i ostaće samo dim. A dim ne boli. Pepeo ne boli. Samo još malo, moj zemljače…
Brzo će dim i pepeo. Kako i ne bi kad su davno potpalili. Odavno je ova lomača. Nije se još ni glavni palikuća rodio kad se ovo potpalilo. Kad su bacili baklju pod temelj. Kad su propirili i podjarili crni oganj. Ovo sad pucketa krov, padaju noseće grede. A kad se oburda, muke prestaju. Ostaje samo zgarište i igra u pepelu. A brzo će, tek što nije…
Još ti pomalo u očima svitka, pa te vid zaboli. Ali izdrži, zemljače. I to će zgasnuti, tek što nije. Sjeti se samo kako je boljelo kad si izistinski vidio. Kad si prepoznavao ove utvare i demone, kad si promatrao u čudu ovo šareno kovitlanje. Kad si ih raspoznavao izdaleka i viđao izbliza. To su tek bile očne muke. A sad je ništa…
Vidiš ponešto, a kao da zaludu vidiš. Od grozomornih nakaza, ostale samo sjenke pred očima. A šta ti mogu sjenke…Kad nijesi prezao pred živim nakazama, nećeš valjda ni pred mrtvim sjenilima. Zato, još malo, samo još malo. I više nećeš vidjeti ni sjen. Ugasiće se tvoj vidikovac i biće ti svejedno…
A to što pomalo čuješ, to su daleki odjeci. I nemoj od toga da strekneš. Kad nijesi strecao od laveža i režanja od ojkanja i huškanja, nećeš ni od dalekih odjeka. Čulo je tvoje slušalo svakakve strašnosti, pa nije uteklo. Sad još čuje samo zagrobne glasove, a uskoro ništa neće čuti. Ugasiće se i to kao i vid i biće ti svejedno. A kad ti bude svejedno, biće ti lakše…
A kad ti bude lakše, onda neka igra, manita i đipa to ludo kolo koliko mu je volja. Đavo ga pokrenuo, đavo će ga i ustaviti. A pokrenuo ga je poodavno još prije nego sa ovaj glavni đavolak rodio. Još onih dana kad nam je đavo nazvao Boga, a mi pri’vatili. Odgovorili đavolu, uhvatili se u đavolje kolo…
Kovitla, nije da ne kovitla, moj zemljače. Ali, istraj. Još malo će pamet da ti se vrti i muti, pa će i to prestati. Odupirala se tvoja pamet najluđem ludilu i eto te živa. Sad bez pameti, bolje nego bez života. I ta mala lampica u onome što liči na glavu će uskoro presvisnuti, ali će ostati glava. Ili ono što liči na glavu. Na ramenima. Ili na onome što liči na ramena…
Bitno je, zemljače, da te noge još uvijek nose. Ako su to noge. I ako te imaju nekuda odvesti…i ako tamo negdje još postoji malo pameti, malo slobode, malo ljubavi, maličak života…
Jer ovdje je svega preko mjere, moj zemljače. Ima svega, a ničega nema. I to čega ima ubilo je ovo čega još malo neće biti. A to što bude, biće jedno zanosno neodoljivo milogorsko-vučićevsko nepostojanje…
