Intervju (4)
U Mađarskoj nema častoljublja, nema slavoljublja, jedino postoji individualna realizacija. U odnosu na to nema slave, čak ni glasa, jedino popularnost. Stvar se smesta može prepoznati. Slava se ne može realizovati. Slavu čovek može imati samo zavisno od moći i imanja.
Glas se može realizovati, ali većinom samo za krupne banknote. Popularnost je dobar prihod u sitnišu. Gornji nivo je politika, prema tome očitovanje je žurnalističko, u poeziji, u slikarstvu, u vajarstvu, u filozofiji. Duboko ispod mere prosuđivanja, i to je beznačajno ne samo za Evropu, nego i za Mađarsku, svejedno je da li postoji ili ne postoji. Kad bi je uklonili, nikome ne bi nedostajala.
Okruženje laži je postalo prirodno, i ovde, ako to čovek uzme ozbiljno, može samo jedno, da neizrecivo pati. Između žmirkanja korupcije i aljkavih sekti. Kritika je pritužba i negodovanje, najviše psovanje. Najbolji su nevaspitani i ako iz nekoga provali prostakluk, nazovu ga genijem. Većina prihvata stanovište o kojem Dostojevski kaže: ritajte me, ritajte, ali mi dajte da jedem.
Zašto ne govorite o metodama poniženja?
Počelo je na taj način što je čoveku dopušteno da govori stojeći, i ako je bio u nevolji, mudrovali su ili citirali Jevanđelje. To već pripada prošlosti. Psihološki poniziti čoveka znači probuditi u njemu osećanje manje vrednosti. Bitno je da se prekine bratstvo sa čovekom. U poslednje vreme se usavršava tehnika ponižavanja. Ako čoveka najure, on razmišlja kako da to iskoristi u interesu svoje karijere.
Samopoštovanje je zamrlo. Sve same sluge. Moguće je samo jedno stanovište, ono Simon Veil, koja piše da čovek ne može da oprosti onome ko ga ponizi, ali treba imati u vidu da se tada ne događa poniženje, nego se pojavljuje pravi nivo čoveka.
Godina 1956?
Šta se danas ovde događa, znamo. Godinu 1956. je izdala celokupna književnost, cela štampa, muzika, slikarstvo, umetnost, društvo, nauka, politika. Zašto su je izdali? Zato što ipak treba živeti. Niko nije smeo da pogine kao radnici i studenti i deca pod ruskim tenkovima. Pesnik, pisac, vajar, muzičar, slikar, lekar, profesor, inženjer, ministar, vojnik, seljak, radnik. Još nikada narod nije bio ovako napušten. Nikakav imetak, glas, moć ne vrede toliko koliko je za sve ovo sada trebalo platiti. Nema život te dubine ni uzvišenosti koje se ne bi srušile pod ovom izdajom.
Posle godinu dana već su tako živeli kao da se ništa dogodilo nije. Kao da u ovom jadnom I korumpiranom, bednom i pokvarenom, nečistom i podlom narodu jedanput, jedan jedini put i jedino, na celoj zemlji samo jednom nije zablistala istina, i kao da je odjednom i jednoglasno nisu izrekli svi koji ovde žive, nasuprot dvestostrukoj premoći vlasti. Ko je to izdao, on već nije jadan i nije podlac I nije korupmiran i nije bedan. Žive dalje i pevaju i slikaju i drže besede i podučavaju. Zar se zaista ništa nije dogodilo?
Već godinama razmišljam o tome, ako još ikada istina dođe do reči u istoriji, šta li će reći o tom vremenu koje je usledilo posle 1956. godine, o ljudima koji su komponovali muziku, i izlagali slike, I igrali na pozornici, zadovoljno jeli i pili, umesto da su škrgutali zubima. Više je ne-pisati, nego pisati. Umesto da su se povukli pa da kopaju, ili seku drva, slađi su im bili karijera i novac. Najpre sam pomislio da će današnja imena ostati samo zato da bi ih čak i posle hiljadu godina pljuvali. Ali isuviše dobro poznajem Mađare. Smesta su počeli da izmišljaju opravdanja, počeli su da se sašaptavaju o tome koliko pate, dok su trpali u džepove zamašne sume, mučenici koji se goje na guščjem pečenju. Smem se kladiti da će ih istorija zabeležiti kao martire, taj šugavi i prostački ološ, jedni druge slave, i jedni druge uvode u istoriju, oprezno među Berženjija i Čokonaija, Petefija, Bartoka, Contvarija, Aranja i Kemenja, umesto da budu prikazivani u panoptikumu kao užasni primeri: evo onih kojima su bile važnije svilene mašne od 1956. godine. Kao da bi se moglo smatrati životom to kako oni žive, kao da bi poezija i muzika i drama bili to što oni rade, kao da bi se pod ovim uslovima moglo živeti baš kao u kancelariji ili u fabrici.
