Art

Sigurnost na trapezu, umor jetre, ludilo sumraka (Pedeset druga priča)

Lille-France_04-private

  1. Avgust 2009. godine
    19:00
    Stadium Lille-Metropole, Villeneuve d’Ascq
    Referee: Michael Koukoulakis (Greece)

 Lille (Francuska) – Sevojno (Srbija)
                                   2 : 0
Cabaje  73′
De Melo  85′

 

Mathieu Dumont je povukao dim i rekao:
– Znaš, u filmovima kada neko blizak umre reakcije onih koji to čuju su skoro pa istovjetne. Prvo se saviju kao da ih odjednom zaboli stomak, u stvari ih sigurno i zaboli, a onda počnu jako da vrište, nekoliko puta, ili krik jedan, ali prvo iz grla ništa ne izlazi, kao da se spremaju da kriknu pa hvataju vazduh…Misliš da je tako i u stvarnosti? Ja sam siguran da nije.
Njegova prijateljica je povukla dim i rekla:
– Jesi li nekada u stvarnosti vidio takvu reakciju?
– Nijesam.
– Pa kako možeš da znaš? Možda je tako u osamdeset posto slučajeva, ali reakcije ljudi mogu da budu vrlo slične. Uostalom, koliko si to puta vidio na filmu?
– Nekoliko puta.
– I to ti je kao obrazac? Nekoliko? Moraš drugačije da sagledaš stvari.
– Zamisli neko moj stvarno pogine.
– Ne pričaj tako.
– Kladim se da ne bih tako prvo bezglasno, a onda urlajući urlao.
– Ne govori tako o smrti. Svaka naša riječ nosi energiju.
– Ma daj i ti vjeruješ u to? Evo, ako bi ko iz moje familije mogao poginuti onda je to moj brat. Vozi kao lud. Baš kao lud. Stavi onu svoju curu u auto i niz auto put,  katastrofa. Stigne do Pariza, do Brisela, za tili čas…Evo danas će da dođe, hoće da gledaju fudbal…I mogao bi se negdje zakucati, sjutra sahrana, i svi otvorenih usta izražavamo tugu, nešto nam se u grudima cijepa…
– Nemoj tako pričati.
– Vjeruješ u gluposti – reče Mathieu Dumont.
– Mi ništa ne znamo – reče njegova prijateljica i ispusti dim iz pluća

  • Zamisli sjedim na zubarskoj stolici i zubar i neki njegov prijatelj koji je tu u ordinaciji, a znaš koliko me to nervira, šta on radi u ordinaciji, ne volim ni zubar da mi gleda u usta a ne još da je neko tu, i pričaju o nekom tipu, koji nema puno godina, tako, tridesetak kojem se zbog problema sa kičmom, zamisli, desilo nešto sa bešikom, i sad mora svaka dva sata da ide u wc i tako cijelog života.
    Nicole Fauvargue je spremala svoju kozmetiku i četkicu za zube u neseser i rekla:
  • Užasno! Cijeloga života.
  • To je to – rekao je njen momak – Nemamo pojma šta nam se može desiti. Dođi.
    Nicol Fauvargue je prišla i poljubila ga u podmetnuti obraz.
  • Ne znam zašto idemo na tu utakmicu, biće potpuno dosadna – rekla je Nicol.
  • Misliš? Vrlo moguće. Ako imaš neki bolji predlog, odmah ću ga prihvatiti.
  • Stvarno?! – Nicol Fauvarge je zagrlila momka i šapnula mu svoju želju.

  • Nije moguće da su poginuli, jutros sam ih vidio – rekao je Ludovic Toure prijatelju dok su na tribinama čekali da počne utakmica.

  • Jesu, jesu, javili su mi iz bolnice.
  • Nevjerovatno. Čak smo razmišljali da zajedno krenemo, a znaš kako on vozi, rekao sam ne mogu, radije ću vozom…
  • I to negdje na auto putu ka Holandiji. Nijesu ni išli ovamo.
  • Nevjerovatno. I šta sad da radimo?

    Sudija je dao znak da utakmica počne a Ludovic Toure je rekao prijatelju:
  • Ja ne mogu da vjerujem da su poginuli. Jutros sam ih vidio. I ne mogu da gledam glupu utakmicu. Idem u…bolnicu..u kojoj su bolnici?
  • Mora da su u mrtvačnici – rekao je njegov prijatelj.
  • Ti si budala – rekao je Ludovic i krenuo ka izlazu.
    Izašao je ispred stadiona i nije znao šta da radi. Pogledao je u nebo, u krošnju jednog drveta, u jedno dijete koje je plakalo. Možda da pozovem njegovog brata – pomisli Ludovic Toure i izvadi mobilni telefon. Pogledao je u displej i u njemu vidio odraz neba. Neću ga zvati – pomislio je Toure. Dijete je i dalje plakalo. Gdje li su mu roditelji – pomisli Toure i priđe djetetu.

