Ko su ti ljudi što me dočekuju na mostu? Meštani –
Pastor, babica, crkvenjak, zastupnik pčela.
Nezaštićena sam u letnjoj haljini bez rukava,
A oni su svi u rukavicama i pokriveni, zašto mi niko nije rekao?
Smeše se i spuštaju velove prikačene za starinske šešire.
Naga sam poput kokošije šije, zar za mene niko ne mari?
A, evo sekretarice pčela u belom radnom mantilu,
Zakopčava mi manžetne oko članaka i prorez od vrata do kolena.
Sad sam mlečikina svila, neće opaziti pčele.
Neće nanjušiti moj strah, moj strah, moj strah.
Koje tu pastor, taj čovek u crnom?
Koje babica, da lije to njen plavi kaput?
Svi klimaju četvrtastim crnim glavama, vitezovi pod vizirima,
Grudni oklopi od gaze svezani su im u čvor pod pazusima.
Menjaju im se osmesi i glasovi. Vode me kroz polje pasulja.
Staniolske trake namiguju nalik ljudima,
Perjane pajalice šire ruke u moru pasuljevog cveta,
Pasuljevog cveta krem boje s crnim očima i listovima nalik na nagnječena srca.
Jesu li to ugrušci krvi što ih vreže vuku na uzici?
Ne, ne, to su skerletni cvetovi koji će jednog dana biti pojedeni.
Sad mi daju moderan italijanski šešir od bele slame
I crni veo što se oblikuje prema mom licu, postajem jedna od njih.
Vode me ka okresanom gaju, krugu košnica.
Da li to glog tako otužno miriše?
Jalovo glogovo telo, eterom opija svoju decu.
Da li tu nekog operišu?
Hirurga iščekuju moji susedi,
To priviđenje sa zelenom kacigom,
Sjajnim rukavicama i belom odorom.
Da li je to kasapin, piljar, poštar, neko koga znam?
Ne mogu da pobegnem, pustila sam koren, a žutilovka me
ozleđuje
Svojim žutim kesama, bodljikavim arsenalom.
Ne bih mogla da pobegnem a da ne bežim zauvek.
Bela košnica je zaštićena kao devica.
Otvara svoje rasplodne ćelije, svoj med, i tiho bruji.
Kolutovi i pramenje dima u gaju.
Mozak košnice misli daje svemu kraj.
Evo ih dolaze, prethodnica, na histeričnim lastišima.
Ako stojim sasvim mirno, pomisliće da sam divlja trava,
Lakoverna glava nedirnuta njihovom zloćom,
Koja čak i ne klima, osoba od ugleda u živici.
Meštani otvaraju odaje, love maticu.
Skriva li se, jede li med? Veoma je mudra.
Stara je, stara, stara, mora da živi još godinu dana, i ona to zna.
Dok u ćelijama nalik na Članke prstiju nove device
Snatre o dvoboju u kojem će neizbežno pobediti,
Voštana zavesa ih deli od svadbenog leta,
Uzleta žene ubice u nebo koje je ljubi.
Meštani sele device, neće biti ubijanja.
Stara matica se ne pokazuje, zar je toliko nezahvalna?
Iscrpljena sam, iscrpljena –
Beli stub u pomračenju noževa.
Ja sam madioničareva mala koja nikad ne ustukne.
Meštani razvezuju maske, rukuju se.
Čiji je to beli dugački sanduk u gaju, šta su to oni uradili, zašto sam ja
hladna?
Silvija Plat
3. oktobar 1962.