Naravno, ipak se mora živeti. Veoma teško. Ali ako je jako teško, pa jako je teško. Sakriti se I zaćutati, prihvatiti se nadničarenja, i stegnuti zube, i ne buniti se, odnosno baš se buniti, i ne popuštati, i živeti u prokletom i razjarenom grču, i ne popuštati. Gde je danas to ime, izvan zatvora, koje nije prekriveno kalom?
“Nema ništa sveto što ovaj narod nije obeščastio, ni srozao na podlo sredstvo, pa i ono što je među varvarima ostalo nebeski čisto, ovi lukavi divljaci teraju u vidu zanata, a drugo ništa i ne znaju. Tamo gde čovek bude ponižen, on već i ne zna drugačije da živi do za svoj interes, da traži sopstvenu korist, i u njemu nema više srca, čak i onda ako praznuje, ili ako voli, ili ako se moli” (Helderlin).
Opravdaće ih. Opraće ih, ući će u leksikone, u književnost i u istoriju kulture, kao oni koji su ostvarili visoke estetske vrednosti. Kakva li će to istorija biti?
Mene to ne zadovoljava.
- Koliko puta sam već ispričao. I u Rusiji se dogodilo ono što i drugde, i svuda gde se odigrala revolucija. Revolucija levičarskog demokratskog bratstva nije umela da se održi, i kao u Atini i u Rimu i u Londonu i u Parizu revolucija demokratskog i oslobodilačkog jedinstva pretvorila se u ličnu diktaturu i despotizam desničarskih privilegija. To se zbilo u Rusiji sa Staljinom. To je ono što se obično ne zna, čak ono za šta se nije smelo znati. U Rusiji je od 1924. godine fašizam, odnosno desničarska diktatura, i ona se smesta može prepoznati, i smesta se može utvrditi po svim znacima. Levičarska je samo laž koja to stanje čini podnošljivim. Ta laž je preneta ovamo posle rata, i pedeset I šeste se protiv te laži podigao “narod rođen za bič i jaram”. Ali u Mađarskoj se događa uvek isto.
Svejedno je kakav je ovde režim. Zbog onih krvavih splačina koje su ovde tekle do pedeset i šeste, ne može se boljševizam pozivati na odgovornost, i ono što se od tada zbivalo, ni za to ne odgovara režim. Narod je u ime ljudske pravde ustao protiv boljševizma. Da je revolucija pobedila, ni onda se ništa drugo ne bi dogodilo, osim onog što jeste. Istina je da se boljševizam usled revolucije potvrdio kao raspomamljeni nitkovluk, ali se i dalje zbivalo ono što i pre hiljadu godina u Aranjevim Ciganima iz Nadide. Glavni princip: svako želi da zasluži ono što dobija prvog, i pothranjuje takve principe pogleda na svet koji mu osiguravaju platu za sledeći mesec. Ne živimo od rada, nego od laži. Puko prisustvo jednog jedinog ovakvog bića truje život hiljada ljudi.
Ono što se zbiva u Mađarskoj nema nikakve veze sa boljševizmom, kao što ono iz dvadesetih godina nije imalo veze sa hrišćanskim nacionalizmom, docnije s fašizmom. Moje gnušanje prema pokornima bilo je tako snažno da ako bih se u principu i saglasio s njima, ni za šta na svetu ne bih stao među njih, da me slučajno ne pobrkaju s njima. Ovde se ništa ne može svaliti na bele ili na crvene.
Sve je bilo naklonjeno nitkovluku, i ničega drugog i nije bilo do nitkovluka. Da je revolucija pobedila, ni onda ne bi drugačije bilo, naprotiv. Tada bi bili došli Mađari. Ovaj nivo je, međutim, već odavno za mene nevažeći. Fašizam-boljševizam je sužavanje ljudske egzistencije, kao što je takva i cela politika. Suženi čovek postaje primitivan, zbog toga danas počinjemo da ličimo na divljake. Jedino je važno proširivanje čoveka. Sužavanje donosi srozavanje, proširivanje uzdizanje. Meni je svaka politika premalo. Čak mi je i umetnik malo, i pesnik je malo.
Malo je njih u svetskoj književnosti izdrilalo da budu pesnici. Da sam bio pesnik, propao bih, kao što su i drugi propali u lakoumnim produkcijama. Meni je čak i svetac malo. Istinsku evropsku liniju Evrope, apostola Pavla, Avgustina, Paskala, Ničea, egzistencijalnu liniju subjektivnne konfesije hteo sam da povežem s apsolutnom ljudskom baštinom, Vedanta-mahajanatao-Kabala-orfika, i hteo sam da konačno i neopozivo utemeljim ljudski život. I to ne kao teoriju, nego kao faktički poredak života. Zbog toga održavam vezu sa svim namerama koje žele da ostvare duhovne kaste, s pitagorejcima, sa Crkvom, s prerafaelitima, s gregorijancima, protivnik sam svih sekularizacija, kao što su klerikalizam, demokratija, socijalizam.
Vidim da je u vama delovao resantiman života. Zbog toga što vam nije zadovoljeno častoljublje, svetili ste se društvu, narodu, teorijama, nauci, imućnima, moćnima. Ali vam je sve to bilo malo. Maksimum resantimana je ako se nezadovoljeno častoljublje u ime nečega višeg osveti samom životu.
Čini mi se da se stvarno tako zbilo. I ne znam postoji li teži slučaj trovanja. Odbaciti samo čoveka ili narod ili doba ne govori o posebnoj razjarenosti. Čak ni ako ih skupa nagriza. Dokrajčio sam. Mislio sam da tamnu tačku nađem u životu. Kao opravdanje prihvatio sam Baderovo određenje, tim pre jer ono zaista pokriva stvarnost, da je život sam po sebi prazan i nebitan, i nije ništa drugo do žudnja za suštinom. Ta glad života prema sebi samom, koja je karakteristična za Evropu od samog početka, koja je uništila Grke i Rimljane, upropastila srednji vek, s elementarnom snagom je buknula u novom dobu, da bi konačno kulminirala u ljudima kao što su Gete i Niče, i da bi žeđ i žudnja za slavom potisnuli sve ostalo. To je za mene bila tamna tačka, prvi uzrok svakog kvareža, naravno, u prvom redu u meni, i tu glad sam morao da prosvetlim dok nisam shvatio da nisam život, nego sam tamo gde sam više no život, je suis plus que ma vie, kao što veli Gabrijel Marsel, i gde sam više, to je u meni težina bivstva, i to je ono što odzvanja u svakom mom životu, i istovetno je u svakoj mojoj inkarnaciji, i što zbog pukog života ništa ne smem da žrtvujem, jer ko to učini, proigrao je svoje biće.
Naći i probuditi i realizovati jezgro živog bića iza života najveće je ostvarenje koje čovek može dosegnuti.
Može li se to dogoditi i po cenu zatiranja života?
Niti se život može poreći zbog bivstva, jer onda dospevam tamo gde i srednjovekovna askeza. Niti se bivstvo može poreći zbog života, jer ću se naći tamo gde je danas čovek. Oba slučaja su pseudo-egzistentna. Život i bivstvo se mogu razdvojiti samo po cenu laži. Prvi živi u izmučenom životu kao asketa, i uz pomoć užasnih samoinkvizitorskih vrlina, lažima se prebacuje u blaženstvo. Drugi je u opovrgnutoj spritualnosti i opijen je biološkim uživanjima.
Veća težina je pala na drugi, jer je on aktuelan. Osnova današnjeg poretka života jeste da čovek porekne biće koje je u njemu više od života, i preda ga pukom životu. Dajem za život nešto što je više od života. Savest smesta protestuje. Pokreće se optužba i opravdavanje. Najveći deo evropskih teorija su dijalektike laži, u kojima ni optužba ni odbrana nisu istiniti. Sve više treba lagati. Porast laži čovek može da podnese samo srozavanjem svoga nivoa egzistencije. Za laž je potrebna tama. I u Evropi je laž pojačanog proslavljanja života po cenu poricanja egzistencije postala isključivi trijumf i univerzalni zločin. Onaj u kome život trijumfuje veoma je blizu raspada svojih duhovnih sila.
Život u sirovom stanju jeste žudnja i glad i nedostatak i žeđ za samom sobom. Taj život je spavanje. To je divlji i neoplemenjeni život. Hrišćanski neiskupljen. Po baštini neposvećen.
U očajanju sam bio da se u životu ceo svet preobražava u život. I duh je život. Što je više i uzvišenije od života izgleda kao da se pretvorilo u život, s izuzetkom jedne tačke. Zaista sve biva vegetativno i organsko i zemaljsko i biološko i prolazno, ali celo ovo prolazno biće, nedodirnuto spiritualnim bivstvom, nosilac je onoga bića koje je samo izvan života. Njegova vrednost i bezvrednost je onolika kolika je intenzivana prisutnost spiritualnog bića, divinalnog subjekta.
Nastaviće se