I priđe djetetu. I dan se oduži. I noć opet stiže. I jastuk, i posteljina, i zvijezde. I novo jutro, kao magla, kao san. Ponekad nemam pojma šta radim i zbog čega to radim a pravim se kao da savršeno sve znam. I priče o fudbalu, lopta koju šutneš i koja se razbije o zid, u milion djelova, ili lopta koju šutneš visoko u vazduh i čekaš je da padne a nje nema, ili lopta na koju je jedna žena stala, žena sa omčom oko vrata, kakva slika, kakva mogućnost održavanja ravnoteže, ekvilibristika, savršenstvo pokreta, sigurnost na trapezu, umor jetre, ludilo sumraka.

Kada bih nabrojao sve te ljude, 52X3=156, njihova imena, njihov jedan dan, kada bih nastavio da brojim njihova jutra i slutnje, mogao bih, ah šta bih mogao. 156 ljudi na jednom igralištu, svi stoje na loptama, koje se ni za milimetar ne pokreću, svima je oko vrata omča, svi je drže desnom rukom, ali, lopta je tako okrugla i tako sigurna da ne postoji šansa da se pomjeri. Tako će njih 156 na tom fudbalskom igralištu, postojati, biti, dok je sunca.

I naravno, 157-i, ja.

I za uspomenu na sve nas:

Ludovic Toure, Donna Edwards, Kristina Csantos, Đani Tasso, Aljoša Čaval, Ana Nunes, Marco Odermatt, Andrey Salavyev, Simos Vouzas, Mickey Wilkins, Magnus Holmberg, Georgi Petkov, Grimur Olason, Costel Neagu, Valentina Sviatchenko, Hana Bilgin, John Howard, Wolfgang Jansen, Ljubo Barišić, Genadij Vorošilov, Rogier Reuser, Milena Lazarov, Amadeusz Dziewicki, Stanislaw Kislyak, Soren Olsen, Aida Armahova, Miroslav Kotri, Sedric Faurgavue, Ingrid Jensen, Paul Siebenaler, Joseba Urzaiz, Mihails Kokins, Ana Bader, Tarmo Kink, Josef Maissen, Rayan Jones, Dalenka Hadaly, Pavel Lovasik, Clementina Monticelli, Mathiue Dumont, Ana Isabel Lopes, Fernando Orbaiz, Maria Calley, Arslan Dosmagambetov, Dennis Noll, Jakob Beichler, Marija Čaval, Greg Mage, Daina Moroz, Elsa Ferraj, Mariano Ruiz, Konsta Pitkala, Vlatka Lakićević, Darren Thompson, Mikhail Tikhonov, Christian Holzl, Ivica Barišić, Eugen Trofi, Alekasandar Demirović, Daniil Dubokin, Armin Beqiri, Bastian Beister, Ronny Vreven, Aleš Zajc, Erna Csantos, Nicol Fauvargue, Evaldas Stanaitis, Rosaleen Fein, Igorče Todorovski, Gaga Lomidze, Viktor Fjodorov, Agil Kerimov, Mario Šimić, Rahman Hasani, Hanna Kristinsson, Slobodan Šabeljić, Lucian Croitoru, Irakli Gangadze, Vladimir Danilin, Stjuart Patton, Gavin Ryan, Mark Busietta, Mads Berg, Svetlana Hawrushka, Tigran Hakobyan, Furkat Sahin, Anna Moreno, Aleksa Karagiannis, Frank Hesl, Moll Murphy, Frančeska Fantini, Erlen Dosmagambetov, Alen Šehović, Ana Klodawski, Paul Page, Fabijan Pokleka, Lejla Bilgin, Valentin Lysenko, Katrin Heinesen, Carlos Orbaiz, Edvin Lurling, Andrew Hughes, Alexandra Howard, Srebrenko Čaval, Mark Hainz, Boris Martyinov, Abdulah Al Kadi, Alina Mironescu, Stanislav Manolov, Gitte Rouwellar, Lidija Lomić, Alkippe Zagkos, Goran Čabarkapa, Morten Haugen, Michela Borkelmans, Tore Hakonsen, Darren Sutton, Fisnik Sadiku, Silvia Albanel, Franz Bader, Christos Tofas, Vojtceh Janotka, Veronica Komarek, Guillermo Moreno, Aram Voskanyan, Sussane Trefzer, Bekim Brahja, Petra Weber, Frančesko Gamberini, Ritus Gabovs, Mahmud Kerimov, Ladislava Jaradek, Chris Darlington, Tatjana Vrba, Ian Beliuga, Marta Andres, Ervin Rizvanović, Dorina Hallaci, Jadvyga Galdikas, Oleg Gurenko, Lena Andersen, Aliya Dosmagmabetova, Silvija Hainz, Stanislav Losonov, Volker Helbig, Marcus Estrand, Sean O Grady, Maia Shubutidze, Anton Sidorenco, Mario Barišić, Marc Mcgarry, Almar Bjornsson, Panče Jančevski, Ana Olsen, Mateja Kraljević, Radek Kazmierowski, Ara Sargsyian.

Iz knjige 52 kratke priče o evropskom fudbalu

Ostavite komentar: